Društvo
Poruka da ostanu kod kuće naterala je žene da izađu na ulicu
Tabloid Informer nedavno je objavio intervju sa višestruko osuđivanim silovateljem Igorom Miloševićem. Intervju je najavljen kao megaekskluziva, a razgovor od skoro sat vremena otkriva kako se on osećao tokom izvršenja krivičnih dela, kako se ponašao prema žrtvama, ali i kako bi potencijalne žrtve trebalo da se ponašaju ukoliko se nađu u situaciji gde bi mogle biti silovane. Taj razgovor je uznemirao i uzdrmao mnoge građanke i građane, koji su izašli na ulicu.
Foto: Ženska solidarnost, Anastasija Kojić
Priča nije počela objavljivanjem spornog intervjua, već malo ranije. Poruka o silovatelju koji je ponovo na slobodi se u medijima mogla nači već 22. septembra, nakon čega su pojedini mediji, ali i društvene mreže, objavljivali informacije o njegovom kretanju u Beogradu. Time se stvarao dodatni strah. Intervju je objavljen 28. septembra, a istog dana su organizovani prvi protesti, ispred redakcije Informera. Žene se između ostalog pitaju da li je ženska patnja izvor prihoda, da li je ženska trauma na prodaju i poručuju da se na nasilje ne klikće, već da se ono kažnjava.
Ana Ninković iz Ženske Solidarnosti kaže da intervju utiče na sekundarnu viktimizaciju žrtava silovanja, svih žena koje su doživele bilo koje nasilje, ali i kod žena uopše.
"Kao što smo videle, ni jedna nije bezbedna. Videle smo razne parole koje su žene, ali i muškarci uzvikivali na protestu. Rekla bih da godinama, vekovima, ako ne i milenijumima, postoji neki strah u kome žene žive, postoji neravnopravnost u društvu i ženama je prosto to prekipelo i dosta nam je više. Dosta nam je da se naši problemi uvek stavljaju u zapećak i uvek je nešto kasnije. U prilog tome ide i činjenica da su po društvenim mrežama, a u vezi sa ovom situacijom, ljudi pisali da su ovi protesti i sve oko intervjua skretanje pažnje sa nečeg bitnijeg. E, pa mi postavljamo pitanje - šta je to bitnije od straha u kome živi 50 odsto našeg društva?", kaže Ana za Oradio.
OBRATI PAŽNJU
Ana dodaje da je važno da ne ćutimo, jer treba da napravimo društvo koje je po meri svih građana i građanki i u kome se niko neće plašiti da hoda svojim gradom.
"U kome nećemo morati da razmišljamo o tome da li treba da učimo borilačke veštine, nosimo elektrošokere, biber sprejeve, noževe i slično. Kao što polovina društva sme da se šeta ne razmišljajući o tome, mislim da treba i ova druga polovina, da se žene osećaju bezbedno u svim ulicama ovog sveta", priča Ana za Oradio.
Foto: Ženska solidarnost
Novinarka Jovana Gligorijević kaže da u Informerovom intervjuu ima više stvari koje su problematične. Jedna od njih je objašnjenje zbog čega je intervju objavljen. Razlog je, kako oni kažu, da narod vidi kako funksioniše njegov mozak.
"Ne može da se vidi kako funkcioniše njegov mozak. Prvo, on ne funkcioniše kod svih isto, drugo oni nisu relevantni sagovornici za to kako funkcioniše taj oblik kažnjivog ponašanja, nego psiholozi, kriminolozi i pre svega, osobe koje se bave seksualnim nasiljem. Ovakve izjave mogu da se koriste vrlo kratko, vrlo filtrirano, da se ne uznemirava javnost. Onda se dogodilo nešto još nečuvenije, a to je da Informer, koji je tog čoveka ganjao po gradu, jurio kolima dok ga nije našao da bi ga intervjuisao, nosi snimak u tužilaštvo i prijavljuje njega za ugrožavanje sigurnosti dveju novinarki koje nisu bile same i koje su ga i te kako navodile da on izgovori da bi on to ponovo uradio", ističe Jovana.
OBRATI PAŽNJU
Jovana skreće pažnju i na problem stigmatizacije i izazivanja panike.
"Problematično je i to što su one, kao, htele da prodru do toga zašto je on takav kakav jeste. On priča o zlostavljanju u detinjstvu, trpljenju fizičkog nasilja i tada se stvara stigma prema ljudima koji su preživeli fizičko zlostavljanja. To je vrlo ozbiljno. Definitivno je i izazivanje panike u javnosti, kulminacija izazivanja panike, jer su tabloidi danima jurili tog čoveka po gradu i otkupljivali slike sa sigurnosnih kamera menjačnica. I sada mi imamo Informer koji njega, zaboga, sklanja sa ulice i spašava sve žene grada Beograda. Dragan J Vučićević spašava sve žene koje su potencijalne žrtve nasilja. Ja bih jako volela da oni pokažu samilost i herojstvo kada su u pitanju žene žrtve bilo kog nasilja, tako što će izveštavanje Informera popraviti, a ne tako što trčkaju i raspituju se da li je zlostavljač bio tamo neki fini dečko koji se svima javljao", zaključuje Jovana.
Foto: Istinomer, Zoran Drekalović
Direktorka Centra za podršku ženama Biljana Stepanov objašnjava i kako možemo pomoći ukoliko nam neko kaže da je bio ili bila žrtva nasilja.
"Kada je nasilje pretrpljeno u nekom ranijem životnom periodu, potrebno je pružiti pomoć i podršku toj osobi da se ohrabri, da krene na psihoterapiju, da krene sa lečenjem traume. Kada su se slučajevi silovanja desili u neposrednoj prošlosti, treba ohrabriti osobu da to prijavi nadležnim institucijma. Što pre se prijavi, veće su šanse da se prikupe materijalni dokazi i informacije koje su od značaja za procesuiranje slučaja. Tu dolazimo do toga da u našim institucijama, kao što su policija, tužilaštvo, sudovi, ima još uvek onih kod kojih prevladava veliki stepen predrasuda i stereotipa kada je silovanje u pitanju. Neverovanje žrtvi, neverovanje u ono što ona govori i stalno potenciranje da je žrtva kriva. To je, u stvari, jedan od velikih razloga zašto žrtve ne žele da se obraćaju institucijama i većinski se obraćaju ženskim nevladinim organizacijama", ističe Biljana.
Ona podvlači i da je jako bitna osuda nasilnika. Kako ona kaže, tako se žrtvi šalje poruka da postoji odgovarajuća kazna. Prema Biljaninim rečima, sistem i institucije u Srbiji su tu zakazale.
"Mi, nažalost, ne možemo da kažemo da država šalje tu poruku, tu sliku da se ozbiljno bavi ovim problemima. Mi šaljemo suprotnu sliku, da je nasilje dozvoljeno, da nasilnicima niko ne može ništa, oni su na slobodi. Vrlo često se postavlja pitanje zašto kazna od 20, 30, 40 godina nije dovoljna, zašto to mora biti doživotna kazna. Iz jednog prostog razloga - zato što su žrtve tih oblika krivičnih dela osuđene da ceo život nose žig tog dela, znači, da žive sa tim svaki dan i da to žive ceo svoj život."
Ana Ninković iz Ženske Solidarnosti kaže da je jedan od osnovnih zahteva protesta da se intervju skine sa svih platformi, ali i da se napravi registar silovatelja i nadzor povratnika. Naravno, to nije sve:
"Mi zahtevamo da prestane javno finansiranje tabloida koji izveštavaju na neetičan način o nasilju prema ženama. Zahtevamo da mediji etično izveštavju o problemu nasilja nad ženama", zaključuje Ana.
Jovana Gligorijević ističe da, kada kao novinari i mediji govorimo o ovoj temi, ne postoje dve strane. To je prvi novinarski princip od koga odustajemo ukoliko nam je jasno da postoji žrtva i da postoji nasilnik.
"Naš posao, novinarski, je da budemo njen glas. Njime neka se bave policija, tužilaštvo i sud. Pogotovo kada je femicid u pitanju. Jako treba voditi računa o potencijalnim okidačima i za onu ženu o kojoj se radi, kada se radi o konkretnom slučaju, ali i zbog svih žena koje su prošle slično isksutvo. Tu, pre svega, mislim pogotovo na vizuelni prikaz i na tome naši mediji najviše padaju kada je reč o izboru fotografija i pokrivalica na tv-u", zaključuje Jovana.
Biljana Stepanov dodaje i da je upravo poruka koja je poslata, naterala žene da izađu na ulicu.
"S jedne strane je govoreno, ne ne, ni slučajno nemoj napolje i naravno da su žene izašle napolje. To je prirodna rekacija. Ne možete nam zabranjivati nešto što nam je osnovno ljudsko pravo, a njega puštate da se slobodno kreće", kaže Biljana za Oradio.
Jedna od poruka protesta glasi “Njeno nasilje nije tvoja ekskluziva”. Nasilje nad ženama, bilo seksualno, fizičko, porodično nije ničija dobra priča, ni medija, ni pojedinaca, ni javnosti. To je ozbiljan problem koji izaziva doživotne traume i na kome svako od nas treba da radi svaki dan.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u prilogu:
J. Božić
