Društvo
Zapošljivost osoba sa invaliditetom i hendikepom je daleko od stvarnih mogućnosti
Nedavno je u Banja Luci otvoren prvi kafić za radno osposobljavanje mladih sa intelektualnim poteškoćama. U Beogradu je pre nekoliko godina takođe počeo sa radom kafić u kome rade mladi sa blagim smetnjama u mentalnom razvoju. Osobe sa invalididetom i dalje najčešće rade u civilnom sektoru, ali su neki zaposleni i u institucijama, marketima, kafićima, prodavnicama i na drugim radnim mestima.
Foto: Pixabay.com
Na žalost, većina njih nije zaposlena, ali je dobra vest da se inkluzivnost kao vrednost sve više neguje i o njoj se poslednjih godina češće govori.
Prema domaćem Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, svi poslodavci u Republici Srbiji koji imaju 20 ili više lica u radnom odnosu, u obavezi su da zaposle osobu sa invalidtetom. Postoje i različiti pravilnici i smernice koje olakšavaju, objašnjavaju i pomažu budućim poslodavcima i zaposlenim prilikom zasnivanja radnog odnosa.
Ipak, praksa je drugačija. Izvršna direktorka filmskog festivala "Uhvati film", festivala koji obuhvata projekcije filmova na temu invalidnosti, Milesa Milinković ispričala je za Oradio kako je izgledalo njeno prvo radno mesto kao osobe sa invaliditetom.
"Znam da sam se razbijala od posla, uspela sam da uradim nešto sa čime je moja koleginica, bez invaliditeta, kasnila nekoliko meseci. Sve sam to dovela na nulu i imala sam nekoliko slobodnih dana, a onda mi je šefica donosila njen posao da radim. Pošto je to bio neki program zapošljavanja, kada je moja mama pitala da se zaposlim ja, šefica je rekla: pa eto ajde, da ti učinimo uslugu, neka uradi danas dva, tri papira. Na kraju je kroz moje ruke prolazlo hiljadu papira. Bukvalno su dolazili u kancelariju da vide kako radim. Iskrena da budem, znala sam da ću teško naći posao u onome što sam završila, a to je pedagogija, ali sam se pronašla u NVO sektoru. Mislim da se to desilo mnogim osobama sa invaliditetom", kaže Milesa.
Foto: Maja Tomić
Ona naglašava da bi bilo dobro da osobe sa invaliditetom ipak mogu da rade to za šta su se školovali.
"Trebalo bi da rade u raznolikim kolektivima i da se ne bave nužno osobama sa invaliditetom. Jako smo mi daleko od nekih stvarnih mogućnosti. Sve ono što imamo u teoriji, zakone, to se ne poštuje. Osobe sa invaliditetom se zapošljavaju pro forme, na papiru, samo radi reda, radi kvote", kaže Milesa.
OBRATI PAŽNJU
Prema rečima direktora Udruženja osoba sa hendikepom Milana Jankovića ni zapošljavanje i uslovi na radnom mestu mladih i generalno osoba sa hendikepom, nisu idealni. Naprotiv, daleko su od toga.
"Sve veći broj poslodavaca koji žele da zaposle osobu sa hendikepom, to radi kako bi umesto plaćanja penala imali angažovanog zaposlenog, pa kakav god da je on. Mi znamo da je veliki broj mladih sa hendikepom i generalo osoba sa hendikepom, naročito van Beograda, dugoročno nezaposleno jer u lokalnim zajednicama jednostavno retko dobijaju prilike. Imamo Nacionalnu službu za zapošljavanje koja bi trebalo da prati potrebe tržišta rada, ali oni ne rade posao na način na koji je to potrebno. Sistem je formulisan tako da, sa jedne strane, prepoznaje osobe sa hendikepom, ali sa druge strane nema onaj razvijeni deo koji se odnosi na pružanje podrške ili možda na sticanje dodatnih profesionalnih kompetencija, koje bi olakšale zaposlenje", kaže naš sagovornik.
Milan skreće pažnju i na određene probleme koji se dešavaju uprkos želji poslodavca da zaposli osobu sa hendikepom.
"Uglavnom će najveći broj poslodavaca da prilagodi fizički prostor, a najčešće je osobama sa hendikepom potreban neki drugi vid prilagođavanja. Recimo, osobama sa oštećenim vidom dovoljno je uveličavanje teksta ili slični alati. Sve je veći broj i mladih sa hendikepom koji objektivno ne mogu da imaju radno vreme u trajanju od sedam ili osam sati. Njima je značajno da to bude parcijalizovano, možda u dva, tri sata, sa pauzama", naglašava Milan.
Foto: Subotica.com
Milana Matković je mlada osoba sa invalidtetom, a za Oradio kaže da veruje da je svako zaslužio da radi ono što želi.
"Ja sam se obratila birou za zaposlenje i oni su mi dali papir na kome piše koje sve preglede treba da obavim. Kada prikupim te papire idem na komisiju za procenu radne sposobnosti i posle toga moram da se javim na biro. Moguće je zaposliti se, jer gledaju i šta si završila kao srednju, ali i ako ne želiš da se baviš nečim što si završila u srednjoj, onda te pitaju čime bi volela da se baviš. Na komisiji za procenu dobijaš par predloga i onda odabereš šta želiš, oni kontaktiraju tu firmu i ti onda od njih dobiješ instrukcije. Diskriminacija je uvek postojala i postojaće, uvek se nađe neko ko se pravi lud i ponižava osobe sa invaliditetom, ali uvek može i da se nađe rešenje da se to zaustavi", ističe Milana.
Psihološkinja Selka Sadiković objašnjava zašto je važno za bilo koju mladu osobu da radi i bude zaposlena.
"Nekoliko funkcija ima čovek u životu. Prva je obezbeđivanje sredstava za život, dakle, odgovor na neka egzistencijalna pitanja i mogućnost da mlada osoba bude samostalna, da ni od koga ne zavisi finansijski, a to je osnova za sve dalje planove i ciljeve u životu. Zaposlenje u mladom odraslom dobu je u korelaciji sa pozitivnim indikatorima mentalnog zdravlja, kao što je zadovoljstvo životom. Još važnije je da, kroz posao, mlada osoba dobija mogućnost da se samoostvari, kako na poslovnom i karijernom, tako i za osećanje da je zaista ravnopravan član drštva u kome živi. Ona treba da preuzme i aktivnu ulogu u tom društvu. Mislim da je to posebno važno za mlade koji pripadaju nekom vidu marginalizovanih ili rizičnih grupa, kojima je samim tim što pripadaju tim grupama otežano zaposlenje", ističe Selka.
Foto: privatna arhiva
Izvršna direktorka Foruma mladih sa invaliditetom Jovana Krivokuća Milovanović kaže da smo od 2009. godine dobili dobar osnov za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Prema njenim rečima, pre toga gotovo uopšte nije bilo. Zavisilo je od dobre volje poslodavaca ili je bilo sporadično.
"Već je prošlo 13 godina otkad je zakon donesen. Bilo je nekog napretka u početku, međutim, imamo utisak da ta oblast dosta stagnira i da se nekako ne dešava u onom obimu i na onaj način na koji bi trebalo. I dalje postoji mnogo izazova sa kojima se suočavaju, kako osobe sa invaliditetom pri zapošljavanju, tako i poslodavci. Uvek se pominju neke nedovoljne kompetencije osoba sa invaliditetom, obrazovanje je dosta nisko. Na evidenciji Nacionalne službe, skoro 50 odsto osoba sa invaliditetom ima završenu tek osnovnu školu. Pored toga, imamo i nedovoljne mere podrške, koje su zaista neophodne u procesu zapošljavanja. Naravno, imamo i predrasude i stereotipe na strani poslodavaca, koje i dalje postoje", kaže Jovana.
OBRATI PAŽNJU
Članica Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom Sonja Antić posebno ističe ulogu obrazovanja za buduće zaposlenje osoba sa invalidtetom
"Mislim da bi pomogla mogućnost da se nađe neka pozicija koja je u skladu sa onime za šta se oni obrazuju. Razumevanje da, ukoliko je moguće da ona ima radnu sposobnost, da je obrazovana za tu poziciju i da se to može utvrditi, treba da radi posao koji joj odgovara. Treba shvatiti da je sasvim normalno da svako može u skladu sa svojim mogućnostima da radi na bilo kojoj poziciji i da se bavi čime god želi. Važno je prihvatiti da su osobe sa invaliditetom veliki procenat populacije, mnogo veći nego što se misli. Savim je normalno da ćemo ih videti i pronaći u svakom segmentu društva i maltene svakom mestu", zaključuje Sonja.
Zapošljivost osoba sa invaliditetom, hendikepom ili smetnjama u mentalnom razvoju problem je koji se mora sagledati iz više uglova. Višeslojan je i specifičan u odnosu na svakog pojedinca. Ono što je sigurno lako rešivo je odnos, poštovanje i tolerancija koju svako od nas može da pokaže i razvije, a to su prvi koraci ka rešenju svakog problema.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?", poslušajte u plejeru:
