Društvo / Intervju
Svestranost je danas drugo ime mladih
Oduvek su mladi želeli da istraže svet i u tom traganju nađu sebe i svoj životni poziv, ili makar hobi. Za razliku od nekih prethodnih vremena, današnjim mladim ljudima lakše polazi za rukom da se uspešno bave različitim stvarima i da to postane njihov normalan način života. Takav je slučaj i sa Novosađankom Petrom Protić koja studira kulturologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali uz to radi i kao instruktorka klizanja, amaterski glumi, redovno volontira, a učestvuje i na zanimljivim OCR trkama koje su veoma popularne među mladima.
"Još kao mala sam naučila da se klizam i to sam prosto zavolela. Na žalost, kod nas je klizanje moguće samo zimi, pa cele godine čekam tih par nedelja kada može da se kliže. Tako sam počela da dolazim u Dunavski park i Ledenu Šumu, bila sam tu svaki dan pa su me primetili i ljudi iz ogranizacije i pitali me da budem jedan od instruktora, a danas i redara na ledu. Čitava ta atmosfera me je privukla, zimska idila, puno dobrih ljudi i naravno, klizanje", ispričala nam je Petra na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Mnogi ljudi žele da nauče veštinu kretanja na dve oštrice po zaleđenoj površini. Ko se sve obrati za pomoć na klizalištu?
Različiti su ljudi, različitih godišta, nisu samo deca. Nađem način da me poslušaju, da me razumeju i da im bude interesantno, odnosno, da odmah probaju da kližu na pravi način. Ako tako krenu bude im lakše, samim tim i zanimljivije, ali i svakoj osobi mora drugačije da se pristupi, nismo svi isti. Nekom treba pokazati jednom, nekom tri puta, ali svi, ako poslušaju, mogu da prokližu za jednu smenu!
Šta je tajna klizanja, šta je najvažnije?
Prvo savijete kolena, telo treba malo nagnuti napred, a noge treba držati tako da su pete spojene, a prsti malo rašireni.To je osnovni početnički položaj kako da stabilno stojiš i odgurneš se od leda, da noge ne klize nazad, da ne beže, a telo ti omogući da dobiješ potrebnu ravnotežu. Uglavnom je najveći problem da noge beže napred, a onda je pad na leđa gotovo siguran. Savet je da, ukoliko se to i desi, gurnete ruke napred i onda opet uspostavite ravnotežu.
Koliko često imaš problema sa ljudima na klizalištu?
Nisu toliko ni problemi u pitanju koliko ljudi ne razmišljaju šta sve može da se desi. Tu su momenti nepažnje najčešći i takve osobe moramo da opominjemo. Normalno je da se nekad i padne, ali tada je najgore što ljudi drže ruke na ledu, pogotovo sa ispruženim prstima. To svima ponavaljamo u nedogled, da skupe prste i podignu ruke sa leda što je pre moguće jer to je najopasnije.
Ako se klizanjem baviš samo zimi, glumiš tokom cele godine. Kako si počela da se baviš glumom?
Još u osnovnoj školi mi se probudila želja i znatiželja prema glumi, međutim, tek u srednjoj sam ozbiljnije počela time da se bavim. Tada mi se i javila ideja da studiram glumu, predstave sam pratila redovno, ali sam išla i na razne radionice koje su bile organizovane u okviru SNP-a. Preko glumice i prijateljice Sonje Isailović došla sam do teatra mladih "Mišolovka", otišla sam tamo jedan dan i ostala evo skoro punih pet godina. Svi su bili otvoreni, opušteni, druželjubivi i tako su me primili da nisam više ni razmišljala da li to želim da nastavim ili ne. To je bilo to.
Šta te od žanrova u pozorištu najviše zanima?
Da gledam volim sve, možda je komedija nekako na prvom mestu, jer i ja sam uvek nasmejana i to ide uz moju ličnost. Odmah uz to su drama i tragedija, što deluje kontradiktorno, ali to mi je odmah na drugom mestu po interesovanju.
Koliko možeš da se ostvariš kroz angažovanje u amaterskom pozorištu, da dobiješ i žanr i uloge koje te zanimaju?
Kada radimo neki komad, dobijemo uloge onako kako nam naš režiser Ibro Sakić odredi, odnosno, kako on zamisli. Postoji naravno i mogućnost da pormenimo lik, ali i da na samom liku sami radimo i dajemo predloge. Ne izrežira on sve, pušta nas da o liku razmislimo i damo svoje predloge, ili, ako nam nešto ne leži, razgovaramo s njim i dogovaramo se oko svega. U Mišolovci imamo priliku da svako igra i proba sve uloge i da proba ono što bi voleo da proba, ili da ne radi ono što ne bi želeo da radi.
Koliko to treba vremena da pripremiš predstavu, od momenta "dobila sam tekst" do momenta "diže se zavesa, počinje premijera"?
To sve zavisi, posebno zbog toga što smo prošli kroz period korone gde je bilo sve drugačije. Pripremali smo predstavu "Putujuće pozorište Šopalović" sa jako velikim pauzama u probama zbog kovida. Imali smo probe na otvorenom, odvojene probe, ali smo sa tom predstavom izašli i to dok je bila korona i mislim da smo bili jedina predstava koje se tada igrala. Odigrali smo je na otvorenom u dvorištu Arhiva Vojvodine, tako da je taj proces trajao. Poslednje smo pripremali "Buđenje proleća" Franka Vedekinda, po tekstu iz 1891. godina koje je i danas, na žalost, aktuelan, a u pitanju je dečija tragedija. Ta premijera je pripremljena u roku od neka dva, do tri meseca.
Za glumu je potrebno da postoje probe, dakle, neki prostor, scena, rekvizita, muzika, svetlo... Kako funkcioniše jedno amatersko pozorište?
Za nas je sve to problem. Teatar mladih Mišolovka nema svoj prostor, mi smo trenutno gosti u KC NS, gde imamo probe jednom nedeljno, u trajanju od tri sata, što je jako malo i ne možemo da se sastajemo u drugim terminima. "Buđenje proleća" smo pripremali i odigrali premijeru u Kulturnom centru. Što se tiče scene, kostima, šminke, to radimo svi, zajedničkim snagama, snalazimo se kako znamo i umemo. Za ovu predstavu smo gledali da ima što manje rekvizita i da akcenat bude upravo na tekstu i na glumi, više nego na svemu ostalom. Nadamo se da ćemo u buduće naći neki prostor koji će biti prostor teatra mladih Mišolovka u Novom Sadu jer mislim da smo zaslužili. Mi to naravno želimo, ali želi to i publika koja uvek dođe na sve naše predstave.
OBRATI PAŽNJU
Često si i deo volonterske ekipe koja pomaže da se realizuju razni događaji u Novom Sadu. Kako si se priključila volonterima?
Volontiranjem sam počela da se bavim na filmskom festivalu Cinema City dok je on postojao. To me je privuklo jer se na taj način puno ljudi upozna, prošire ti se vidici i dobiješ iskustvo koje ti kasnije mnogo znači.
Kolika je želja mladih da volontiraju i kako ti se čini budućnost volonterizma u Novom Sadu?
Kod nas postoji NVS - Novosadski volonterski servis i nas volontera ima zaista puno. Kad god se nešto u gradu dešava neko će se javiti, bez obzira na datum ili vrstu događaja. Volonteri se uvek trude da maksimalno doprinesu da se realizuje projekat. Nikad mi se nije desilo da se neko prijavi i da zabušava, da neće da radi ili da pravi bilo kakav problem. Volonteri u Novom Sadu su fenomenalni, imam tamo veliki broj prijatelja i ako mi nekad bude nešto zatrebalo sigurno ću tamo naći pomoć.
Tvoje buduće zanimanje, kada završiš fakultet, iz oblasti je kulture. Šta je to što studiraš?
Moj smer je kulturologija, pojednostavljeno, to je nauka o kulturi. Imamo mnoštvo predmeta, od onih usko stručnih vezanih za kulturu, preko jezika, sve do istorije. Dosta toga je obuhvaćeno pa je samim tim i posao koji bih mogla da obavljam veoma širok. Sve zavisi od toga šta će me od predmeta posebno zainteresovati i kojim putem ću dalje krenuti.
Otkud ti onda na OCR trkama, kako pređeš sve te prepreke?
(smeh) Sportista sam bila oduvek i mislim da ću uvek biti. Uvek su mi bili zanimljivi Nindža ratnici i pratila sam ih redovno, a kad sam shvatila da takva takmičenja zaista postoje, odlučila sam da idem i oprobam se i u tome. Prošle godine sam prvi put bila na jednoj takvoj trci, zajedno sa ekipom iz Adrenalin parka, a ekipno smo bili 16. od 69 ekipa što je super. Najvažnije je da smo svi tu veoma tešku trku, završili. Uzbrdice, nizbrdice, pesak, voda, prepreke, plivanje, blato... Pravi izazov za svakog nindža ratnika.
Petrino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete posluati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
