Enter Exit - Dan Drugi

Well, all right, starchild / Citizens of the universe, recording angels / We have returned to claim the pyramids / Partying on the mothership / I am the mothership connection - Parliament

Rizikujem da zvučim kao raspali lumpenproleter ali neka: ovaj i ovakav korporativni Egzit sve više liči na supu iz kese. Ima određene pogodnosti praktične prirode, brzo se kupi i kuva, staviš i ne misliš, svakom novom kašikom u stomaku budi žal za nedeljnom supom, koju je baba brižljivo spremala od realnih sastojaka. Recimo, onaj i onomad Bili Idol je bio komadina ćurke. Franz Ferdinand mu dođe kao veza zeleni. Ministry, to su valjda knedle. Onda se zagledam u pretinac sa začinima, a tamo ruzmarin, lovorov list, peršun, đumbir, so i dve vrste bibera.

Slobodno dopišite bendove koji su vas veselili pre nečega što sam krstio smenom muzičke i starosne generacije, odnosno Prirode Festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi. A to nije ono najgore, jer smene su sasvim prirodne i očekivane.

I ovi što su čitali Enter Exit prvog dana, i ovi što nisu, složili su se da je najjača firma u gradu odlučila da se izmesti iz društveno-političkog konteksta i prešalta na kolovoz u kom postoje isključivo provod i zarada. Hard-kor mejnstrim. Sasvim legitimno što se mene tiče, ali onda priča o Magiji, a to je ovogodišnji lajt motiv, gubi tlo pod nogama. Đuskati uz građanina Getu, recimo, dva minuta nakon pevanja turbofolka nije magičan čin. Ne znati za kritične probleme ove zemlje i mladih takođe. Posmatrati Egzit sa pogrešne strane Dunava jer su ti u glavi samo pare koje nemaš, odnosno računati kako da novci preteknu jednom kada si Gore, opet, nije magična senzacija. Naprotiv, vrlo je feralna.

Da ne davim stilskim figurama, Egzit bi zbilja bio magičan kada bi neko mlad silazeći sa Đave osećao neizdrž u glavi i stomaku, a da nisu hrana, piće, libido i ostalo. Kao nekada, kada si hteo nešto da, božemeoprosti, uradiš sa sobom i zemljom koju voliš.

Elem, dan je počeo savršeno, što znači da sam se lepo ispričao sa policajacem na ulazu. Sjajan lik, prebirali smo neke zdravstvene savete, vreme je bilo idealno i ne smem da pomislim gde bi skončali na fajrontu da nam plate imaju još jednu nulu. Švedski: dostojne života. Pita me na rastanku da li nosim oružje, nema prevelike šege sa službom, odgovaram mu da novinari još nisu dotle došli i kriptično se smejuljim. Kapira me. U glavi mi ipak sevaju pištolj pokojnog Aleksandra Tijanića i gole ruke likvidiranog Slavka Ćuruvije.

Idem prvo na nekadašnju Agoru, sada je to mesto za tribine "Magija dijaloga". Tu se slažem, konstruktivan javni dijalog u Srbiji je u ravni zeca iz šešira odevenog u kozačku nošnju, sa čokoladnim bendžom oko vrata. Lepa je Egzitova praksa tribina na otvorenom ali se bojim da je tuce slušalaca već znalo kako da se postavi u životu. Brine me neopravdano odsutna većina kojoj se više ne prilazi, osim da im se utrape roba i usluge.

Da mi sada stavite pušku na čelo ne bih vam umeo odgovoriti šta se dešava sa potezom od Fusion bine do "Regea", koji su avetinjski prazni u pretponoćnim časovima. Nekada je tu padalo ozibljno zagrevanje, sada je u ranim večernjim satima stanje predfajrontno, što u kombinaciji sa ukinutom "novosadskom ulicom" kod hotela deluje černobilski sivo i otuđeno. Da me ne shvatite pogrešno, bilo je sveta na Tvrđavi samo se vremenski rasporedio nekako... šantavo.

Uspeo sam da uhvatim deo svirke benda Consecration, cenim njihovu mast, kao i preostala šaka jada na inače najkomfornijoj festivalskoj bini. Onoj gde nema prašine, koju je nedužni građanin Geta indirektno raspalio kasnije na Glavnoj bini, a mene podsetio na izgleda tačnu prognozu jednog tibetanskog šamana da su dve kiše u julu sve što Srbiji treba da progleda i procveta.

Odlazim potom na Gerijatrik binu, pardon, Explosive stage i s nestrpljenjem čekam First Flame. Neka se ne uvredi solidan bend, nestrpljenje je tu da ubije čekanje na Džordža Klintona i Parliament Funkadelic. Sada će ovi na kojima svet ostaje da se smore do beskonačnice no ne hajem - trenutak kada se pravi Parliament raspao, pre tri i po decenije cirka, označio je smrt fanka kao takvog. To što sam sinoć uživo konačno čuo stvar "Flash Light", između ostalih, donekle briše muzgotine sa ovogodišnjeg mladalačkog spiska izvođača na Đavi. Izvinjavam se Špiri i Don't Touch Anything na ispali, ima dana.

Kako već biva sa građaninom Getom, bendom The Prodigy i sl, tačke pre njih većini služe da zauzmu busiju za glavno jelo te večeri. Ogromna posećenost na Glavnoj bini, by Kolac & Konopac Inc, odlično je poslužila raspoloženom puštaču muzike. Bukvalno je ispraznio pola Egzita i tu organizacijski i finansijski promašaja nema. Nastup otvara temom iz filma "Bliski susret treće vrste", nakon čega pretpostavljam da mu zvoni mobilni i 1977. ga ljubazno moli da joj vrati izraubovan džingl. Ljudi se odlično zabavljaju, ne kvarim i odlazim da vidim peto bosansko čudo posle Andrića, Selimovića, VW golfa i Andreja (Andreje?) Pejića - Boža Vreću.

Talentovan i, da se ne lažemo, samurajski hrabar umetnik, prvi je okupio znatniju ekipu kod Muzeja, ali i dalje ni blizu kao što je to učinio Edo Maajka posle. Dobro, Edo je imao i Getin geto na raspolaganju, u formi stampeda. Svirka teče sasvim pristojno, ko voli sevdalinke, a osobe nesklone ekstrovertnoj introspekciji odlaze na Raised Fist, koji kidaju koliko im bina i zvuk daju. Dobra tura praćena prvom crnom slinom iz nosa, prvi znak provoda u prašini.

Šta smo još imali pre fajronta? Gomilu dragih osoba koje su mi ulepšale veče i noć, set druženja u hodu, hostese koje cigarete reklamiraju u cilindričnom kontejneru gde bi da ima pravde živeo Alien i još dosta toga. Ne kažem, dobra je supa iz kese kada si gladan. Onda shvatiš da na karaokama neko peva "Quit Playing Games With My Heart" od Backstreet Boys, a baba mi jadna umrla.

Igor Mihaljević