Društvo / Intervju
Srđan Stanković: Samuraj sa gitarom
Srđana Stankovića svi u Novom Sadu znaju pod nadimkom "Nindža", jer je poslednje tri decenije posvećen izučavanju drevnih japanskih borilačkih veština i ima zvanje senseija odnosno, majstora i učitelja ninjutsua. Treninge održava u prostorijama Sokolskog društva, u Novom Sadu, gde je, od nedavno i direktor kulturnog programa. Pokušava ponovo da oživi taj važan deo sokolske organizacije kako bi se iskoristio potencijal i infrastruktura koju društvo ima. Tako bi Novi Sad dobio jedan novi, nezavistan centar alternativne kulture i umetnosti, otvoren za saradnju sa mladim kreativcima.
Srđan je, inače, iskusan bas gitarista i svirao je u mnogim bendovima, od Strive for more do Ground zero, u kome je i danas. Razgovor za Oradio vodili smo posle jednog treninga, a na početku nam je ispričao kako se rodilo njegovo interesovanje za Japan i ninjutsu.
"Počelo je kada sam bio mali. Ćale je bio fudbaler i ja sam probao da treniram, ali bio sam jako sitan. I najmanja devojčica je bila veća od mene. Nekako, baš u to vreme, napravljen je SPENS i tako smo dobili moderan prostor za sportove. Moj ćale odluči da me prebaci na dzudo, jer ću tamo ojačati i postati 'pravi muškarac'. Tako da ta ljubav prema borilačkim veštinama iz vremena kada sam stupio u prostorije dzudo kluba 'Slavija'. Za ninjutsu sam se zainteresovao 1992. u Beogradu, na prezentaciji borilačkih veština koje su tada postojale kod nas", priča Srđan na početku razgovora.
Teška saobraćajna nesreća te je skoro odvratila od sporta, ali si bio uporan da se vratiš, uprkos lošim prognozama. To je bio sport koji je manje takmičarski i kontaktni, a više okrenut tradicionalnim veštinama?
Zainteresovao me je aikido, a posle sam otkrio buđinkan. Privukle su me tradicija i ta duhovna dimenzija. Uvek me zanimalo zašto oni izgovaraju određene rečenice, zašto imaju neke procedure, pozdrave. Naši treninzi počinju isto kao što počinju u Japanu, pozdravljamo se na japanskom, sedimo u tradicionlnom sedu... Ljudi imaju različite razloge za treniranje, to mogu biti tehnika ili snaga, ali mene je interesovalo to - tradicija.
Na kom si ti nivou sada? Da li postoje odredjena zvanja, rangovi?
Ja sam sada sensei, to znači da sam majstor sa licencom da predajem. Nije baš isto kao u drugim sportovima. Tu su pojasevi koji pokazuju da si stekao određene veštine, ali u buđinkanu postoji mnogo tih klasifikacija. Na primer, ako je neko majstor, ne mora da znači da je dobar učitelj. Postoje različite tehnike koje se vrednuju. Uči se prvo kraće oružje, pa duže i tako dalje... Imamo više zvanja.
Ti si, zapravo, svoje zvanje stekao u Japanu, u matici?
Tako je, to se polaže tamo. Oni imaju bazu svih koji se bave ovim sportom u svetu. Ja sam počeo da učim od Blaža Nastova, on je bio moj učitelj, onda sam ga ponekad menjao i tako se zagrejao za to da predajem. Bio sam prvi iz našeg kluba koji je otišao u Japan. Imao sam veliku tremu i odgovornost. Zapisivao sam bukvalno sve, gde me boli, kako sam pao, ma sve... Da bih mogao što vernije to da prenesem kada se vratim. Ja sam sva polaganja radio u Japanu, ali ima majstora u Evropi koji imaju odobrenja da vode ispite.
Čini mi se da mladi danas nisu toliko zainteresovani za nindža veštine? To više nije popularno kao nekad, ne snimaju se filmovi. Klinci su nekada pravili šurikene, bacali po parku, svi smo imali nunčake...
Daaa, ja sam furao nindža odelo po Kamenici, kada sam tamo živeo. Sada je Japan ponovo pomalo aktuelan, zbog manga stripova. Tu je i film "Kill Bill", u kome se pojavljuje poznati Hatori Hanzo. Inače on je istorijska, stvarna ličnost. Postoji njegovo koplje u jednom hramu u Tokiju, glavni bulevar u Tokiju nosi njegovo ime, postoji i metro linija Hanzo! Bio je nindža i zahvaljujući njemu, Tokugava je ujedinio Japan i postao car celog ostrva.
OBRATI PAŽNJU
Kada bi neko odlučio da trenira, da li su mu potrebni neki posebni uslovi?
Ne, potrebna je samo volja. Meni je ta veština obogatila i oplemenila život. Da nisam počeo da se bavim ninjutsuom, ne bi nikada otišao u Japan i zainteresovao se za tu kulturu. Od 2001. svake godine idem tamo. Tamo sam studirao, učio i radio, upoznao sam sjajne ljude, za ceo život. Škola i obrazovanje su ok, ali putovanja, u tom periodu kada si mlad, to te formira kao čoveka i oblikuje za ceo život.
Radio si kao baštovan i u nekoj robnoj kući. Da li je teško stići do Japana, je l' skupo? Kako oni tamo gledaju na nas?
Ideja mi je bila da po svaku cenu odem tamo, umesto u Evropu ili Ameriku. Viza je bila potrebna 2001. godine, ali se lako dobijala. Prvi put sam bio tri meseca. Kad si student , karta jeste skupa, bila je oko 700-800 evra. Danas je lako naći jeftine karte od 400 do 550 evra, a ne treba ni viza. Prvi put sam bio jako izgubljen. Išao sam s Blažom pa je bilo lakše, ali nismo imali interent, mobilni... Japanski smo slabo znali, a sve je bilo na japanskom! Bili smo u Osaki, našli smo neki kamp koji su uređivali studenti i penzioneri, pa smo mi sa njima tamo radili i živeli, besplatno. Pošto nismo imali para za prevoz, bukvalno smo improvizovali i proputovali Japan gradskim prevozom. U Tokiju smo upoznali nekog momka iz Afrike, iz Gane, koji je bio oženjen Japankom, pa smo kod njih odseli. Posle sam radio sve i svašta, od baštovanstva, moleraja, poopravljali smo bicikle, a bili smo i obezbeđenje u vatikanskoj ambasadi. Radio sam i u kafanama. Bio sam atrakcija, plav, visok, sa dugačkom kosom.
Da li bi preporučio nekom mlađem da ode u Tokio?
Svakako. Jeste skupo, ali i nije. Kao i svi veliki gradovi, ima puno mogućnosti, pa se možeš snaći. Moj osećaj tamo je kao da si u nekom luna parku, na vožnji koja traje neprestano dok ne kreneš kući. Kad se šetaš bulevarima, tamo je sve drugačije. Sve blješti, sve je čudno, čak je i saobraćajna buka drugačija. Drugačije spavaš, sediš, jedeš, sve je različito. Jako zanimljivo, totalni "reset".
Kakva je muzika u Japanu? Imaš li neke omiljene japanske bendove?
Ja sam zaljubljen u japansku crust punk scenu. Ima neki bend, zove se Melt banana, to je kao B52's samo mnogo brže, jako je dobro. Rege je dosta popularan. Ko zna i prati, Discharge, najpoznatiji "krast pank" bend, e ti njihovi su na taj fazon. Ja sam fan dva stara punk benda, Gauze i Judgement. Imaju ogromne kreste i preteruju u svemu. Bubnjar benda Judgement drži kafić u tokijskoj četvrti Šinđuku, pa sam išao tamo da mu odnesem litru domaće kajsije, od fanova iz Srbije. Oduševio se!
Najbolje od svega što se tiče muzike, u tom njihovom glavnom parku Yoyogi skuplja se poznati "Tokio rokabili klub" i tu su svi fanovi, klinci, matorci, imaju svirke ili puštaju rokabili muziku i đuskaju. To mi je preterana zabava. Oni kad se nalože na nešto, oni su najbolji u tome!
Ti si oduvek svirao, u raznim novosadskim bendovima.
Najpoznatiji bend u kome sam svirao jeste Imperijum of jazz! Kad god vidim svoje ime na nekom videu, ja se ozarim. Branko Andrić –Andrla je jedan od najvećih careva koje sam upoznao i koji je puno uradio za underground kulturu. I ovde i u Austriji. Znao sam to i ranije, ali tek kad sam krenuo na probe shvatio sam koliki je on car! Morali bismo malo više da ga cenimo, kao njegovi sugrađani.
Prvi susret sa muzikom bio je u tom limanskom krugu, sa ekipom iz Korozije. Navukao sam se na oi, pank i hard kor. Svirao sam prvo u Strive for more , to je bio hard kor bend, a posle u beogradskom bendu Unison. Sa njima sam imao nekoliko izdanja, pravili smo turneje po Evropi, to mi je najlepše iskustvo. Sada sviram u grupi Ground zero. To je bend koji postoji dugo, jako mi prija sa njima. Ima nas puno na bini, dobar je doživljaj. Kada moj prijatelj Orfej dodje iz Amerike, onda pravimo koncerte našeg benda Anal gestapo. To će biti opet u maju, junu...
Dugo si i u Sokolskom društvu Novi Sad, već decenijama, a sada pokušavate ponovo da pokrente sektor kulture. To je bitan ali nekako zanemaren deo društva. Sada si direktor Kulturnog centra pri Sokolskom društvu i pokušavaš ponovo to da afirmišeš?
Društvo je osnovano 1905. godine. Sem pauze za veme Drugog svetskog rata, nikada nismo prestali da radimo. Ali, uglavnom je poznato po sportskim i gimnastičkim aktivnostima. Poslednje 3-4 godine sam se dosta angažovao da ponovo pokrenem taj kulturni deo, koji je bio "uspavan". Imamo neverovatnu arhivu fotografija, od neprocenjive vrednosti za ovaj grad, ali nismo baš prepoznati od strane vlasti.
OBRATI PAŽNJU
Šta vam je plan?
Oduvek sam tragao za nečim što je andergraund, što nije mejnstrim. Nas je oblikovala ta andergraund kultura, Žuta kuća na Limanu, pa posle Izba i slični kafići, gde su bile izložbe, koncerti i slični događaji. Voleo bih da od Sokolskog doma napravim mesto gde bi ljudi koji nisu prepoznati i nemaju podršku institucija, mogli da se iskažu. Imamo dobru infrastrukturu, veliko dvorište, sale, galeriju, želimo to da iskoristimo. Sokolski dom, pored sportskih sala, ima i dve pozorišne sale, prostore koje izdajemo kafićima. Želimo sve to da otvorimo za kreativne ljude.
Srđanovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:
Marko Jakovljev
fotografije: privatna arhiva sagovornika
