Društvo / Aktivizam
Mladi u Ukrajini: Rutina pomaže, a humor je odbrambeni mehanizam
"Osećam se mlado, nekada uhvatim sebe da se ponašam i osećam kao dete. Dete koje nije bilo pripremljeno za ove odrasle stvari. Imam osećaj da nemam dovoljno životnog isksutva da se nosim sa ovim. Niko nas nije pripremio za ovaj rat", opisuje svoja iskustva Kristina koja trenutno živi u Kijevu. Ona je jedna od mnogih mladih ljudi koji trenutno u Ukrajini pokušavaju da zadrže mladost, sačuvaju mentalno zdravlje i ostanu bezbedni dok rat ne prođe.
Foto: Canva.com
Kristina je novinarka i aktivistkinja za ljudska prava. Odnedavno, ona je i raseljeno lice. Na početku rata u Ukrajini njen rodni grad je okupiran i morala je da se preseli. Kako ona kaže, tema rata je veoma teška i emotivna, a tu je svaki dan.
"Osećam da nisam dobro, osećam anksioznost konstantno, čak i kada sam na sigurnom mestu, kao što je Krakov. Konstantno je teško naći balans između života, posla i rata, jer rat je svuda. Počinješ svoja jutra sa proveravanjem vesti o svom rodnom mestu, o svim gradovima gde imaš prijatelje, rođake i završavaš dan sa proverom vesti, samo kako bi znao da su dobro i da su bezbedni", kaže Kristina.
Grad u kome je rođena se svaki dan napada. Njen posao joj pomaže u suočavanju sa situacijom. Kaže da je mogućnost pomoći drugima nešto što je motiviše.
"Radim u organizaciji koja pomaže osobama sa invaliditetom. Od samog početka rata počeli smo da im pomažemo, sa evakuacijom, nabavkom hrane i lekova, psihološkom podrškom. Ja sam im mentor, pomažem im da dođu do informacija o ratu. To je veoma važno za osobe sa invaliditetom, jer su oni ranjivi i teško im je da se evakuišu", naglašava ona.
Foto: Privatna arhiva
Kristina redovno ide na terapiju koja joj pomaže da se priseti da je mlada i da postoji još nešto osim rata.
"Posećujem moju terapeutkinju svake nedelje i to mi stvarno mnogo pomaže. Pokušavam da napravim balans, da spavam i jedem kako treba, da odem u šetnju, da vidim prirodu i bar nešto lepo u ovim užasnim vremenima", priča ona.
Od kraja februara u Ukrajini je rat. Bez obzira na to što je to ono što najviše sada određuje živote Ukrajinaca, mnogi mladi ljudi pokušavaju da žive normalno i iskoriste svaki dan. Jedna od njih je i Alina koja živi u Kijevu.
"Počinjem da radim rano ujutru, jer sam novinarka i zato sada imam mnogo posla tokom rata. Uveče pokušavam da izađem napolje sa svojim prijateljima. Počela sam da igram košarku. Pokušavamo da idemo na naše treninge, predstave, na bilo šta, probamo da živimo najbolje što možemo jer svaki dan može biti poslednji dan naših života. Zato pokušavamo da ga iskoristimo što više", kaže Alina.
Čak iako nisu u onim gradovima gde je trenutno bombardovanje, razmišljanje o ljudima u tim gradovima je konstantno, kao i želja i nadanje da će sve proći.
"Znamo da će jednog dana biti gotovo. Moramo da se odupremo sada i onda ćemo rešavati sve naše probleme", kaže Alina.
Foto: Privatna arhiva
Daria, koja je takođe iz Kijeva kaže da je bolje biti tamo jer dom je dom, a on uvek nedostaje. To izaziva uznemirenost i anksioznost, ali su mladi našli mehanizme koji im pomažu.
"Strašno je, ali mislim da ljudski mozak može da se navikne na sve. Sada je teško, jer imamo probleme sa strujom, vodom i grejanjem, ali mislim da možemo da se nosimo sa svim tim. Sada postoji mnogo različitih nivoa humora i dogovora da ne stojimo sa strane i da probamo da pomognemo Ukrajini kako god možemo. Takođe, želimo da budemo deo diskusije i i ohrabrujućih narativa, zajedno sa našim prijateljima i porodicom i ljudima koje znamo", kaže ona.
Daria dodaje da je početak rata bio mnogo strašniji za podnošenje. Nisu mogli da razumeju kako da se nose sa situacijom u kojoj su se našli. Kako ona kaže, sada je bolje.
"Rutina uvek pomaže. Idem na čas plesa, na primer, onda imam nekog posla koji treba da obavim, onda gledam filmove, čitam knjige ili se nađem sa prijateljima. Pomaže nam da nastavimo naš uobičajeni život, da platimo poreze, pomažemo biznisima da prežive i takođe da ne dozvolimo ratu da nam unište živote i da nas uplaši. To je jedan od naših načina kako protestvujemo protiv rata i njegovog narativa", ističe Daria.
Neki mladi su upravo sada pokrenuli nešto svoje. Nalazili su načine kako da pomognu i sebi i drugima. Roman je tokom rata pokrenuo svoj medij.
"Teško je sve znati toliko dugo vremena. Mi pravimo informacije jednostavnijim, nekada kroz satiru, u opuštenijim formatima. Ovo je volonterski projekat, ne zarađujemo uopšte novac, 40 ljudi radi tu bez plate. Takođe, ukrajinski mehanizam je da se branimo humorom, mimovima. To, naravno nije naša reakcija na sve. Znamo da u nekim gradovima ljudi umiru i ne smejemo se uopšte. Ali naše raekcije na sporedne informacije su smeh, biti hrabar i jak", zaključuje Roman.
Rat nije samo fizički, on sa sobom nosi ekonomsku, društvenu, psihičku krizu. Naši sagovornici se različito nose sa trenutnim stanjem u Ukrajini. Pokušavaju da žive normalne živote dok sve ne prođe, da se nasmeju, rade, prošetaju sa drugarima, odigraju partiju košarke ili odu u bioskop. Svesni su da će i nakon rata ostati mnogo problema i posledica i zato u ratu nema pobednika, a mir nema alternativu.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u plejeru:
J. Božić
