Album nedelje: Wooden Ambulance - Redville

14 konjskih snaga!

Sve što vam za dobro putovanje treba je stilski odabran saundtrek. Ili osedlan konj. Tada odrednica nije tako bitna. Prtljag su pesme koje možete da koristite u nedogled i da se na taj način stapate sa istim kroz dnevne i noćne impresije. Ali ako neke znatiželjne oči koje sretnete uz put budu insistirale na vašoj destinaciji, recite im u stilu Vilijema Blejka samo kako idete za Redvil pa će misterija dobiti još veći obrt. Takav jedan prašnjavi gradić sa svojih nešto više od šesto stanovnika zaista postoji u Južnoj Karolini. Ovo mesto nije dalo ni jednog poznatog političara, sportistu ili muzičara...idealna lokacija ličnog eskapizma. Međutim, između Subotice i Bajmoka postoji i Crveno Selo. Dužini ovog mesta odgovarala bi i kovanica „Crvena milja“ jer se njegova kvadratura meri sa samo par desetina koraka.  Sve je to zapravo slična impresija gradića pobratima sa onu stranu američkog sna. Pozitivni antipod koji spiritualno vlada između ove dve udaljene tačke veže muzika subotičkog, osmočlanog, sastava Wooden Ambulance. Njihov novi album upravo nazvan „Redville“ donosi nešto najkvalitetnije iz domaće muzičke produkcije. Uvek sam govorio kako je vojvođanska ravnica mala „Amerikana“ po svom vizuelnom ugođaju tako da teorija o dva identična gradića na suprotnim stranama sveta ima još veći dokaz. Mogli su Wooden Ambulance i da nam dođu iz te Amerike - impresija bi bila ista. Sada je u pitanju njihovo najzrelije izdanje, peto po redu (ako računamo album „Northern Sadness“ sa Robertom Tilijem). Tačnije rečeno, konačno se našla odovarajuća aranžerska mera koja je uspela da zategne odnose mogobrojnih instrumenata. Sličan zaključak donosi i frontmen WA, Goran Grubušić koji ističe kako su kao bend konačno prosvirali u pravom svetlu. Prvi singl „Man I Supposed To Be“ najavio je ovo poglavlje „Vudenih“. Iskreno, sumorno, proganjajuće... Pomenuta pesma nas uvlači u scenografiju albuma jako napeto i oprezno. U prvom kadru muzičkog vesterna kreće dvoboj sa samim sobom. Zatvaraju se prozori lokalnih kuća dok vetar nosi stihove „I'm still here for that good fight there is...“. 

Spot za pesmu "Man I Supposed To Be"

Ali, na put se mora krenuti. Doći će dani kiša (Humble Kid i Mother's Eyes), pa će onda sedam sunašaca obasjati natopljenu zemlju (Girls Who Smoke, Like Bon Jovi in the Movies i I've Been High) a kraj prvog dela sa prizvukom hepi enda zamirisaće kao vešto probrani začini istopljeni u kuvanom vinu okrepljenja (Belgrade).  Ovaj mali nokaut i opijenost slatkim životom potrajaće još taman toliko da se zapleše sa totalnim strancem pored šanka uz šlager sezone (Mr. Mom Gone Absent Father).

Pesma "Mr. Mom Gone Absent Father"

Kao što ponekad otvorimo naše snove još jednim snovitim momentom, tako i ovaj putujuću vestern krije još jedan mali film pod svojim šeširom. U pitanju je kompozicija „On Your Own“. Na pamet mi pada sastav Dinosaur Jr, onako – na prvu. I to ne zbog ikakvog poređenja nego iz čistog osećaja post tinejdžerske izgubljenosti čiji okidači su pesme koje upravo prave Grubišić, odnosno Mascis. Dva odmetnika nas na isti način puštaju da biramo svoje verzije završetka knjige. Nude nam dovoljno vremena za razmišljanje (zato su se nekada davno u džepovima kotrljale rezervne baterije za vokmen) dok se pred nama ulice same otvaraju u želji da sakriju taj po malo naivni osećaj beznađa. Ples glasova Gorana Grubišiča i Anne Marie (Ana Marija Tumbas) nastavlja svoju koreografiju i u narednoj pesmi „Changing Names“ a onda sklad namerno narušava najžešća kompozicija „Evil Eye“ mešajući svoj adrenalin sa letnjim noćnim iskrama. Na sreću, niko nije nastradao jer je scenario pisan malko drugačije. 

Banda divljeg šarma: Wooden Ambulance

Hepi end broj dva i samo zatvaranje abuma uobličen je sa dva dragulja: „ Dream Arithmetic“ i naslovna „Redville“. Posebno se moramo osvrnuti na ovu drugu numeru jer se zaista radi o samom vrhuncu Grubišića kao autora. On je stigao na svoju destinaciju sa koje je krenuo turobnim tonom. Najlepša moguća verzija je ta da je njegov tvorac ostao u istom paru cipela koje su ga vukle na početku, ali je dopustio i sebi malo više vedrine i laganih koraka u finišu.

Pesma "Evil Eye"

Možda on zapravo nije fizički ni putovao jer je nekad mašta dovoljna pa da od nas napravi vešte majstore obmane. Bitno je samo da se nepokolebljivo držimo jedne trase a da pred bitnim raskrsnicama bez znakova reagujemo kao Džarmušovi (opet on slučajno) komično-hrabri junaci. Goran se toga pravila drži još od školskih dana. I tako, dok nas bogata (nenadmašna) orkestracija upozorava da je došao kraj, mi ostajemo u tamnoj sali sećanja i čekamo da na platnu krenu „slova“. Umesto toga bivamo prevareni jer nam je bend šarmantno sačuvao skrivenu impresiju, najdužu kompoziciju pod imenom „Anne Jamais“. A onda se stvarno pale svetla. Ili se gase. Stigli ste u svoj lični Redville - zahvalite se severnjačkoj utehi na tome.

U nastavku poslušajte kompozociju "Redville"