Kuhinja u srcu, srce na terenu

Mnogo talenata predstavlja dar, ali i teret, koji često može biti zbunjujući, više nego koristan. Dovoljno je da pogledamo u svoje okruženje i da vidimo brojne ljude sa nekoliko talenata i najrazličitije načine na koje izlaze na kraj sa time. Neki dosegnu zvezde, a neki se na putu kazvezdama izgube.

Dobar recept ima Nikola Komljenović, mlad čovek, koji je hrabro isprobao sebe u svemu u čemu je talentovan, na način da u tome neprestano uživa i otkriva nešto novo.

Kada si počeo da treniraš košarku?

Košarku sam počeo da treniram sa jedanaest godina. Trenirao sam uporedo i karate, ali je pobedila ljubav prema košarci. Trenirao sam je do dvadeset četvrte godine, kada sam zvanično prestao da se bavim košarkom i prepustio se svojoj drugoj ljubavi - kulinarstvu.

Kada si počinjao, u dečačkom uzrastu, da li je jači motiv bilo dečije dokazivanje i odmeravanje snage sa drugim košarkašima ili je tada bilo dominantno "guranje" roditelja?

U tom periodu nisam imao pritisak roditelja. Mama i tata su mi rekli da idem da se igram košarke i to je tako bilo. Nisam imao pritisak. Išao sam da se družim, da se nadmećem, da se dokazujem, igrao sam protiv jačih, većih, a svakako sam na TV-u gledao tadašnje idole i maštao da postanem veliki igrač, poput njih.

Da li to sve zaista bude igra, ili neki spoljni interesi, često nesportski, vode našu decu u sportu?

Za mene je bila igra, ali za mnoge moje saigrače nije. Već u tom ranom uzrastu su krenuli pritisci, gledanje statistika, pitanja ko će igrati za reprezentaciju. Zbog toga je počela da se gubi draž, koja je postojala kada smo počinjali da se takmičimo u Vojvodini. Kada smo počeli da igramo po čitavoj Srbiji, interesi su potpuno preuzeli dečačke motive.

Da li je kod tebe to umanjilo želju da se otisneš u profesionalne košarkaške vode?

Na prelasku iz juniora u seniore najveći broj igrača prestaje da se bavi košarkom. U tom periodu se već zna da, ako nisi u profesionalnom klubu, ili nemaš menadžera ili trenera koji bi mogao da te preporuči ozbiljnijem klubu, nema dalje karijere. Tada se momci okreću studiranju ili radu i prestaju da treniraju.

Da li si imao profi ponude?

Igrao sam za KK Sportsfeld. To je bila škola košarke, koja se takmičila. Imali smo odlične rezultate. Bili smo jednom drugi, jednom četvrti u Srbiji. Bilo je onda ponuda iz nekih novosadskih ekipa, po preporuci trenera sa kojima je postojala saradnja. Ja sam imao svoje viđenje, u čemu su me podržali roditelji i prešao sam u KK Sloboda, koji nažalost više ne postoji. U Slobodi sam dobio slobodu u igri. Tu sam najviše igrao košarku. Bez nekog tereta smo se takmičili na najnižem seniorskom nivou. Do danas sam ostao u dobrim odnosima i sa saigračima i sa trenerom.

Kako je izgledao rastanak sa košarkom?

Prvi je izgledao tako da sam nakon poslednje juniorske sezone počeo pripreme sa seniorima, ali mi je stigla i prva kuvarska ponuda, da odem da radim na hrvatskom primorju. Ostao sam u Hrvatskoj mesec i po dana. Kada sam se vratio, video sam da nemam zadovoljavajuću formu i da je ekipa veoma ozbiljna. Te godine su ušli u Prvu vojvođansku ligu. Tada sam prvi put prestao da se bavim košarkom, ali sam se vratio nakon tri godine. Pre dve godine sam odigrao svoju poslednju seniorsku sezonu u ekipi Beočina, sa kojom sam takođe bio blizu da uđem u Prvu vojvođansku ligu, ali nismo uspeli. Divno smo se družili, momci su bili fenomenalni i baš to je ono što ostaje za ceo život.

Naredno poglavlje u tvom životu je kulinarstvo. Kada je počeo tvoj kontakt sa tom plemenitom veštinom?

Počelo je uz mamu i bake, kao i kod svih drugih kuvari. Svaka je imala svoj stil. Jedna baka je bila majstor tradicionalne kuhinje, a druga baka je stalno nešto eksperimentisala u kuhinji. Kada je došao upis u srednju školu, interesovalo me je kuvarstvo, ali to nije bilo dominantno, košarka je bila na prvom mestu. Kada sam završio srednju školu, prvi posao mi je bio u kuhinji, radio sam u jednom novosadskom restoranu. To mi je bio prvi susret sa profesionalnom kuhinjom i tada sam prvi put video šta je posao. Mogu da uporedim posao kuvara sa košarkom - i za jedno i za drugo treba puno rada, odricanja, puno je stresa i radi se timski. Radi se za praznike, ali ako voliš i ako te to ispunjava, nije teško.

Šta najviše voliš da radiš u kuhinji?

Najviše volim energiju koja se pojavi kada radimo gala večere, za neke važne goste, kada svi radimo i dopunjavamo jedni druge i na kraju je rezultat taj tanjir koji odlazi pred gosta. Takođe, svakog kuvara ispunjava dobra povratna informacija, koja dolazi preko konobara, koja nam kaže da je gost zadovoljan onim što smo pripremili.

Gde si radio u inostranstvu?

Radio sam na hrvatskom primorju i radio sam u Sloveniji, u jednom veoma ozbiljnom, ekskluzivnom hotelu. Tada sam se sreo sa najvišim nivoom i zahteva i kuvanja. Taj hotel je imao Mišelinovu nagradu, Mišelin plejt. To su najviše kategorije, gde sve mora da bude na visokom nivou. Hotel mora da bude u lepom ambijentu, da je dobar tanjir, da su sve namirnice iz domaćeg uzgoja. Gost hoće da proba nešto što je autohtono, a ne jela koja može da jede i kod kuće, kao što su, pre svega, internacionalna jela, biftek ili pica. Oni žele da probaju domaća jela iz te regije, to je suština Mišelina i suština ugođaja svakog gosta.

Koliko domaći hoteli i restorani prate taj trend?

Trenutno, kod nas, ti trendovi dolaze. Stigle su prve Mišelinove zvezde. Dva restorana su je dobila, jedan u Beogradu, jedan u okolini Beograda. Restorani se trude da to prate, ali još uvek nema klijentele koja bi to prepoznala. Mi, mladi kuvari, pokušavamo i trudimo se. Uskoro će u Novom Sadu biti zanimljiv događaj. Moje kolege iz Beograda i Novog Sada i ja organizujemo večeru na kojoj ćemo pokušati da približimo publici šta je to fajn dajning i kakav je to koncept rada. I kakav je koncept događaja koji želimo da prenesemo gostu.

Koja dva jela najviše voliš da jedeš, a koja dva jela najviše voliš da pripremaš?

Svi misle da kuvari najviše vole da jedu neke vau specijalitete, a ja najviše volim mamine punjene paprike i sarme, to uvek volim da jedem. Da pripremam, najviše volim paste, kao što je karbonara, volim da radim sa pastama, ako imam vremena da ja ručno napravim taljatele, taj rad me ispunjava. Pored toga, volim da pravim biftek Velington. Zahtevno jelo gde je potrebno napraviti lisnato testo, a i biftek mora da bude lepo srednje pečen, da kada se iseče, ima taj lep presek.

Nedavno si otvorio treće poglavlje u svom životu, sportsko novinarstvo. Kako si tu stigao i šta si do sada uradio?

Kao što sam do sada plovio u dve vode, sada plovim i u sportskom novinarstvu, koje me je oduvek interesovalo. Trenutno sam na obuci, interesuje me i to je nešto čime sam hteo da se bavim. Trenirao sam košarku, družim se sa košarkašima i drugim sportistima i mogu da kažem i da dolazim iz sportske porodice, jer mi je deda bio profesionalni fudbaler, tako da od malena slušam te priče. Mislim da se za sada dosta dobro snalazim, a sve to shvatam kao hobi i igru, dok to ne dođe na profesionalni nivo. Volim da čitam, da se raspitujem, posao kuvara mi je doneo kontakte sa kuvarima po svetu koje zanima sport, pa od njih dobijam razne informacije, pa i takve kao što su, recimo, kakve su navike Luke Dončića i još neki igrači, koji trenutno dominiraju po svetu.

Nikolino gostovanje poslušajte u plejeru:

Aleksandar Bujić