Invaliditet je različitost, ne karakteristika

Život osoba sa invaliditetom pun je prepreka, ali ne zato što su osobe sa invaliditetom, već zato što društvo još uvek mora mnogo da radi kako bi oni bili ravnopravni učesnici različitih događaja, aktivnosti i programa. Na tom putu veliku ulogu ima njihova participacija u kulturnom životu.

Participacija je po definiciji pravo građana na direktno učešće u procesu donošenja odluka koje se njih tiču. Predsednica Kreativno afirmativne organizacije Parnas (KAO Parnas) Milesa Milinković je neko ko svakodnevno ruši stereotipe vezane za osobe sa invaliditetom. Nakon što je razbila sopstvenu predrasudu o tome da zbog invaliditeta ne može da pleše orijentalni ples koji oduvek voli, sa instruktorkom je kreirala video priručnik "Orijentalni ples za žene sa invaliditetom". I to je samo jedna od stvari koje je tokom svog rada postigla. Za Oradio priča šta, po njenom mišljenju, uključivanje osoba sa invaliditetom u kulturi podrazumeva.

"Osobe sa invaliditetom su sa jedne strane konzumenti kulture, a sa druge strane postoje i osobe sa invaliditetom koje učestvuju u kreaciji kulturnih sadržaja. Uzroci neparticipacije su da je kulturni sadržaj nepristupačan, počev od toga da se održava na nepristupačnim prostorima. Dalje, ako imamo govorne sadržaje, oni treba da budu dostupni i gluvim osobama, kao i da vizuelni sadržaji budu dostupni i slepima. Jako puno treba da se radi, a na žalost, čini mi se da ne postoji baš volja kreatora kulturnih sadržaja da se uopšte pozabave kulturnom participacijom osoba sa invaliditetom", kaže Milesa.

Foto: Maja Tomić

Milesa je i direktorka "Uhvati film" festivala koji obuhvata domaće i strane filmove koji se bavi temom invalidnosti. Jedan od ciljeva festivala je upravo uključivanje osoba sa invaliditetom u kulturni život. Potparolka udruženja KAO Parnas Marijana Ramić Vulin kaže za Oradio da se često govori o tome da je uključivanje osoba sa invaliditetom imperativ, ali se, po njenom mišljenju, o inkluziji ne govori dovoljno.

"Čini mi se i da su u poslednje vreme osobe sa invaliditetom kao neki broj, kao neke jabuke koje beremo na drvetu. Samo nam je važno koliko njih se pojavilo, a ne razmišljamo o kvalitetu koji je prikazan. Mislim da je problem u nedovoljnoj svesti ljudi koji organizuju događaje o tome šta zaista participacija znači, šta su mogućnosti osoba sa invaliditetom. Suština u inkluziji je da se bogati program, razvija se publika i vrlo često tim pristupačnim sadržajima doprinosimo doživljaju umetnosti. Pristupačnost je nekada nešto što i drugim ljudima, koji nemaju taj određeni invaliditet, može da promeni poimanje umetnosti. Bez te senzibilizacije i edukacije ljudi, ne samo na papiru i ne samo u vidu rampe, ne možemo da napravimo suštinsku inkluziju", ističe Marijana.

Miodrag Mika Petrović je aktivan u mnogim organizacijama, a veliku ljubav mu predstavlja pisanje pesama. Bez obzira na invaliditet, imao je prilike da učestvuje na nekoliko muzičkih festivala i na njima osvoji nagrade.

"Zahvaljujući festivalima na Spensu, TAKT-u i festivalima u Apatinu, postao sam više uključeniji nego ranije. Moje pesme su se čule i dobile su priznanja od značajnih stručnjaka. To mi znači, jer mogu da kažem da su i osobe sa invaliditetom uključene u kulturna dešavanja, u zavisnosti od svojih talenata i mogućnosti. Naravno da mi znači svaka podrška i to mi je podstrek da stvaram još više i da napradujem. Drago mi je što pisanom rečju mogu da razveselim ljude. Smataram da pozitivna vibracija i energija mogu ovaj svet promeniti na bolje", ispričao nam je Mika.

Što se tiče problema sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom, on posebno skreće pažnju na jedan.

"Treba omogućiti personalnu asistenciju, bez obzira na to da li čovek ima 50 odsto ili 100 odsto invaliditeta. Personalni asistent osobi sa invaliditetom treba ne samo da bi učestvovao u kulturnom životu i zajednici, već da bi bio ravnopravni građanin i da bi mogao da živi dostojan život", tvrdi naš sagovornik.

Foto: Miodrag Mika Petrović, privatna arhiva

Nedavno je održana i edukacija upravo na ovu temu, koju je organizovala Kreativna afirmativna organizacija Parnas, u saradnji sa Asocijacijom Kulturanova. U razgovoru sa Sunčicom i Jefimijom koje su bile na radionici, saznali smo da su otkrile mnogo novih i korisnih stvari o osobama sa invaliditetom.

"Znam da nisam imala razvijenu svest o potrebama osoba sa invaliditetom kada sam pristupila radionicama. Mislim da je to sveopšta pojava kod mladih, jer se o ovakvim temam ne priča dovoljno u javnosti. Osim filmova i prezentacija, na mene su najjači utisak ostavile greške koje se dešavaju ljudima koji žele da pomognu ili volontiraju. Razgovori o tome kako jedna dobra namera može biti pogrešna akcija i kako to sprečiti. Kako osobama sa invalidtitetom pružiti dostojanstven život u savremenom društvu", kaže Jefimija.

"Osobe sa invaliditetom su nas naučile kako treba da im se obraćamo, kako treba da pričamo o njima i ukazali su nam na greške koje pravimo svakodnevno. Naučili su nas o tome kako je u Srbiji teško živeti ako si osoba sa invaliditetom, zato što imaju jako mnogo prepreka u svakodnevnom životu. Na primer, nemaju rampe, ne mogu da koriste svakodnevno gradski prevoz. Kada putuju negde, hoteli nisu pristupačni, kada idu na organizovana druženja oni uvek teže prođu, nemaju mogućnost da normalno žive, kao i svi mi", kaže Sunčica.

Milan Vračar iz Asocijacije Kulturanova kaže da, kada je reč o participaciji bilo koje vrste u kulturi, moramo da razmišljamo o onom drugom.

"Jedna od osnovnih vrednosti na kojima počiva celokupan rad Kulturanove je upravo interkulturalnost. Druge ne možemo poznati i ne možemo se povezati sa njima bez da ih razumemo i naravno, prihvatimo. Sve to ide ka jednom cilju, a to je da prihvatimo onog drugog, da makar na sekund uđemo u njegove cipele. Trudimo se da negujemo empatiju, jednom rečju."

Na pitanje koliko su zastupljene osobe sa invaliditetom u kulturnim događajima, Milan kaže da to nije dovoljno ostvareno, jer da jeste, to se ne bi percipiralo kao problem i ne bi se još uvek bavili time.

"Našli bismo neke druge izazove, ali to definitivno nije ostvareno i to se bukvalno vidi kako izađete iz stana i kročite na ulicu. To su nažalost i dalje vrlo aktuelne teme i mislim da što više se time bave ljudi iz kulture, a kultura je osnovno vezivno tkivo svakog društve, to će biti bolje društvo", kaže Milan. 

Pitanje pristupačnosti kulturnim događajima je polazna tačka, ali kako Marijana Ramić Vulin kaže, ima tu još mnogo stvari o kojima treba razgovarati i na kojima treba raditi. Jedna od njih je i način na koji posmatramo osobe sa invaliditetom.

"Džaba nama rampe, džaba nama sve, ako se mi međusobno ne družimo i ne stvaramo zajedno, nemamo inkluziju. Onda dolazimo do toga da imamo pristupačnost, ali ako će osobe sa invaliditetom da sede i stoje na strani A, a osobe bez invaliditeta na strani B, onda je to samo na papiru. Zato mislim da su ti stereotipi i predrasude najvažniji. To je ono što nas kao pojedinca nagoni na određeno ponašanje prema drugim ljudima. To je ono kada neko kaže - super su osobe sa invaliditetom, ali ne bih se zabavljao sa njima. Nije potrebno da ti budeš jako posvećen, već da radiš svoj posao. Bez obzira na to gde se nešto održava, tvoj posao je da uključiš osobe sa invaliditetom u svoje kulturno dešavanje. Kada shvatimo da smo svi zajedno i da je to nešto što se podrazumeva, tada ćemo sigurno napraviti pet koraka napred", ističe Marijana. 

Milesa Milinković dodaje da treba da krenemo od toga da invaliditet posmatramo kao različitost, a ne kao karakteristiku koja nas obeležava kao manje vredne, manje sposobne, manje samostalne...

"Onda kada shvatimo osobe sa invaliditetom kao osobe koje različito funkcionišu, onda ćemo zapravo promeniti te stereotipe i smanjiti tu socijalnu distancu i onda ćemo prestati da budemi mi i oni. Samo da prestanemo da poimamo invaliditet kao nešto što je tragedija, nešto jako strašno. Ne kažem da nije izazov, ali nisu svi invaliditeti isti. Mi imamo tendeciju da, ako je neko osoba sa invaliditetom, da nosi etiketu da je jadan, nesrećan, da je teško. Zapravo ima jako mnogo osoba sa invaliditetom koji imaju svoje najnormalnije živote, naročito ako nisu spoljno onemogućeni", tvrdi Milesa. 

Participacija osoba sa invaliditetom u kulturnom životu definitivno nije samo postavljanje rampi. Ona je višeslojna. Sadrži senzibilizaciju, razumevanje, poštovanje ljudskih prava i toleranciju. Pre svega, ona počiva na želji kulturnih radnika da ravnopravno uključe osobe sa invaliditetom. Iako je trenutno situacija bolja nego prethodnih godina, ima tu još mnogo da se radi, a prvi korak je suočavanje sa predrasudama koje imamo.

Celu emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u plejeru:

J. Božić