Enter Exit - Dan Prvi

Ova pesma nije ljubavna / Mi nemamo taj dar, za sad / Ova pesma nije bog zna šta / Al' kakva je publika takva je stvar - Mitesers

Šesnaesti put popeo sam se na Petrovaradinsku tvrđavu, sa istim apetitom kao prvi. Mnogo je puta sahat kula otkucala od revolucionarne faze Egzita i možda nije loše podsetiti se ko je kako ostario. Biće da Egzit bolje odoleva godinama, snaga ga ne izdaje kao mene, naprotiv, sve je jači, a meni ako je za utehu, u odnosu na 2000. više ličim na sebe nego što je to slučaj sa najboljim planetarnim festivalom. Ovde ne mislim na selfi kulturu kojoj danas ne odolevaju ni logističari, s tim da oni puće bicepse a ne usta.

Smena generacija sama po sebi nije loša stvar. Nova publika, novi običaji – nova muzika. Deca su stasala i red je da preuzmu festivalsku štafetu. Niko meni nije kriv što me zvezde Glavne bine prve večeri, Bastille i Ellie Goulding, duševno umaraju više nego stenogram radničkog saveta Rudarsko-topioničarskog basena Bor iz 1981. Ovo su njihovo vreme i muzika, deluju mi kao da se odlično provode i tu priča staje. Sa izuzetkom bejzbol kačketa, gde me savest tera da reagujem. Ako ste belac koji ga nosi na bilo koji način osim konvencionalnog, držaću vas budalastom osobom dok ne dokažete suprotno. Već u sumrak, na Keju žrtava Racije uveliko se skupila armija velikih želja i niskih primanja.

Drago mi je da se nekadašnja Agora vratila, Egzit je teško zamisliti bez konstruktivnog javnog dijaloga, a opet, čini se da je festival okačio društveno-politički angažman o klin. Iako je počeo kao takav, danas zabava i profit odnose apsolutni primat, zbog čega napisah da Egzit liči manje na sebe negoli ja, onomad. Nema na Đavi ni "b" od bunta. Obično ne brojim takve pojave, ali pošto me marketing i prateći ljudski oblici epski iritiraju nisam mogao da ne primetim agresivniji i brojniji nastup proizvođača svega i svačega. Robne marke kopaju oči. Duvandžije i punioci alkohola su na svakom čvorištu, sve u redu, akcize su tu, samo da mi je znati ko je i odakle izvukao cenu točenog piva od 277 dinara. Za srpski džep mislim da je papreno, no dobro, pljeskavica košta 300, duplo više nego u mirnodopskim uslovima.

S tim u vezi, očigledno je da vlasnici lokala u sokačetu kod hotela Leopold I nisu uspeli da se dogovore sa organizatorom i sinoć su bili zatvoreni. Ne ulazim u eventualni spor i namere jednih i drugih, lamentiram nad uličicom koja je zvrjala prazna iako važi za omiljeno okupljalište Novosađana/ki. Bez brige, sponzorski točioci alkohola su tu ali nema ko da pije. Hostesa po celom festivalu ima više nego specijalaca, uspešno se branim izvađenim akreditivom jer su im miliji gosti koji ne rade. U međuvremenu je dosuđen penal za Francuze, je suis koga briga.

Četvrtak nikada nije važio za jači dan na Egzitu i na početku večeri bilo je malo posetilaca. Na RoadKillSoda sam stao u prvi red Glavne bine bez po muke, pošto sam pozdravio mile kreposnike u pres centru. Stvar se ubrzo popravila i kolona preko mosta se slivala na Tvrđavu dobrano posle ponoći. Pišem ovo ujutru i uveče ćemo vam tačno reći kolika je bila poseta. Taj prvi, dosadniji deo provoda sam savršeno likvidirao u Planetarijumu, što i vama savetujem da učinite na nekoj od zanimljivih projekcija. Posle, zna se, odlazak na stare dobre Mitesers i docnije Anti-Flag. Ispostaviće se da su potonji odsvirali sjajan koncert, prvo gostovanje u Srbiji, dok se moj gerijatrijski deo ekipe zabavljao činjenicom da kako godine prolaze sve češće visimo na Eksploziv bini.

Bacih uho na simpatičnu Nađu i celih osam joj fanova, pa se prošetah do dela Đave namenjenog nevladinim organizacijama i aktivistima. Znate taj deo, gde uče ljude kako da se ponašaju kao ljudi. Sada tamo stoji i jedna kutija sa fotografijom deteta, podsetnik da građane/ke Srbije leče pretplatnici mobilne telefonije a ne zdravstvenog osiguranja. Red za besplatnu šminku, red za uplatu novca na kartice, red za skok na ogroman vazdušni jastuk kog sam refleksno nazvao Bregzit, pod sloganom "budi engleska funta dve sekunde". Urlanje u tunelima, vatromet u ponoć, sada je i zvanično krenulo.

Izvesnog lika nije mrzelo da se pojavi odeven kao lik iz stripa i filma Deadpool, što sam toplo pozdravio. Uopšte, nisam primetio posebno blesave posetioce kao ranije, sklone garderobnim izletima u nepoznato, možda se još nisu... aklimatizovali. Poslušah malo Nova Heart na Fusion bini, ne znam da li je to prvi kineski bend na Egzitu, ali su posetiocima očigledno bili zanimljiviji programi na drugim mestima. Tek je nastupom Urban&4, oko pola tri, bina počela da liči na staru sebe, kao i šator ekipe hitne pomoći na raskršću, koji je ugostio nekoliko žrtava hedonizma, srećom bez ozbiljnih posledica.

U to vreme Arena je bila već puna. Srećem kolege po peru, mikrofonu i aparatima, vele da se malo šta sluša jer se nema vremena. Veče lišeno nervoze, saobraćajnih čepova i nasilja proteklo je više nego zadovoljavajuće, posebno ako se ne sećate SFR Jugoslavije. Vidimo se uveče.  

Igor Mihaljević