Enter Exit - Dan Treći

Stop talking back, get off the phone / You're late again, you missed the last bus home / This ain't the way you wanna live I know something's got to give / You're always sure, you're always right / You see it all in black and white / You never listen to anyone / Because you're young - Cock Sparrer

Nakon relativno tunjave noći za fanove gitarskog zvuka, treći dan Egzita uspeo je da nam popravi buđav ukus u ustima. Daleko je to od programa na koj nas je festival navikao u dekadi iza, ali u poređenju sa petkom, i kako vidimo u najavi nedeljom, stekao sam utisak da je subota bila zadovoljavajuća. Pre nego što pomislite da sam izgubio kritičku oštricu podsetiću vas gde živite – u zemlji gde se truo kompromis tretira kao veština jakih, a realan kao slabost bednika.

Opet sam imao sreće da me pretresa ljubazan policajac, nakon čega me je Fortuna dodatno počastila prilkom da oslušnem kako njegove kolege analiziraju seksualne sklonosti izvesnih muškaraca u izvesnim majcama ružičaste boje, od izvesnog proizvođača lepih stvari. Neka ih, dok ne biju i ne hapse. Da ne ureknem, Egzit stvarno protiče mirno i nenasilno za svoje standarde. Ako se tako i završi, to je polovina posla.

Prvo sam otišao na tribinu Podrži RTV. Iako bez konkretne podrške, Egzit je omogućio našim novinarkama Sanji Kljajić i Vanji Đurić da okupljenim, mladim ljudima objasne zbog čega se ponedeljkom organizuju protesti u Novom Sadu. Kako moje koleginice i prijateljice smatraju, otkazi i smene novinara su nezakonite, mimo procedure i boljih običaja, a sa nejakim argumentima. Smene trpe ljudi koji poizvode dobro ocenjen program, a ne politički nameštenici. Iako misle da su isprozivani, oklevetani i uskraćeni, novinari/ke iz pokreta Podrži RTV osećaju potrebu da se javnosti tim povodom obrate kad god im se ukaže prilika.

Ovo naravno, rekle su one, nije pobuna već glas razuma. Ako im dobo čitam lica vidim da ih posebno boli izostanak elementarne komunikacije sa ljudima koji donose odluke strašno važne za naše živote, odnosno preseljenje "razgovora" u tabloide. Što se građana/ki tiče, njima je barem lako da procene ko je u pravu jer je rad novinara/ki lako proverljiv i svima dostupan. Ako sumnjate u namere ljudi iza pokreta Podrži RTV, Sanja i Vanja bi vas verovatno uputile na jutjub, gde su ih podržali brojni glumci, glumice, režiseri, muzičari i druge javne ličnosti. Previše da bi bila zavera, zar ne? Meni je posebno simpatična bila konstatacija koleginice i moderatorke Gordane Nonin iz lista "Danas", koja je primetila da prvi put imamo "žensku revoluciju". Preciznije, dame su preuzele liderske uloge u građanskom pokretu i to je osvežavajuće bez obzira na činjenicu da u srpskom novinarstvu ima više dama nego gospode.

Dok sam u procesu nabrajanja prijatelja, da se odmah izvinim drugaru Voji Maleševu iz Killo Killo Bande, čiji sam opšti poziv na prvu njihovu svirku na Glavnoj bini profulao zbog obaveza sumnjive kakvoće. Nakon njih sam imao neobaveznu sesiju anti-joge u pres centru, pošto je tamošnji internet funkcionisao gore nego srpska navala u fudbalu. Da ne bih ubio sebe, pa posle i druge, pobegao sam na Disciplin A Kitschme i zadržao se relativno kratko jer sam pikirao Cock Sparrer na Fusion sceni.

Oni su prva grupa koja je uspela da napuni plato ispred muzeja pre ponoći. Beše lepo i emotivno, skoro kao u tunelima gde se premijerovo ime urlicima posetilaca provlači u sada već poznatoj LGBT sintagmi. I taman kada te nasmeju, demorališe te broj selfi stikova na Tvrđavi, ili kako bi ga američki indijanci nazvali Ono-Za-Slikanje-Za-One-Bez-Prijatelja-Da-Ih-Slikaju.

Karmički selfistikovan oraspoložio sam se prizorom ispred Planetarijuma, gde gomila mladih čeka u redu da pogleda neku od prezentacija koje su nam priredile neumorne fizičarke Tijana Prodanović i Jovana Petrović. Stvarno ohrabrujuće po nas, najavljujem im se za sutra jer me jako kopka tamna materija. Možda je ona zaslužna za to što odjednom imam pet upaljača u torbi, mada sumnjam da je to zasluga zilotski naoštrenih rojeva promoterki iz industrije smrti.

Pošto nisam tri puta mlađa žena, sa pristojne svirke The Vaccines sam hitro utekao sa lakšim duševnim hematomima i uputio se da uhvatim deo atmosfere sa Paradise Lost, na Eksploziv sceni. Na Fusion bini su negde u to vreme Dub Pistols počeli da prave ozbiljnu pometnju i tu je kaldrmisani plato počeo da liči na stara dobra vremena, krcat i ustalasan. Znam da sam to pominjao i prva dva puta ali budite spremni na maltretman do kraja: tzv. novosadska ulica kraj hotela je i dalje tužno pusta, a Novosađani/ke su izgubili najvažnije čvorište na Đavi. Nije me mrzelo da virnem tu i tamo i tokom udarne "gužve" sam izbrojao 19 likova koji su đuskali ispred disk džokeja, na najtužnijem Egzit stejdžu ikada. Šteta za ljude i firme u sokačetu.

I "Rege" nam se popravio, sada ponovo liči na mesto gde vredi otići. Možda sam nabasao u pogrešnom momentu, ali ako tverkovanje može da se izveze u Evropsku uniju bez carine mislim da vidim rešenje za naš kriminalan spoljnotrgovinski deficit. Izgleda jadno ali vole ljudi, kao rijaliti programi uostalom. Višak posete, posebno u odnosu na četvrtak, video se ispred Tihog diska, gde je rečica ljudi strpljivo čekala u redu kako bi se družila bez razgovora. Za divno čudo sada nisam ciničan, znate ono sa Umom Turman i Džonom Travoltom iz filma Pulp Fiction, scena u restoranu? Ne? Oh, užasa...

Zatvorio sam veče Iskazom, mladim bendom koji me je zarazio na rođendanskoj žurci O radija u klubu Kvoter. Skidam kapu ponovo, a potom i sandale pune prašine i pokojeg kamička, posle večeri koja je zaličila na Egzti provode kojih se rado sećam.

Igor Mihaljević