Sunce, provod i Trampovi protivkandidati

Teška kiša je protutnjala Tolminom, ipak je ostavila šatore i bine, a brojni posetioci ovogodišnjeg P.R.H. nisu ni prekidali zabavu. U tome su im pomogli bendovi čija je sveža doza adrenalinskog pank roka samo restartovala isti onaj osećaj sa kojim su i pošli na ovu avanturu.

Dakle, sunce je granulo i isteralo po malo bledoliku i pospanu publiku na svetlo dana, a prikladni Beach stage je zasijao u odgovarajućem svetlu. Kada je vreme lepo, pomenuto mesto je važna tačka koja pulsira preko dana i na taj način mnogobrojnim posetiocima P.R.H. donosi neka mlada i zanimljiva imena iz muzičkog sveta. Sve podseća na neku veliku srednjoškolsku zabavu, onu vrstu "filmskih" provoda samo što su svi uskraćeni za opušteno kupanje. Voda je hladna tako da se sve odigrava na obali, pored koje se reka Tolminka uliva u Soču.

"Morski" program startovao je već oko 13 časova nastupom benda "No Matter", a cela ta vesela i relaksirajuća atmosfera bila je upotpunjena raznim mirisima koji su dolazili iz veoma kvalitetnih okolnih kuhinja. Ništa lepše. Dobiješ sledovanje supice, sedneš u hlad i razmišljaš o smislu pankerskog života. I stvarno, pitao sam se šta svi ti ljuti fanovi posle rade sa svojim urnebesnim tetovažama?! Ovom filozofskom tezom bavio sam se neko vreme, dok sam elaboristički pristupao svakom radu, tehnici i boji a sve to uz zvuke bendova: "For I Am", "Fat Randall" i "Noopinion". Neverovatna gužva za taj deo dana i prisećanje na srednjoškolske dane napravili su idealan ugođaj. I tako, dopunjen potrebnom energijom i dnevnom svetlosti shvatio sam da imam dovoljno vremena (a i bajs) koje mi omogućava da se pozabavim još nekim prirodnim lepotama ovog kraja, ali o tom - po tom.

Program na glavnoj bini krenuo je oko 18:30 časova, a otvorio ga je sastav Rumjacks, isti oni momci koji su nastupili na ovogodišnjem Exit festivalu i čiju svirku ste imali prilike da čujete i na O radiju. Za mene je program krenuo uz taktove prve pesme američke grupe Authority Zero. Ovaj klasičan pank rok bend nastao je u prašnjavoj Arizoni 1994. i do sada je objavio pet studijskih albuma. Kako skoro nikako nisam bio upoznat sa njihovim radom, jako me je iznenadila slika skroz popunjenog prostora ispred glavne bine i isto tako i odličan zvuk. Sve je bilo zanimljivije kada sam sa nevericom otkrio da gitarista ovog benda, Den Eid, nema šaku a da tako dobro rastura po rifovima da je naprosto bilo uživanje gledati takav dar, vrlinu i veštinu obrade svake pesme posebno.

Authority Zero i dalje promovišu svoje poslednje izdanje "The Tipping Point" iz 2013. a sinoćnim nastupom u Sloveniji sigurno su im se neke kockice napokon poklopile i omogućile im siguran dobitak i još veći prolaz ka nekoj široj publici. Sećate se nemačkog (one hit) benda The Donots? Početkom drugog milenijuma imali su keca u rukavu sa pesmom "What ever happened to the 80’s", prašina se slegla, ali oni i dalje sviraju i podmlađuju sami sebe svakim novim nastupom. Mislim, nije to neka kvalitetna muzika, malo je i dosadnjikavo ali im svaka čast što su izdržali na sceni pune 23 godine i što su se nedavno oglasili desetim(!) albumom "Karacho". Njihov nastup najviše su izvukle po malo i prevaziđene obrade/punk standardi (Pet Cemetery, recimo), ali im je, sa moje strane, sve oprošteno jer i dalje imaju taj žar i polet koji je neophodan kao bi im muzička krvna slika uvek bila dobra.

Zvezda treće večeri, naravno, bio je Dželo Biafra i njegov prateći bend. Više je to bila škola jednog originalnog pank zvuka koji je žestoko prodrmao publiku. Ovaj nastup, u stvari, bio je nekakav politički miting okrenut protiv Donalda Trampa (Biafra je nosio majicu sa natpisom: "Drump Nazis fuck off!"), a skoro svaka pesma sa sinoćne set liste bila je namenjena političaru sa najgorom frizurom u univerzumu. Dželo nas je ubeđivao da je to čovek sa najgorom političkom opcijom po ceo svet, a na tapetu su bili i bivši i sadašnji američki predsednici, Buš i Obama. I dalje furiozan na sceni, drug Biafra je maksimalno štiti svoj prostor i tako nije dao razularenim pankerima da mu priđu. Svaki fan je dobio pošteno guranje sa bine, ali ni oni nisu ostali dužni svom "ocu", par puta su ga častili sa pivom, povicima i srednjim prstom.

Dobro, možda to nije ona ista publika pred kojom je Dželo sanjao da će nastupati u svojim mladim danima, ali je svakako koncert protekao u razbijačkoj energiji i mešavini najeksplozivnijeg sirovog zvuka. kao što sam i očekivao, najveća pažnja poklanjana je prilikom starih Dead Kennedys stvari, tako da se ceo Tolmin orio i tresao uz refren pesme "California Uber Alles".

Sva ta frka oko predstojećih izbora u Americi svakako kreativno utiče na stvaranje nekih novih parola i zaključaka, a Dželo Biafra je sinoć skontao da vešto može koketirati, naprosto hipnotisati publiku – svoje glasače (nije ni čudo kada se pre više od petanest godina kandidovao za gradonačelnika Kalifornije). Stoga je na kraju zasluženog bisa pozvao sve omladince i omladinke da zajedno na bini naprave pravi pank krešendo! Od toliko količine ljudi ništa se nije videlo, sve je izgledalo kao jedan dobro uigrani ritual kojim se bežalo od kapitalizma, Trampove grozomorne frizure i lošeg zapadnjačkog uticaja po mladog čoveka. Može. Neka naprave novi lek (protivotrov) za te stvari i neka ga prekrste u P.R.H.

Dušan Majkić