Propagandhi: Zid mora da pukne!

Jedan on najunikatnijih i najosvešćenijih bendova u novijoj pank rok istoriji svakako su kandski Propagandhi. Još u prvoj polovini devedestih hrabro su ušli u spoj mutacije panka i ska muzike, da bi se brzo zasitili te forme kako bi krenuli sopstvenim putem. Danas u biografiji imaju prava remek dela, koja istinske slušaoce muzike podstiču na mnogo toga. Svest, borba, istrajnost, kreativnost, humor, nepredvidivost... 

Ove godine bend je održao možda i najbolji (sigurno najprofesionalniji) nastup na prestižnoj manifestaciji Punk Rock Holiday u Sloveniji i naneo najsjajniji sloj na poslednje festivalsko veče. Ta boja se nikada neće skinuti u srcima pravih fanova, a ekipa O radija slučajno je naletela na basistu Toda Kovalskog koji je vrlo opušteno i prijatno iskoristio desetak minuta posle tonske probe odgovarajući na naša pitanja.

I dalje promovišete vaš poslednji album "Victory Lap" koji je izašao pre tačno dve godine. To znači da vam je ovo i najduža turneja do sada?

O, da. Ponovo smo u Sloveniji i to na istom festivalu. Generalno, dosta sviramo po Evropi i baš smo sinoć došli iz Austrije, gde smo nastupili u okviru ovogodišnjeg festivala Pulbar. Sredinom septembra se vraćamo u Ameriku i Kanadu.

Zadržimo se još malo na poslednjem albumu koji je možda jedno od vaših najkomercijalnijih izdanja u karijeri. Šta ste tu najviše istraživali u procesu rada?

Mi nikada nemamo jasan plan kako će to sve da zvuči na kraju. Uglavnom džemujemo u prostoriji, satima. Nabacujemo rifove i muziku i onda, poput pecaroša koji je zabacio udicu duboko, čekamo šta će da se desi iz svega toga. Po meni, bend i dalje napreduje, a na ovom albumu sam najviše zadovoljan glavnim vokalom i mojim bas deonicama.

Zvuci poslednjeg albuma: Spot za pesmu "Failed Imagineer"

Dobro je poznato i da nikada niste žurili sa izdavanjem albuma. Kao odolevate tim standardima?

Mi samo i uvek čekamo onaj momenat kada smo konačno spremni da izdamo album. Nema žurbe, niti svuda prisutnih rokova i ugovora koje izdavačke kuće znaju da nameću i to pod jako zahtevnim okolnostima. Do tada se zabavljamo i stvaramo. A retko ko je danas u takvoj poziciji kada govorimo o muzičkom biznisu.

Za koje pesme možeš da kažeš da su tvoji favoriti?

Pa, to je sigurno naslovna, "Victory Lap", a tu je i "When All Your Fears Collide". Naročito ova druga kompozicija predstavlja jednu vrstu ponovnog upozorenja i velike opomene, u vezi sa smerom kojim je svet krenuo poslednjih nekoliko godina. Naročito se ovo odnosi na sve one koji prate moćne ljude čiji se svet zasniva na mržnji drugih. Ali postoji onaj nezaobilazni efekat da vam se sve jednog momenta vrati u lice, istom merom. Morate biti iskreni i pametni. Citiraću sada neke naše stihove: "Stomp the citizens of our clown, idiot, dingbat society". Jer, ako te zid drži unutra umesto da ga gledaš spolja, onda nešto nije u redu. Ta metafora se, pored dvosmislenosti naslova, oseti i ako pogledate sam omot poslednjeg albuma – trijumf prirode u idealnom krugu protoka vremena.

Moć reči i zvuka: Pesma "Victory Lap"

Ali i vaši prethodni albumi, počevši sa trećim, trijumfalnim "Today's Empires, Tomorrow's Ashes" (2000) i dalje drže pažnju političke i socijalne svesti. Šta se tu onda promenilo, a šta se pogoršalo?

Nažalost, svi ti naši naslovi i pesme su i dalje relevatni činioci današnjice. Svi se mi nadamo boljim stvarima i samo treba da budemo uporni. Udarajte glavom u zid dok vam se lobanja ne raspadne ili dok zid ne pukne. Jedino tako se nešto može iskreno pomeriti. Nemamo mnogo izbora.

Devedesetih si svirao u kultnoj grupi I Spy, a pored matičnog benda i dalje voliš tvrđi zvuk. Gde te još možemo čuti?

Jedno vreme sam svirao u grajnd bendu veoma zanimljivog imena Swallowing Shit (koji pank), a na kratko sam bio član i sastava Last Man Of Earth.

Pank rok manifest za sva vremena: Album "Today's Empires Tomorrow's Ashes"

Koje nove, i stare, kanadske bendove možeš da nam preporučiš?

U poslednje vreme slušam jedan sastav koji dolazi iz Vankuvera i zove se Alien Girls. Tu su i hardkor nastrojeni Protest The Hero, indi rokeri PUP, prijateljski bend One Of Us kao još i gomilu malih blek metal bendova. Moram da pomenem moj omiljeni kanadski bend SNFU.

Tolminska set lista (potpisana)

Kao bend i kao muzičari niste opterećeni žanrom, tako da Propagandhi teško možemo locirati po poznatim terminima. Zašto je to tako?

Voim jaku i tešku muziku, a to je boja koju ja unosim priikom stvaranja pesama. Svako od ostalih članova (gitarista i pevač Kris, Bubnjar Džordi i nova gitaristkinja Sulin) ima nešto svoje i unikatno. Pored metala, volim i stari pank tako da mi leži njegova energija i nepretencioznost. Sve dok se bude osećala iskrenost i dovoljna doza koja će nas držati što dalje od popularne muzike, mi ćemo tako i stvarati.

Delić nezaboravne atmosfere sa ovogodišnjeg nastupa na festivalu Punk Rock Holiday u Sloveniji

Znači, vaši planovi su uvek otvoreni i opušteni?

Tako je. Znam samo da ćemo posle američke turneje već kuvati zajedno neke nove rifove. Ne možemo mi bez toga!

Na kraju, pogledajte kako je to sve izgledalo na početku njihove krijere. Prošle je tačno četvrt veka od ovog videa.

Dušan Majkić