P.R.H. Generacija

Drugi dan jednog od najvažnijih muzičkih festivala dočekao sam u ful jesenjoj garderobi, sa sve gumenim čizmama na sebi, kao da sam krenuo u ribilovačku avanturu na reci Soči. Ovaj sumanuti pad temperature nije iznenadio ni putare, a ni mnogobrojnu publiku koja je, po mojoj proceni, u rekordnom broju ispunila sve moguće prostore ovogogodišnjeg Punk Rock Holiday-a. Razloga za to bilo je više.

Ok, doživeo sam Sloveniju i u hladnijem izdanju. Kao što sam već napisao u prvom izveštaju, jaka kiša počela je već tokom nastupa grupe Descendents i, uz sporadične pauze, nastavila da pada celog sledećeg dana. Pankeri, oni bolje situirani, mogli su malo da se odmore od visokih temperatura koji su grejali Tolmin poslednjih nedelju dana, a ja sam se pitao kako su ove vremenske neprilike izdržali svi oni kamperi kojima ovakva promena sigurno nije godila. U cilju spasavanja sopstvenih (novih) patika, jer kao da nikada nisam išao ni na jedan muzički festival, dan sam započeo u traženju odgovarajuće obuće i stvarno je bila smešna scena videti sve te pankere kakao se ujutru bacaju u šoping kao nekakve heroine serije "Seks i grad". Iskusna ekipa je taj problem rešila ranije, tako da su nama ostali samo retki brojevi sa leoprad i tigar dezenima. Bilo je i roze/kariranih sa "Hello Kitty" aplikacijama. Ipak, srećom sam izbunario neku radnjicu i tamo pronašao najnoviji model gumenih patika koje neodoljivo podsećaju na one gumene opanke koje se furaju po vojvođanskim selima, a retro je i onako popularan ovih dana. E, sada sam bio spreman da se upustim razvitak druge večeri omiljenog mi festivala.

Svoj novinarski set otvorio sam sjajnim bendom iz Masačeseca pod imenom A Wilhelm Scream. Neverovatna energija i jako fokusirana publika malo mi je izoštrila percepciju sa kojom sam posmatrao ovaj nastup (čitaćete i zanimljiv intervju sa gitaristom Majkom Supinom). Bend i dalje promoviše aktuelni album "Partycrasher" koji je izašao pre tri godine, a nastup na P.R.H. bio je splet svega onog što kreiraju poslednjih sedamnaest godina. Publika u slovo zna svaku reč iz svake pesme, a sam miks njihove muzike nemoguće je opisati. U osnovi je to melodični hardkor, a mene su oduševili sami aranžmani, kao i furiozan scenski nastup. Sat i petnaset minuta iskrenog znoja, predanosti i neumornog sviranja ubedili su me da svakom pravom slušaocu muzike toplo preporučim bend A Wilhelm Scream! Zaboravih reći da je i kiša napokon stala sa radom.

Usled komplikacija oko leta za Rusiju, zvezde ovogodišnjeg festivala, prekaljeni NOFX zamenili su satnicu sa Agnostic Front tako da je već oko lapo deset prostor oko glavne bine naprosto bio okupiran fanovima. NOFX su svakako važna stanica u odrastanju svakog alter klinca, pa se starost publike kretala od 12 pa do 50 godina, s tim da mi je ta starija ekipa delovala kao nekakva setna proslava pank mature. Ma, tako sam se i ja osećao dok su išle neke njihove velike pesme. Elem, NOFX sam gledao uživo pre nekoliko godina i toliko sam se smorio da sam nabavio novine za sedenje, pobegao sam od stajanja. U stvari, te glupe i maratonske priče između pesama nisam mogao da podnesem, što bi rekli Propagadhi: Less talk – more rock! I, tako i bi sinoć! Bez kašnjenja, stari pankeri ispali su bukvalno sa binu sa taktovima skoro zaboravljenog hita "Kill all the white man". U publici instant oduševljenje, masa se sve više stiska, peva, grli i između sebe deli pivo i sve one druge zanimljive opijate. Svirka je vrhunska, a posebno mi je bio zanimljiv stajling Fet Majka koji je više podsećao na neku ofucanu trandžu jer je na sebi imao kožnu suknju, a tu su bili i lakirani nokti, narukvice... Jedna zanimljiva i kranje duhovita faza. Dalje su se ređali hitovi, delirijum oduševljenja za starije fanove kada je krenula razbijačka "Stickin in my eye", sve se to produžilo sa "The Moron Brothers", "The Brews"... Kratka pauza uz rege orijentisanu "Eat The Meek" pa onda opet i u glavu sa "Murder the Goverment".

Vrhunac prvog dela koncerta svakako je bila njihova uzvišena obrada pesme "Radio" koju u originalu izvode surovi pankeri pod imenom Rancid (pesmu je inače napisao Bili Džo Armstrong). Opet izliv emocija i horsko pevanje koje je na najlepši način obojilo ovu impresionističku sliku. Na red je došla i nova stvar "Six years on dope" kojom su se NOFX oglasili pre nekoliko nedelja. Pesma diše u starom fazonu i stvarno je osvežila njihovu, po malo, užeglu diskografiju. Ključanje publike dostignuto se sa uvek aktuelnom "The idiots are taking over", a isto tako sa neodoljivo simpatičnim pop minijaturama "Fuck the Kids" i "Mattersville". Zaboravih reći da je ovaj bend na turneji pojačan sa prelepom Karinom Denike, jednom od originalnih članova kultnog kalifornijskog ska benda Dance Hall Crashers. Suptilni preteći vokali, neodoljivi šarm i zarazni zvuci klavijatura perfektno su se uklopili u vešto odabranu set listu, a treba napomenuti i da je Karina prošle godine realizovala sjajan album "Under Glass".

Koncert se približavao kraju, bila je tu jedna pesma/parodija, više kao oda državi Sloveniji (Slovenia) a ja baš ne znam da li su domaćini shvatili pošelicu i šegu. Ceo taj humoristički deo zalili su sa večno dosadnom verzijom pesme "Champs Elysees" koja je sa druge strane pravo tajno oružje za lajv nastup. A onda je sve ekplodiralo! "Linoleum, supports my head-gives me something to believe"!!! Reka ljudi slivalala se u jedan neprekidan krug koji je pulsirao uz ovu vrhunsku pesmu. Svi sad već skaču sa bine, grle se sa članovima benda, obezbeđenje mirno sedi na bini, odmara... Naravno, njihov nastup ne može da prođe bez osude večnog im krivca, nekadašnjeg predsednika Amerike Džordža Buša mlađeg. Stoga su, u njegovo ime otprašili hit "Franco Un-American" sa inače odličnog albuma „The War On Errorism“ (2003). Ostalo je još samo malo vremena pa se gitarista Erik Melvin dohvatio harmonike i u stilu Perhana pokupio kajmak. Ne znam šta je bilo u pitanju, ali pesma je na neki način govorila o svim članovima benda, njihovim sklonostima, manama, vrlinama, sposobnostima... Kao neki otkačeni pank rok cirkus koji odlazi iz grada. U stvari on odleće i ko zna kada će opet da poseti nas zemljane. Svetla se pale, zuji elektrika i svi zadovoljni.

Zato sam nastup legendarnih Agnostic Front dočekao u poslednjim redovima. Standardno dobra svirka u old school fazonu, sa neprekidnim veličanjem hardkora i Njujorka, a bend i dalje promoviše poslednje izdanje optimističnog naziva "The American Dream Died". Jedino što mi je tu smetalio je zapravo sam glas, odnosno vokalne (ne)sposobnosti pevača Rodžera Mireta. Taj se čovek, ama baš ništa ne čuje a ni razume! Kao da nema snage da iznese taj njujorški fajterski fazon, morao bi na trening. Ceo nastup mi je prošao mutno uz zaključak da su možda A.F. ove godine malo zalutali i tako bili izgubljeni u rasporedu.

Ipak, njih se Fet Majk lepo setio i nama ispričao priču, za vreme nastupa NOFX, kako ih je na prvom koncertu u kultnom njujorškom klubu C.B.G.B gledalo čitavih sedam ljudi, a da su dvojica momaka iz "publike" upravo bili braća Stiven i Majk galo koji su i oformili Agnostic Front davne 1980. Eto malo pank istorije koju ćete sigurno primeniti na nekim uzbidljivim pab kvizovima. Za kraj druge večeri P.R.H. ostalo je još da uživamo uz nastup kalifornijski bisera pod imenom Strung Out. Prošle godine su nas iznenadili sjajnim albumom "Transmission. Alpha. Delta" koji je doneo malo zreliji i žešći zvuk. Ipak i oni spadaju u isti koš sa svim tim "večno mladim" bendovima tako da je u publici preovladavala ta "post srednja škola" struja. Nema veze, svako treba da se upozna za pank rokom i kroz pesme ovog neumornog benda koji je na sceni skoro trideset ghodina. Tačna svirka, odlično pevanje i raspoložena publika zaokružili su veče prepuno koraka po blatu koji su nas odveli do sazvežđa u kome vladaju neka sasvim drugačija sazvučja.

 Dušan Majkić