Enter Exit - dan treći

Dobar provod, manjak sna i obaveze usporile su ovaj tekst, zbog čega se izvinjavam čitaocima. Juče, trećeg dana 15. Egzita računao sam da je vreme da iskoristim pogodnost nemanja automobila i na Tvrđavu dođem autobusom. Ovo mi je delovalo prikladno s obzirom da sam gađao Duška Gojkovića i Nuclear Assault. Kada je planirani miks već bio nekompatibilan do bola mislio sam da odaberem osetno mlađe društvo do Đave i proverim kako dišu milenialsi, odnosno Generacija Y.

foto: Miloš Janjatović

Ušao sam u verovatno najpristojniji bus tog dana, tih, diskretan, potmule neiskoriščene energije. Ako se sećate pogleda Bogdana Diklića dok mali Dimitrije Vojnov jede malter u „Tito i ja“, e, ta vrsta tišine. Očekivao sam YOLOkaust, a dobio čajanku sa mis Marpl, čak su vozač i kondukter bili od ljubazne sorte.

Dole u Sremu, Štrosmajerova je neprirodno pusta. Prodavaca upitne legalnosti nema ni na mostu, ne znam da li je inspekcija naoštrila plajvaze ili je sirotinja svom snagom u reformama. Da li je to dobro ili loše, pojma nemam – izgleda svakako lepše, za lične frižidere prodavaca nisam toliko siguran.

Konačno, na Glavnoj sam bini i slušam maestralnog Duška Gojkovića. Prateći Big Bend RTS-a je odličan, a mene raduje solidna gomila istih tih milenijalsa koji umeju da cene džez, sving i bluz.

Naravno da sam se prevario, tu su da zauzmu mesto za stanovitog Džona Njumena, čiji spektakularan koncert nisam ispratio, verujući iskazima svedoka svetske muzičke stvarnosti. Dobrim ženama novosadskim.

Ton, baš ton, tu jednu notu trube po koju sam došao sam na posletku i dobio, jecaj što ti raspoluti dušu. O radio je u prilici da oktrije omladini poučnu priču kako je Gojković (84) svojevremeno odoleo iskušenjima droge, što mi je prepričao pre tri godine.  Prizor Četa Bejkera na podu bekstejdža, sa špricem koji visi iz vene, bio je dovoljan za ceo život.

Trkom do presa da se javim ološu kom pripadam. Sve miriše na opasno posećenu noć, kako biva sa subotama na Đavi, na posletku će organizator reći da ih je bilo rekordnih 52.000, dok je policija za prva dva dana izbrojala 76.000. Zemlja je mašala pokvašena da vazduh iznad Glavne bine ne izgleda kao Peking zimi.

Čekajući Manua Čaoa, kog bukvalno moram da vidim makar malo, rešio sam da se posvetim pomalo zaboravljenom egzitaškom zanatu otkrivanja bendova. Meta prva bio je Utopium na Fjužn bini. Melanholično razmrdan (nameran oksimoron) grupom ucurujem se u akreditovani pasaž iza šankova Glavne bine kako bih video i čuo šta rade Manu i drugari.

Prekrcato je i podseća me na nastup Fetboja Slima, čak se i u službenom delu sve teže mimoilazimo. Ovo je delom zbog urođene srpske sklonosti ka nezasluženim direktorskim foteljama zbog koje raja i dalje ima problem da rastumači reč „službeni“ te zašto Pera Perić tuda ne može da prođe ili još gore, stoji ispred.

Pratim svirku u pasažu kroz kavez, k’o Mađarsku da gledam. Koncert se očekivano dobro svršio, masa prezadovoljna, đuskanje na kubni, zvuk, kažu mi oštrouhi, slabiji nego na građaninu Njumenu.

Potom odoh iznad drugara iz LARP (live action role play) ekipe Green Banner da gledam kako se omladina maklja plastičnim mačevima. Ovo u odsustvu ženki izgleda sasvim zdravo i jača karakter. Plus, puštaju Metaliku, da obradujem uši. To me je i dovelo do momaka iz grupe Jonathan, na Future shock bini.

Zvuče sasvim dobro i nadahnuto, uprkos mirisnoj noti hipsteraja. Eto, priznajem, poslušah i Karolinu, ima dobar bend, lepo izgleda, korektno rabi južni melos ali onda je, pogađate, ubrzo bilo dosta.

Ostatak noći sam unapred znao kako će izgledati, super provod na KKN i Feud, plus sam na Fjužn bini mogao da dišem bez pomoći škrga. A onda mi je Sunce reklo da pakujem prnje.

 Igor Mihaljević