Enter Exit - Dan Četvrti

Breathe the pressure / Come play my game / I'll test ya / Psycho-somatic addict-insane / Come play my game / Inhale inhale / You're the victim - The Prodigy

Pišem vam tekst u pola šest ujutru i ako se ništa drastično ne dogodi ponovo možemo reći da je Egzit uspešno okončan. Neću naravno podeliti egzaltiranost organizatora, sponzora, službeno umiljatih izvođača i ostalih koji od festivala jedu hleba ali ako za preostalih par sati niko ne završi u Urgentnom centru ili na groblju možemo se podeliti u dve grupe ocenjivača realnog uspeha. Prvi, pretpostavljam mlađi, će s pravom smatrati da je to bila respektabilna žurka koja je obeležila godinu, a drugi da je lajnap uprkos pojedinim bendovima bio kriminalno tanak u odnosu na ono na šta smo navikli na Petrovaradinskoj tvrđavi. O ideologije posle.

Ono za šta niko od navedenih ne može odgovarati i tiče se isključivo Duha Nacije je problem koji me pecka svake godine - nepostojanje elementarne saobraćajne kulture u Srbiji. Po dolasku me je sačekalo upravo to: taman se grupa nas neverbalno dogovorila da zastane na pešačkom prelazu i propusti nagomilana vozila kod mosta, jer se kladim da niko ne kasni na singapursku berzu, da bi izvestan dvonožni magarac sa zastrašujućim bolom u preponama krenuo da prelazi ulicu i vratio čep na mrtvu tačku.

Bez policije se ponašamo kao osione muve bez glave i ne samo to, gledao sam kako saobraćajac sa sremske strane bukvalno urla na bezobzirnika kom je valjda deda kupio ulicu, pa mu je mrsko da potera kršinu i pusti druga kola da prođu. Sad mislite da se zezam ali nije, ne postoji ozbiljna kultura u zemlji bez saobraćajne, prvenstveno pešačke pa nadalje. A i naviše. Dan ranije nas je opet zamarao lokalni biznismen sklon nedopustivo niskim preletima mlaznim avionom iznad naseljenog mesta, za koje se na Islandu ide u zatvor ali šta da vam kažem, Islanđani imaju mozga i prvo su uhapsili bankare.

Dok sam se pentrao na Đavu mlađa punoletnica, barem se nadam, ponosno je u pola daha izvolela reći da je ova vrsta vežbe odlična jer će joj tako alkohol bolje prostrujati telom. Dete iz Petnice, šta li, zovite SANU. Ekipa u pres centru je delovala kao na komemoraciji Nelsona Mendele, brže bolje sam pobegao da bacim uho na Stormzy, čija 24-časovna fasciniranost Srbijom preti da ugrozi populizam izvesnog lidera, pa posle na Fusion binu gde su svirali solidni Tuber. Šta to čujem? Madre de Deuš, mrtva Portugalija je dala gol?! Bolovi u predelu karlice postaju sve jači, bežim sa Regea, možda igram fudbal a da ne znam.

Posle Tuber tu su i simpatični Stray Dogg, sasvim prikladno u situaciji gde mi se ne ide na Eksploziv binu i At The Gates (ne saznah kako je bilo, pardoniram), dok je na Glavnoj bini tekst recitovao zet iz snova imena Wiz Khalifa. Ko im daje ta imena? No, radim pa to ti je, moram barem da ga omirišem. Sumnje u kvalitet i manirizam dotičnog potvrdio sam onog trenutka kada je umetnik odigrao najslabiju kartu iz špila i davao si značaj referiranjem na uspešnijeg kolegu, konkretno Snoop Dogg-a. Njegovog garija, hej! Opet, publika se provodi dobro i šta ja sad tu da filozofiram.

Očaran i nadahnut ovakvom veličinom, morao sam da se spustim na zemlju uz Josipu Lisac, koja je konačno nastupila na najboljem evropskom festivalu. Da ne zaboravim, na karaokama je neki tip pevao "If You Don’t Know Me By Now" od Simply Red sasvim pristojno, što je u kontekstu sapunjaste avaj zahtevne pesme bilo ohrabrujuće za čuti.

Znam, znam...vas zapravo zanima šta se dešavalo na glavnom događaju Egzita 2016, grupi The Prodigy, što je samo po sebi problem. The Prodigy kao meta broj jedan, ne vaša znatiželja. "During the war...", bukvalno, stvarno su bili hit hitova. Cenim da je tu i tada bilo najviše ljudi tokom ova četiri dana, praćeno lakšim povredama u krdu saobraćajno nepismenih posle "svirke" (čuo sam da obezbeđenje priča).

A sam nastup? Jeste li nekada slušali The Prodigy uživo? Jeste? Jel’ vam se dopalo? Jeste?  Eto, sve znate, kao da ste bili gore, izđuskali se za dva života i posle pravac u nove radne pobede. Trudim se da ne budem cinik do kraja, video sam iskrene izlive neukroćene radosti vrlo heterogene grupe ljudi i saosećam sa njihovom ekstazom. Muče me zapravo dve aksiome: znate šta se kaže za nekoga ko se dopada svima i nemoguće je pisati poštene recenzije koncerata koji uključuju dugme play.

I tako... pade još jedna zavesa posećenog, profitabilnog festivala bez vidljivog nasilja, ekstremizma i treša. Možda je vreme da se naviknemo na korporativnu izvedbu Egzita, lišenu ideoloških i aktivističkih primesa. Bez žarke želje za društvenom promenom. Od ideologije su odustali i ljudi kojima je to posao, zašto bi jedan festival bio drugačiji. I meni je krivo ali nigde ne piše da se baklja slobodarstva mora nositi do kraja, mada ljudi pamte. Potrebna nam je. Ako se obeležavanje genocida u Srebrenici nekada stidljivo najavljivalo, pa povlačilo pred nesojem i eskalacijom nasilja, juče toga nije bilo ni u najluđim naznakama.

Dosadan kakav jesam, ne praštam gašenje "novosadske ulice" i kafana kod hotela. Trezan i hladne glave pišem da je to Novosađanima/kama osakatilo provod i druženje. Ne zalazim u sukobe i odbrane interesa ugostitelja, sponzora i organizatora, prosto izveštavam da su svi s kojima sam pričao razočarani. Sreća nije deo velikog plana. Čitamo se i slušamo dogodine.        

Igor Mihaljević