Društvo / Intervju
U novinarstvo se ne ulazi iz interesa, već da društvo bude bolje
Tamara Todorović dobitnica je godišnje nagrade Novosadske novinarske škole "Marina Kovačev" u kategoriji istraživačkog novinarstva. Novinarka Južnih vesti može da kaže da ima uspešnu godinu iza sebe kada su u pitanju priznanja. Pored ove, osvojila je i nagradu na Akademiji novinarstva za istraživački tekst "Kiparski papiri i niška posla - dokazana tajna veza Karića i naselja budućnosti". Pored istraživačkog novinarstva, Tamara se bavi dnevno-političkim i društvenim temama.
Nedavno si dobila nagradu za najbolju mladu novinarku, tu je i nagrada na Akademiji novinarstva. Koliko truda i napora stoji iza tih nagrada?
Mislim da je 2023. bila možda najizazovnija godina za novinare, pogotovo mlade novinare koji nemaju to dugogodišnje iskustvo koje imaju naše kolege. Zaista jeste mnogo truda i rada uloženo u sve tekstove, priče, reportaže. Pogotovo kada ste novinar na lokalu. To možda zahteva i više truda, jer su vam često sva vrata institucija zatvorena, često doživljavamo tretman ćutanja na sva naša postavljena pitanja, a trudimo se da obavljamo ovaj posao na način na koji profesija to nalaže. U zaista teškim okolnostima smo uspeli da odradimo prilično dobar posao.
Priča koja se ističe u 2023. su kiparski papiri i povezanost Karića sa misterioznim kompleksom Bethoven's park. Da li si i sa kakvim izazovima se susretala dok si radila tu priču?
Jesam, poprilično. To je priča na kojoj sam možda najviše radila, čini mi se više od tri meseca. Mentorka mi je, srećom, bila Dragana Pećo iz KRIK-a. Imala sam stvarno veliku pomoć i podelila je sa mnom njeno iskustvo, pa je onda bilo lakše. S obzirom na to da smo morale da tražimo papire sa Kipra, morale smo da idemo preko njihovih institucija da bismo došle do tih dokumenata. To je bilo izazovno, zatim i prevođenje svih tih papira, koji su na grčkom. Kroz ceo proces istraživanja smo dobijale informacije, što iz grada, što iz te firme koja je tvrdila da nema veze sa Karićima. Uvek je bilo kolebanje - da li mi sad sumnjamo tamo gde nema sumnje, ali opet, nešto je ukazivalo u startu. Prvi put sam se susrela sa time da istražujem ofšor firme, nikada nisam toliko daleko otišla. Ali, na kraju je ispalo kako treba, uspele smo da dokažemo tu vezu. Sve te priče koje su se pojavile kao spekulacija, išle smo da proverimo i ispostavilo se kao tačno. Nadležni i ljudi iz firme nisu govorili istinu.
Prošlo je neko vreme od te priče, šta se danas s tim dešava?
Mislim da su oni (Karići) nakon toga dobili još dve parcele, ako se ne varam. Šta će tu sve biti, to ćemo da ispratimo. Nije se stalo sa gradnjom, ali ono što je dobro je to da se i te kako govori o tome. Građani negoduju baš zato što je ta infrastruktura preopterećena. Kad padne i najmanja kiša tu su poplave, izliva se kanalizacija i to ima posledice koje se danima saniraju. Stigla su obaveštenja iz Grada da će svaki naredni investitor morati da izgradi jedan deo koji će biti zadužen za kanalizaciju kako bi infrastruktura to mogla da podnese. Da li će to tako biti ili neće, ne znam, još uvek se priča o tome. Nedavno su bile javne rasprave zato što se planira još neki udeo zemljišta za taj kompleks. Dobro je da smo pokrenuli tu priču u javnosti, da su se građani uključili i da se o tome javno raspravlja, da to ne prolazi kao što jeste do sada, iza očiju javnosti.
Koliko je izazovnu uraditi jednu istraživačku priču, i u smislu nabavljanja dokumentacije i pristupa informacijama? Šta je najveći izazov kada se radi istraživačka priča u Srbiji?
Najveći izazov je upravo to, da dobijete informacije koje po zakonu morate da dobijete. Kada pošaljete zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, zakon nalaže da moraju da vam odgovore. Ne samo meni, kao novinarki, već i bilo kom građaninu ove zemlje. Naša redakcija je, na žalost, često izložena tretmanu ćutanja institucija - od toga koliko je plaćena rasveta za Novu godinu, da ne govorim o stvarima koje se vezuju za investitore, za urbanizam, koje često idu na štetu ljudima. Onda to traje, jer se žalite povereniku, pa ih poverenik opomene, pa onda oni vama nešto odgovore, ali ne dobijete potpun odgovor. U celom procesu neke priče izgube na aktuelnosti. Istraživačke priče se ne rade za dan, dva, nedelju, to zahteva višemesečni rad, a ja se ujedno bavim i dnevnom informativom. Svakog dana imam obaveze i onda je nezgodno da se sve uklopi u radno vreme. Onda to zahteva da i od kuće nastavite da kopate, jer kad uđete u neku priču tražite konstantno odgovor i tu ne postoji radno vreme. U mom slučaju, moram da kažem da su u redakciji bili obazrivi. Kada sam radila na nekim pričama bili su vrlo korektni i oslobodili su me nekih dnevnih stvari koje oduzimaju vreme, a mogu neke druge kolege da pokriju. Još jedna stvar je vrlo nezgodna kod tih istraživačkih priča, a to je što ste neretko izloženi pritiscima. Više to nisu direktne pretnje kao što je to nekad bilo, to je sad vrlo lepo upakovano, suptilno rečeno, ali vi po tonu znate šta je poruka. Mislim da je sada stigla generacija mladih novinara kod kojih to kontra deluje. Mislim da svaki vid pritiska uopšte ne ide na tu stranu da se novinar uplaši, već stvara kontra efekat.
OBRATI PAŽNJU
Kako vidiš istraživačko novinarstvo u Srbiji danas? Novinari otkriju afere, otkriju da je neko radio nešto protivzakonito i na kraju nikom ništa?
To je zaista žalosno, jer najveće afere u ovoj zemlji nije otkrivalo tužilaštvo, pravosuđe, policija, nego upravo ti istraživački novinari. Očekuje se da nakon toga reaguje tužilaštvo, da se pokrene neki postupak. Ono što je zaista sjajno kod naših istraživačkih novinara, ako govorimo o pravim istraživačkim redakcijama poput KRIK-a, CINS-a, BIRN-a, oni vama u tekstu prilažu apsolutno sve dokaze. Za svaku reč tu postoji gomila dokumenata, istraživanja, sve je prošlo kroz fact checking i vi kao tužilac imate gotov materijal, spremno sve na stolu. Treba samo da krenete u taj postupak, međutim, do toga ne dođe, što opet govori o našem sistemu i o tome kako funkcionišu pravosuđe i tužilaštvo uopšte. To jeste poražavajuće, ali moram da kažem da sam optimistkinja. Verujem da što više budemo radili, skretali pažnju na sve te nepravilnosti, kontrolisali donosioce odluka i vlast, da će u nekom momentu biti izvršen medijski pritisak, kao i pritisak u javnosti na nadležne, da obavljaju posao za koji su plaćeni, odgovorni i da će to u nekom momentu krenuti da se procesuira tamo gde treba. I dan danas se podseća na milion nekih afera koje su istraživački novinari u Srbiji otkrili, ali i dalje je to bez epiloga. Da ne verujem, ne bih odradila nijednu priču. Ne istraživačku, nego ne bih pisala ni o rupama, da ne verujem da to ne može da se reši. Zaista mislim da će se u nekom momentu, ako svi budemo odani kodeksu, stvari pokrenuti. Zaista se nadam.
Dotakao bih se situacije s kraja 2021. godine kada je tebe i još jednu sugrađanku pratila policija, htela da slika vaše lične karte. Kako se nosiš sa takvim situacijama i kako vidiš položaj novinara u Srbiji danas?
To je bila prva godina kako sam počela da radim. Radila sam svega nekoliko meseci kada se to desilo, ali sam vrlo dobro i smireno reagovala. Nisam zaista u tom momentu osećala strah, prosto je sve išlo svojim tokom. Nas su i pripremali da očekujemo takve stvari, kada radimo za takvu redakciju. Mislim da sam se super snašla za nekog ko je tu kratak vremenski period, međutim, kada su se utisci slegli i kada shvatite šta ste zapravo uradili, šta je bilo posle tog snimka koji je došao u javnost... Sve prekršajne prijave koje su tražile sudsko odlučivanje su poništene. Bilo je dobro što je taj snimak otišao i to je jedan od retkih slučajeva gde se i ministarstvo oglasilo i reklo da sledeći put novinari nose obeležje. Pritom, ja sam imala legitimaciju, ali se to desilo u povratku do kuće. Posle dan, dva, počela sam da ulazim u neku vrstu paranoje, jer su mi se u tom momentu javljali advokati, advokatske kancelarije, nudile pravnu pomoć. Pitala sam se zašto bi meni bila potrebna pravna pomoć, ja sam radila svoj posao, sve je tu legitimno bilo, zašto bi se neko okomio na mene. Čak su i predsednika pitali za taj snimak, on je to u svom stilu prokomentarisao: "šta je problem, pa i mene legitimišu". Opravdan je taj način da priđete građaninu i to je sporno. Nije problem u tome što neko nekoga legitimiše, problem je to što smo mi imali ljude koji na svaki protest dolaze i prave incidente. U tom slučaju policija nije reagovala, a onda posle toga fotografišu lične karte. Te dve stvari su sporne i na to ne treba ćutati i zatvarati oči. Kasnije sam počela da osećam neku vrstu pritiska, ali u tom momentu zaista ne. To vam daje elana da nastavite u tom pravcu, pogotovo kad iz toga proizađe nešto dobro, a to je da ljudi nisu morali da plaćaju kazne i da je većina prekršajnih prijavi pala zbog toga.
Uzimajući u obzir situaciju u novinarstvu u Srbiji danas, koju poruku bi poslala mlađim kolegama?
Ako želite da se bavite ovim profesionalno, prateći kodeks i etiku, u ovaj posao se ne ulazi zarad novca, niko se tu neće obogatiti. Ulazi se iz ideje i potrebe da se društvo učini boljim. Na žalost, u svetu u kom manjkaju profesionalne redakcije mladi novinari često odustanu, jer nema mesta za sve. Onda krenu u neke medije gde se spinuje, gde je glavna stvar senzacionalizam, gde se servira propaganda i tako dalje. To je sve zbog toga što nema dovoljno mesta za sve. Moj savet je da budu istrajni, ne nalazi se jako brzo taj posao. I ako ne uspeju da dođu do profesionalne redakcije, ja često kažem da možda ne verujem u objektivne redakcije, ali verujem u objektivne novinare. Mislim da je bitno da se uvek maksimalno trude da budu objektivni. Koliki god da je pritisak urednika, uvek mogu da kažu ne i da u ovaj posao ulaze čista srca i iz ideje, a ne interesa, jer nema ovde nikakvog interesa sem da ovo društvo bude bolje.
Intervju sa Tamarom Todorović poslušajte u plejeru:
S. Rudakijević
Foto: Novosadska novinarska škola
