Vršnjačko nasilje je svakodnevica

Vršnjačko nasilje podrazumeva nasilne radnje koje dovode do niza posledica, kako pshičkih i fizičkih, tako i do posledica sa smrtnim ishodom. Akt nasilja se može odvijati u školi, na putu do škole, za vreme odmora i tokom drugih aktivnosti mladih osoba. Nasilje može biti usmereno ka pojedincu, ali i grupi. Prema poslednjem Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih Krovne organizacije mladih Srbije, više od 70 odsto ispitanika kaže da nasilje ne može biti opravdano. Osim toga, većina kaže da je prisustvovalo nasilju motivisano ličnom karakteristikom, a preko 30 odsto kaže da je bilo i žrtva takvog nasilja.

Većina ispitanika je svedočila diskriminaciji, a njih 60 odsto je bilo izloženo nekom obliku diskriminacije. Specijalna pedagoškinja iz Edu centra Ljiljana Marković kaže da je trenutno dominantno psihičko i socijalno vršnjačko nasilje.

"Fizičko nasilje nije toliko dominantno jer se često sankcioniše, prosto, okolina više reaguje na takvu vrstu nasilja jer je više upadljivo. Već u nižim razredima osnovne škole se pojavljuje verbalno nasilje. To je vređanje, ponižavanje koje je kontinuirano. Može da dolazi od strane jednog deteta, a može da bude i od grupe. Često kod onih koji imaju složenije posledice nakon nekog perioda trpljenja nasilja, to bude od strane grupe, najčešće iz odeljenja, na žalost. Ono što je postalo veoma prisutno je socijalno nasilje, koje se odnosi na isključivanje dece iz vršnjačke grupe. Ignorisanje, odbacivanje, ucenjivanje... S obzirom na to da je korona aktuelna i da se deca više druže onlajn, jako je prisutno i digitalno nasilje. Ono uključuje i vređanje i ponižavanje i izopštavanje iz grupe", kaže Ljliljana.

Ona dodaje i da je u adolescentskom dobu jako važna vršnjačka grupa. Prema njenim, rečima ta grupa je mladima ogledalo.

"Oni tu testiraju sebe i kako neko drugi reaguje na njih. Ako tu postoji podržavajući pristup, onda to može da ima pozitivne uticaje na razvoj mlade osobe. Ako toga nema, ako je mlada osoba izložena bilo kom obliku nasilja, to ima štetan uticaj na njihov emocionalni razvoj. Oni imaju izraženu potrebu da pripadaju grupi. Ako ne naiđu na podršku i prihvatanje, vrlo je teško da se pronađu i formiraju svoj sistem vrednosti i svoje ja", ističe Ljiljana.

Albert Matić (19) se tokom školovanja dugo suočavao sa vršnjačkim nasiljem. Kaže da je trpeo različite oblike diskriminacije u školi, a imao je nasilje i u porodici.

"Išao sam u školu gde su svi Romi. Nisam se susreo sa nasiljem nekoga ko nije Rom. Tu je bilo svađa, tuča, gađanja loptom i kamenjem i vređanja. Sve je bilo zbog toga što je došlo do podele u dve grupe. Prva grupa su bili bogati Romi, a druga grupa siromašni. Kada kažem siromašni, mislim na one koji nemaju osnovnu higijenu, garderobu za školu i školski pribor. Trpeo sam nasilje na putu ka školi, kući, čak i u naselju gde sam živeo, dok sam bio sa tatom. U tom periodu sam odlazio do Centra za integraciju mladih i tu sam počeo da se osećam sigurnije. Mogao sam da pričam o svojim problemima. Znao sam da će neko moći nešto da reši", kaže Albert.

Nakon što se obratio Centru, oni su reagovali i zvali direktora. Albert kaže da nasilje, na žalost nije prestajalo jer su dolazila neka nova deca. Kaže da je tražio pomoć i od nastavnice, ali ona, prema njegovim rečima, nije uspela da reaguje.

"Svakog dana sam razgovarao sa nastavnicom, govorio sam joj šta se dešava. Ona je rekla da ćemo srediti na velikom odmoru. Ne znam da li je zaboravila ili ne, ali ništa se nije dešavalo. Moj savet svim mladima je da ne ćute o nasilju. Skupite snage i popričajte sa nastavnicima, ako oni ne reaguju, ako cela škola ne reaguje, idite u policiju, razgovarajte sa roditeljima, samo nemojte ćutati", kaže Albert.

Psihološkinja Marija Dražić koja radi i u Dečijem selu, kaže da vršnjačkog nasilja ima na svakom koraku. Napominje da se ono često može videti na ulici, na rođendanima i u marketima.

"Jako je važno da se reaguje odmah, da se sukob smiri i da se kasnije o tome razgovara. Često ako ne reagujemo odmah i ne pričamo o tome, deca i mladi kasnije to ne prepoznaju kao nasilje. Na žalost deca koja vrše nasilje, često budu popularna u školi, budu neke vrste negativnih zvezda, dobijaju veliku količinu pažnje i dođemo do toga da im niko ne može ništa. Zato je važno pričati o tome i delati odmah. U tom smislu, izuzetno je važna vršnjačka edukacija. I formalno i neformalno delovanje. Tu, pre svega, mladi ljudi mogu imati dosta veliki uticaj", ističe Marija i dodaje da vršnjačko nasilje ima posledice i po žrtve i po nasilnika.

"Žrtva gubi samopouzdanje, unapred budu najčešće odabrani kao 'lake mete'. Njihovo samopoštovanje postaje veoma nisko, izloženi su sramu i podsmehu, što utiče na mentalno stanje tokom života. Strašne su posledice i po nasilnika, jer oni to vide kao način da stignu do cilja. Mogu kasnije vrlo lako otići u kriminal, ili postati žrtve nekog jačeg nasilnika", zaključuje Marija. 

Mi smo o ovoj temi razgovarali i sa mladima. Zanimalo nas je da li su doživeli vršnjačko nasilje i kako su reagovali u tim situacijama.

"Doživeo sam vršnjačko nasilje u osnovnoj školi. Bio sam jedan od onih ko je bio diskriminisan, a i ja sam bio jedan od onih koji je diskriminisao druge. Bila je ta određena 'kul' grupa. Hteo si da budeš deo nečega takvog. Mislim da ni oni, a ni ja, nismo mnogo razmišljali o tome. Tek kasnije vidiš da je to pogrešno. Osećam se loše ako je neko zbog mene imao neke loše trenutke u školi. Nadam se da se i ovi koji su meni činili školovanje malo težim, isto tako osećaju. Sada bih sigurno reagovao."

"Nisam doživela vršnjačko nasilje, ali sam imala prilike da ga vidim i u osnovnoj i u srednjoj školi. To tada nije bilo toliko izraženo. Mislim da mi kao deca to nismo prijavljivali, jer smo se bojali da će se nama nešto desiti, tj. da će se ti nasilnici ka nama okrenuti, da ćemo dobiti batine. Verovatno zbog toga deca ni danas ne prijavljuju vršnjačko nasilje. Mislim da sistem i država treba da nam obezbede da se osećamo zaštićeno."

"Suretao sam se sa vršnjačkim nasiljem, pogotovo kroz srednju školu. Prisustvovao sam svim vrstama, a to mogu da garantujem za većinu nas. Dešavalo se, iz milion razloga, da sve to obiđem, a dešavalo se da regujem i pozovem policiju. Nekada i da se sam preprečim između nasilnika i žrtve."

U KOMS-ovom istraživanju navodi se i da je više od 80 odsto mladih bilo svedok nasilja, ali da je samo 30 odsto njih nasilje prijavilo. Borba protiv nasilja ne sme da stane, a prvi korak ka tome je da o njemu ne ćutimo.

Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Pexels.com