Društvo
Život u Ukrajini je bio srećan, sada izgleda kao daleka prošlost
U ratu nema pobednika, a mir nema alternativu. Ovo je rečenica koju poslednjih dana možemo čuti od mnogih institucija, organizacija, aktivista, medija i pojedinaca, koji širom sveta pokušavaju da pomognu Ukrajini. Rat nije samo odnos vojnih snaga, donošenje političkih odluka i borba za moć. Rat čine i svi oni koji su primorani da samo u jednom danu promene svoj život, da zaborave svakodnevne probleme i planove i fokusiraju se samo na jednu stvar: ostati živ i bezbedan.
Srušeni most koji sada Ukrajincima služi kao sklonište
Za mnoge Ukrajince rat je bio neočekivan, nešto što je daleka svetska istorija i nemogući ishod u sadašnjosti. Da se to može dogoditi nije pomišljala ni dvadesetpetogodišnja Irene Pinćuk.
"Mi nikada nismo verovali da rat može da se desi, 21. vek je. Svi znamo iskustva iz Drugog svetskog rata, svi smo prošli kroz tu ekstremno užasnu lekciju, čitali smo o tome, učili. Svi smo videli rat u filmovima, a onda, odjednom, rat se dešava u našoj sadašnjosti. Bila sam kod mame, planirali smo da odemo u Portugal, na odmor i da se zezamo. Ona živi u Dnjepropetrovskoj regiji i bila sam tamo nekih nedelju dana, a 24. februara je trebalo da se vratim u Kijev. Pripremila sam karte i bila sam spremna. Tog dana ujutro, probudila sam se i mama mi je rekla da rat počinje. Prva misao je bila da to nije moguće, da je to šala ili neka mala ratna akcija, ali ne rat", kaže Irene.
Njen muž Sviatoslav Pinćuk (28) takođe kaže da u prvom trenutku nije verovao da će rat zaista da se desi, a onda su počeli da pristižu pozivi i informacije.
"Zvao sam prijatelje, razgovarali smo o tome kako nas bombarduju. Ludo je. Onda su pozivi počeli na sve strane. Mreže su bile prenatrpane. Čak i oni koji su me videli jednom ili dva puta u životu, počeli su da zovu i da me pitaju kako sam, da mi govore da su mi na raspolaganju. Na početku, da budem iskren, mislio sam da je sve ok. Pisao sam mom timu, da uzmu odmor i slobodan dan, pa ćemo da vidimo šta ćemo sutra. Nisam mogao da verujem da je toliko ozbiljno kako je sada", kaže Sviatoslav.
Irene nam je ispričala da se tokom poslednjih nekoliko meseci govorilo o tome šta bi moglo da se desi. Kako ona kaže, znalo se da su Rusi na granici sa Ukrajinom, ali su mislili da je sve to “igra” u pregovorima. Niko nije verovao da će se desiti pravi rat.
"Svi ljudi, sve analitike, govorile su da je to samo još jedan korak u pregovorima, ali da neće biti rata. Kada se to desilo 24. februara i dalje smo mislili da to nije moguće. Za nekoliko sati, počeli smo da shvatamo da su bombe prave, da su pucnjave prave. U tim momentima si zamrznut, ne želiš da veruješ u to. Razmišljala sam o tome da li da idem u Kijev ili da ostanem kod mame. Ostala sam i to je bilo dobro, jer već 25. februara je bilo veoma teško u Irpinu gde inače živimo. Tog dana su putevi bili uništeni i postojala je vrlo mala mogućnost za mobilnost. Naši prijatelji koji su u gradu Buća, blizu Irpina, nisu uspeli da izađu, nemaju struju, nemaju hranu, nemaju ništa, samo rat. Sede smrznuti, hladni i uplašeni i ništa ne mogu da urade sada", ispričala je Irene za Oradio.
OBRATI PAŽNJU
Irene i Sviatoslav su trenutno u Lisabonu. Irene je iz Petropavlovke došla do Dnjepra, pa preko Ljvova i Krakova stigla u Lisabon, dok je Sviatoslav iz Irpina došao do Kijeva, a zatim do Ljvova, Krakova, pa Lisabona. Za sobom su ostavili zemlju u kojoj su imali i planirali ceo život.
"Ukrajina je bila zemlja koja se stvarno razvijala, imali smo mnogo IT stručnjaka, mnogo investitora u našoj ekonomiji. Počela je da raste, postajala je neverovatna zemlja. Mnogo kafića, restorana, mnogo umetnika, tehnologije. Bili smo zemlja koja raste i postaje sve lepša i lepša", priča Sviatoslav.
"Ako nikada niste bili u Ukrajini, obavezno morate doći nakon ovoga, jer je Ukrajina veoma lepa. Ima neverovatnu prirodu. Imamo planine, jezera, reke, mnogo šuma. Mi smo živeli u Irpinu. To je mesto na desetak kilometara od Kijeva, to je zapravo 'hot spot' mesto. Presleli smo se u Irpin u septembru, kupili smo kuću tamo. Naš život u Ukrajini je bio izuzetno srećan, sve do februara ove godine. Sada je sve promenjeno i izgleda kao da je to neki prošli život", kaže Irene.
Irene i Sviatoslav na odmoru u Odesi, Ukrajina, 2021
Ona kaže i da su svi Ukrajinci ujedinjeni i da pokušavaju da pomognu jedni drugima, koliko god bilo teško.
"Tokom rata stalno prolaziš kroz emocionalne borbe. U jednom trenutku si siguran, u drugom shvatiš da si izgubio kuću i sve ostalo. U sledećem momentu osećaš kako smo ujedninjeni, kako radimo najbolje što možemo. Samo treba da ostaneš miran, da ne dozvoliš emocijama da te preplave i nastaviš da se boriš. To je ono što radimo u Ukrajini - pokušavamo da izvučemo ono najbolje što možemo."
OBRATI PAŽNJU
Sviatoslav navodi da je veoma ponosan na svoju zajednicu i da svi od dece do starijih pomažu jedni drugima.
"Kreirali smo mnogo telegram grupa, softvera, da podržimo jedni druge, kako bi informacije o hrani i smeštaju kružile među nama. Svi udomljavaju jedni druge, mnogi pokušavaju da se približe granici, da izađu, pogotovo oni koji ne mogu da budu uključeni u odbranu zemlje", ispričao je Sviatoslav.
Mnogi Ukrajinci su, poput Irene i Sviatoslava, morali ceo život da promene zbog rata. Umesto putovanja na odmor, otputovali su da bi preživeli. Umesto poziva prijatelja na kafu, pozivaju bliske ljude da provere da li su dobro. Umesto planiranja budućnosti, planira se preživljavanje svakog dana. Još jednom - nema pobednika u ratu, a mir nema alternativu.
J. Božić
