Ninjutsu - Veština za ceo život

Borilačke veštine dalekog istoka u svom spoju i sinergiji tela i duha svakome ko im se posveti nude širok spektar znanja, umeća, ali i smirenosti i duhovnosti. Od onih dobro poznatih i najrasporstranjenijih kao što su karate i džudo, preko tekvandoa i aikida, pa sve do onih koje smo mogli da upoznamo preko popularnih filmova, poput veštine ninjutsu ipak postoje i kod nas. Srđan Crnogorac jedan je od insturktora i majstora veštine ninjutsu, iako se u privatnom životu bavi radovima na visokim građevinama. Svoje kurseve i treninge drži skoro svakodnevno.

"Bilo ko može da postane polaznik naše škole, iz prostog razloga što nije potrebna prethodna priprema, a nije neophodno čak ni da se krene u nekim ranijim godinama. Ninjutsu kao veština i zahteva neku dozu intelekta i ljudske zrelosti, mi praktično i nemamo ovde na treninzima dece, najranije se kreće od srednje škole. Kondicija i fleksibilnost se stiče redovnim treningom, a osoba koja želi da počne da trenira ne mora čak ni da poseduje bilo kakvu sportsku predispoziciju", ispričao nam je Srđan, nosilac crnog pojasa 6. dan, na početku razgovora za Oradio.

Kao i kod svih borilačkih veština koje dolaze sa dalekog istoka, istorija je važna. Kakav je istorijat ovog sporta ili veštine?

Istorija se stvarala kroz veoma dug period, u pitanju su stotine godina. Kroz različite škole bili su oformljeni sistemi, a razni sledbenici kroz istoriju su razvijali veštinu koju mi danas nazivamo Ninjutsu. Danas se ova veština sastoji iz devet škola, koje su u suštini karakteristični oblici ratničkih veština, što samurajske što ninja škole, koje vuku jako puno iz tradicije, bilo da su to borbe u oklopima, sa mačevima i slično. Ranije se izučavalo još mnogo škola borbe ali danas imamo tih devet škola iz kojih je izvučena esencija. Ovo je zaista ukratko o istorijatu ove veštine ispričano nekim razumnim jezikom, bez japanskih naziva, jer to ljudima ne bi značilo ništa.
 

Koja se to oružija koriste u treniranju i izučavanju ove veštine?

Ona se mogu podeliti, recimo po nekoj distanci, na noževe, kratku, srerdnju i dugu palicu. Koristimo mačeve odnosno imporvizaciju katane, ali koristi se i uže kao imporvizacija lanca, a tu su svakako i oružija specifična za nindže, na primer šuko kandže. Ideja rada sa oružjem nije da mi postanemo majstori rada sa određenim oružjem, već da shvatite da bilo šta u vašim rukama može to da postane. Rad sa oružjem nas ispravlja u kontroli tela, pa danas oružje i vežbanje sa njim ima tu svrhu. Tu je i svest da svakodnevne stvari lako postaju ubojito oružje, poput kišobrana, štapa, torbice ili običnog peškira. Sve je to stvar improvizacije, svašta može da se iskoristi i primeni u samoodbrani.

Verujem da se veština izučava ceo život, ali koliko je vremena potrebno da se položi tih devet rangova?

Sa redovnim treningom, od neka tri treninga nedeljno, mislim da je četiri godine optimum. Iako su kod nas treninzi svakog dana, niko nije u obavezi da dolazi svakodnevno, ali ima ljudi koji jednostavno vole i veštinu i ekipu pa su tu svaki dan. Ova veština jeste borilačka, ali se ne gaji agresija ili ubilački duh, već su svi veoma pozitivni. Sa takvim načinom treniranja i odnosom prema veštini može se i za neke tri godine proći svih devet škola odnosno rangova.
 

Postoje li neka takmičenja, okupljanja, kampovi?

Takmičenja ne postoje, jer u ovoj veštini nema pravila. Međutim, postoje seminari koje organizuje naš Dojo, ili naš Sensei koji je jedan od vodećih ljudi u svetu. On svake godine dolazi u Srbiju i drži seminare, ali i po Evropi na koje mi idemo. Mi svake godine, u zadnjih osam godina organizujemo nindža kamp. Do sada je to bilo na Fruškoj gori, a možda sledeće godine to bude na Tari. Kamp traje sedam dana, imamo različite tipove treninga koji su praktično celodnevni. Tu su i treninzi iz alpinizma, topografije, joge... Svašta iskombinujemo, a baš to i čini ovu veštinu celovitom.

Zanimljiva je ideja da se napravi obuka iz samoodbrane za žene?

Tako je. To su dve devojke iz našeg Dojoa pokrenule u jednom momentu, bilo je mnogo zainteresovanih, mada se tokom raspusta smanjio intenzitet pa uskoro očekujemo da se cela ideja ponovo pokrene. Mislim da je ova veština izuzetna baš iz tog aspekta i upravo zbog činjenice da ne postoje kategorije, odnosno, protivnici ne moraju imati slično kilograma a mogu biti i različitog pola. Snaga i količina mišića uopšte nije prioritetna, bitno je poznavati svoje telo, određene udarce, anatomiju, i sve to može biti itekako efikasno u samoodbrani.
 

Koliko je ovaj sport ekstreman, opasan?

Mislim da sve to zavisi od tipa treninga. Trudim se da sve radimo kroz lagani uvod, bez obzira na to što po nekih standardima radimo ekstremne stvari, bacanja, poluge, uvrtnja, udarci i slično. Nakon redovnih treninga čak i ove naizgled ekstremne stvari postanu svakodnevica.

Dokle misliš da će ići tvoj razvoj u ovoj veštini?

Rekao sam više puta da želim da mi se život završi tako što ću ujutro otići na trening, a uveče da umrem (smeh). Ovo je veština koju trenirate ceo život. Upoznao sam mnogo ljudi, koji imaju puno godina, čak preko 70, a drže tri treninga nedeljno. Ideja je da vas veština održava i u mentalnom i fizičkom aspektu ceo život i da konstantno rastete. I meni je ideja da dokle god sam u mogućnsti da se krećem treniram ovu veštinu koja mi je jako puno pomogla u životu.

Jovan Marjanović