Društvo / Intervju
Lena Ilić o stendapu u Srbiji: Smeh kao ogledalo stvarnosti
Čitav region bivše države ima mnogo sličnosti i vezuju nas stvari u kojima smo dobri ili makar mislimo da jesmo. Svakako je to sport, pogotovo onaj kolektivni u kojem zaista jesmo dobri, specifična muzika koja je razbila barijere, ali ništa nije tako bitno i veliko u našim svakodnevnim životima kao humor. Naravno, jedno je kada neko zna da ispriča dobar vic ili svojom pojavom pleni pažnju manjeg ili većeg društva, a potpuno je drugačije izaći na binu i u svojevrsnoj monodrami pokušati da nasmeješ ljude koje prvi put vidiš u životu. Stendap komedija, kao specifična vrsta pozorišno-klupske forme, veoma je popularna poslednjih godina. Određeni izvođači profilisali su čitave svoje karijere upravo kroz ovakav vid nastupa. Udruženje standup.rs, koje je aktivno dugo godina, okuplja iskusne stendapere ali i one koji prvi put izlaze pred "vruć" mikrofon. Iako mlada, Lena Ilić može da se pohvali karijerom i nastupima koji su veoma česti i respektabilni, a njen humor prepoznao je širi auditorijum.
Pretpostavljam da su počeci na sceni bili dosta drugačiji nego tvoji današnji nastupi. Kako je stendap ušao u tvoj život?
Jeste, sada je dosta drugačije. Ljudi misle, ako je neko duhovit na slavi ili nekom druženju, da to može lako da se prenese na binu. Postoji i takav aspekt, ali nije baš tako jednostavno. Meni su ljudi oduvek govorili da sam duhovita, a onda su me drugari nagovorili da se prijavim za Open Mic. Prijavila sam se i bilo je super, a nakon toga sam počela da sarađujem s organizacijom StandUp.rs. Imali smo radionice, počeli smo sa nastupima, sve to je bilo pre četiri godine. Ali nikad nisam mislila da ću se time baviti. Htela sam da probam, da vidim da li mogu i ispalo je da mogu.
Kako si pripremala svoj nastup, neke klasične viceve ili potpuno svoj tekst?
U suštini, nikad se ne priča vic, uvek se priča nešto iz ličnog iskustva, jer stand up je takva forma da mora da bude lična. Vi ste ispred ljudi, na vama je reflektor i laž se jako lako uhvati. Naravno, nije sve istina što mi pričamo, ali mora da ima dozu istine ili bar da budete jako ubedljivi da bi publika to volela. Početaka se sad više i ne sećam. Imate pet minuta na toj večeri otvorenog mikrofona da se predstavite. Ja sam pričala neku anegdotu iz detinjstva i tako neke stvari koje sada ne bih nazvala stendapom. Danas, kada pogledam taj snimak, malo mi je smešno, kao da gledam sebe u osnovnoj školi – simpatično. Mislim, smešno i treba da bude, ali na drugi način (smeh). Bilo je nekako baš adrenalinski, pet minuta ti nešto pričaš, a publika koja dođe na to veče otvorenog mikrofona ipak je na tvojoj strani, jer znaju da ti je to prvi put. Posle je publika ipak malo nemilosrdnija, pa treba da budeš mnogo bolji.
Kako sada izgleda tvoj nastup?
Ne znam da li ću srušiti neke iluzije, ali nastupi se pripremaju. Mislim, to je predstava, mada postoje i večeri improvizacije, gde mi improvizujemo, ali je naš materijal spremljen unapred. Naravno, kada se osmisli neka fora ili scena, ona se prvo rodi u glavi, pa je onda na sceni izvodim, brusim, vidim kako ljudi reaguju. Padne mi nešto na pamet i onda u jednom trenutku dođe do svoje savršene forme, tačno osmišljene da stoji na određen način. E, onda postane dosadna. Dosadna meni, jer sam je ispričala mnogo puta, iako je sada "savršena", a onda publika to takođe oseti. Tada taj tekst i nastup mora da ode u penziju. Onda to ili snimim, pa okačim na mreže, ili više ne pričam, jer više nije toliko uzbudljivo.
Postoji i mogućnost da te isti ljudi gledaju više puta. Koliko često onda menjaš repertoar?
Da, da, postoji i mogućnost da su ljudi to gledali više puta. U suštini, nekad radim i tematski, zavisi da li je neki praznik ili, na primer, ako je žensko veče, tada pričam drugačije stvari. Nekad su nam nastupi zajednički, nas je možda više u isto vreme, pa ako je kraće, izaberem neku kombinaciju. Tako da nije svaki put isto. Svakako, ako ste me čuli prošle godine, ta fora možda je sada skroz drugačija. Ja sam našla neki novi obrt ili se nešto desilo u svetu, pa je sada referenca na to. Svaki put je drugačije i uvek imam neki deo koji priča o aktuelnostima. To se ispriča tada, jednom ili dva puta, i posle više nije aktuelno. Kod nas, hvala Bogu, tih aktuelnosti ima – naša stvarnost je jako duhovita.
OBRATI PAŽNJU
Šta radiš kada, recimo, prva fora ne upali, a onda ni druga, treća?
Evo, već mi se sad stegao želudac (smeh). To zavisi od mnogo faktora. Možete isti materijal da izvedete na isti način, uđete istom energijom, a da publika ne odreaguje. U mojoj filozofiji publika je uvek u pravu. Ako im nije smešno, onda ja nisam nešto dobro uradila. Oni su došli da čuju nešto. Ima, naravno, raznih tipova publike. Nekada publika umire od smeha, ali tiho, ili ne aplaudira uopšte, ili je prosto malo tiša. Zavisi i od prostora. Ako se desi da jedna, druga, treća fora ne idu, onda izvučemo keca iz rukava – nešto što znamo da mora da bude dobro. Ta fora je možda najjednostavnija, brza, i onda vratimo publiku na svoju stranu. Ako ne ide, ne ide, ne ide – nemoj da se uplašiš, proći će. Izvuci ono za šta znaš da ljudi uvek polude od smeha, pa će preći na tvoju stranu. A nekad se desi, kopaš i kopaš, i prosto nije to – nije tvoj dan, nije njihov dan, nešto nije dan, ali preživiš. Naravno, desi se osećaj "zemljo, otvori se", a nema gde. Ti si tu, jelen ispred farova i moraš da pričaš, ne smeš da pokažeš da ti je neprijatno, jer svaka emocija – sve se vidi na bini. Ljudi ne moraju da znaju o stand-upu ništa posebno, ali vide da li ti je prijatno ili neprijatno. Da li hoćeš tu da budeš, da li tebi to što pričaš smešno ili nije. Ako uđeš lošom energijom, jako je teško da se izvučeš. Moguće je izvući se iz loše fore, ali treba dosta iskustva da te to ne ukanali još više.
Koliko je naše društvo otvoreno ka tome da nema teme koja je zabranjena?
Mislim da kod nas, na Balkanu i u Srbiji, crni humor jako dobro prolazi jer nam je prirodan. Mi se najviše šalimo kada nam je najteže i to na najcrnje fore. To nas je održalo kroz razne periode. Moram da kažem, u poslednje vreme, s obzirom na situaciju, crni humor loše prolazi. Ljudima ipak nije do takvih šala, ali šale na svoj račun i dalje najbolje prolaze, čak i ako je tema crna. Čovek kada vidi da se nekom desilo nešto loše, a on se šali na tu temu... Možda i neko iz publike ima isto iskustvo, nažalost, pa ako vidi da se ja šalim na taj račun, njemu bude lakše na pola sata. Stvarno, smeh tu može mnogo da pomogne. Da li postoje teme koje su zabranjene? Ne bih rekla, ali što je teža tema, što je crnja, materijal mora da bude bolji. Jednostavno, ja ne volim foru ako nije kvalitetna, a neko je to samo uradio da bi bio riskantan ili provokativan. Ako se obrađuje neka ozbiljna tema, mora joj se ozbiljno prići. Ako se šalite na račun neke ugrožene populacije ili neke teške situacije, a to je vaša situacija, onda to ima smisla – mnogo više nego da ismevate nekog ili kritikujete zašto se ta osoba našla u toj situaciji. Po meni je to onda dobar crni humor, jer dolazi iz srca. Tvoje muke, pa se njima i nasmeješ.
Iako je naša zemlja mala, pa i region, koliko se ipak razlikuju neke fore koje "pale" na jednom mestu, a recimo ne "pale" na drugom?
Postoje neke univerzalne, ljudske sudbine i istine. Ja sam iz Vojvodine, pa moje vojvođanske fore bolje prolaze u Vojvodini. Neke specifične stvari koje samo mi razumemo i samo su nama smešne. Ali, treba se igrati sa tim univerzalnim stvarima i stereotipima, pa možda baš igrati na to. Ljudi sada očekuju od mene – ja sam iz Vojvodine, pa ću ja da pričam ovako i onako – i onda to okrenem naopačke. Naravno, ljudima je najsmešnije kada baš pogodiš nešto što je njihovo lokalno, tada se osećaju kao da si ti deo njih. Zato uvek volim, kada odem u neki grad, da malo ispitam ili da izguglam šta se tamo dešava, da ljudi shvate da sam se potrudila da i nešto iz njihovog života uključim u materijal.
Lenino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
