O radio, mala svakodnevna srpska revolucija

Voditelj protiv kojeg se O radio borio u polufinalu radio bitke Carlo Pastore, objavio je, dan posle finala "Radio battle-a", vrlo afirmativan tekst o O radiju na portalu thefever.it i razgovarao sa našim voditeljima Sofijom i Saletom.  

Pre nekoliko nedelja bio sam ubedljivo poražen tokom "Radio bitke", svojevrsnih "Igara bez granica" u domenu muzike i radija, borbe koju je osmislio Filippo Solibello i koju je direktno prenosilo mnogo evropskih zemalja, a čije finale je bilo juče u okviru festivala "Radio City" u Milanu. To je veoma lep festival, koji traje tri dana i posvećen je ovoj tako staroj, a tako modernoj napravi, tako fleksibilnoj i evolucionističkoj.

Sve u svemu, velika pobeda radiofonije, ali i veliki šamar za mene: ja, predstavnik istorijskog "Radio2 Rai", jadno sam poražen od strane jednog srpskog web radija, čiji je kapiten devojka rođena 1994. godine, borbenog imena Sally Cinnamon, kao pesma Stone Rosesa. Šamar su, međutim, kasnije dobili i oni: Srbija nije uspela, osvojila je drugo mesto u žestokom finalu prošle nedelje, poražena je u finalu sa 50.000 tvitova. Moram da dodam "nažalost", jer sam u međuvremenu postao njihov navijač: jako, jako privučen snažnom pričom koja svoje korene ima u ratu na Balkanu, koja viri kroz rupe metaka na zidovima građevina, uzdiže se uvis kao dim iz razruđenih zgrada i postaje zvučni talas koji nosi jednu novu, malu revoluciju.

Osnovali smo Oradio na Dan revolucije. We came in like a wrecking ball!

Oradio.rs je skraćenica za "Omladinski radio", što bi u prevodu na italijanski bilo "Radio Gioventu". To je mladi izdanak RTV – javne radiotelevijzijske mreže Vojvodine, autonomne regije koja se nalazi na severu Srbije. Posle letnjeg eksperimentalnog perioda, zvanično su postali web radio 29. novembra 2014, na dan kada je 1945. god bila proglašena Federativna Narodna Republika Jugoslavija, komandanta Tita. To je bio veliki nacionalni praznik od kraja Drugog svetskog rata pa sve do sukoba na Balkanu. Nije slučajno.

"Osnovali smo O radio na Dan revolucije. Volim istoriju Bastilje, naroda koji je uzvikivao Liberte, Egalite, Fraternite! Za nas je ovo revolucija, sigurno mala, ali postoji i želela bih da to svi primete". Ovo su reči Sofije Balać, veoma odlučne dvadesetjednogodišnjakinje brzog jezika, sa Joy Division majicom na sebi.

"Najmlađi smo radio u zemlji, a ja sam najmlađa voditeljka u zemlji. We came in like a wrecking ball!", šali se, citirajući Miley Cyrus.

Da bi dobila posao, Sofija je morala da da sve od sebe: "Nisam znala šta bi moglo da se desi na razgovoru, nije to bio klasični intervju za koji se pripremaš i poneseš svoj CV; predstavila sam se i sela ispred mikrofona, kao da sam gost u nekoj od emisija. U jednom trenutku su mi rekli da u gradu ima neka manifestacija i pitali me šta bih kao ‘novinar’ uradila. S obzirom na to da sam fotograf a ne novinar, rekla sam da bih ponela svoj aparat i da bih pitala, ne organizatore, već te ljude, zašto učestvuju na protestu".

"Sve u svemu, bilo je to nešto sveže i savremeno. Ideja je bila da se podmladi RTV, čija publika u proseku ima blizu 60 godina, tako sto će se tražiti interesantni ljudi, koji nisu po svaku cenu stručno obrazovani, već oni koji umeju da privuku nove generacije. Na konkurs se prijavilo 250 kandidata. Tražili su 'drugačije' ljude. Izabrali su nas desetoro. Mi ne gledamo samo pravo, kao konji, već i sa strane", priseća se Sofija.

Pitanja na razgovoru za posao postavljao je Alekandar Mladenović, sadašnji Sofijin partner u "zločinu" Radio bitke: "Imao sam malo poteškoća sa Sofijom, zato što sam je poznavao već duže vreme, još od prvog koncerta Muse u Beogradu, pre sedam godina. Znao sam da bi bila prava osoba, ali naravno, to je morala i drugima da dokaže".

Srbi su, kao i Italijani, veoma prepredeni i sumnjičavi, mogu da vide trulež u bilo čemu. "Smeta mi da to kažem, ali mislim da je sve ono što je vezano za rat, stvarno ružan period za našu zemlju", kaže Aleksandar.

U vojsci ljudi rade beskorisne stvari da ne bi razmišljali. Jednog dana sam primetio da su u mom bliskom okruženju svi bili pijani, sem mene. Tog dana se sve promenilo.

Aleksandar to može svesnije da potvrdi od drugih, jer je bio pozvan u vojsku tokom sukoba na Balkanu, koji je počeo 1991. godine i trajao do 1999, kada je Jugoslavija prestala da postoji.

"Bio sam u brigadi koja je branila Beograd, vojnik tokom 1993, kao i mnogi drugi osamnaestogodišnjaci koji su bili pozvani u vojsku". Da nemam pred sobom novog James Blunta? Smejemo se. "Pevao sam po ceo dan. Verovatno sam tada, podsvesno, napisao svoju prvu pesmu. Znaš, u vojsci ljudi rade beskorisne stvari, samo da ne bi razmišljali. Najveći psihološki udarac koji sam doživeo bio je kada sam, jednog dana, primetio da su svi oko mene, bez obzira na čin koji su imali, bili potpuno pijani. Ja sam bio jedini trezan. Tog dana se sve promenilo, dalo mi je snagu da želim da se osećam slobodno, da drugačije razmišljam".

"Ja sam rođena 1994. Moja porodica je sve učinila da odrastem tako da lično ne osetim rat, osim u ljudima oko mene", kaže Sofija. Od 1996. do 1999. sukob se premestio na Kosovo, prema jugu, ali u Novom Sadu su srušeni svi mostovi ne bi li bila sprečena komunikacija, iako nije bilo potrebe za tim, jer od Novog Sada do Kosova ima nekoliko stotina kilometara.

"Ja sam iz jednog malog mesta u okolini Novog Sada. Sećam se poslednjeg bombardovanja, 1999, imala sam pet godina. Sa terase sam videla dim koji se dizao iza zgrada i pitala sam mamu šta je to bilo. Možda sam u tom trenutku odlučila da budem fotograf. Bilo mi je mnogo zanimljivo!". Crni humor, još jedna srpska osobina - u stanju su da se šale na račun svega.

Sledeće, 2000. godine, veliki narodni pokret traži i uspeva da ostvari ostavku vlade Slobodana Miloševića: "U tom kontekstu političkih protesta rođen je Exit festival. Neverovatno je kako jedno negativno mesto može da se preobrazi u pozitivno, u nesto zbog čega mozemo da budemo ponosni", priča Aleksandar.

Exit – čije ime nije slučajno – danas je jedan od najvećih evropskih festivala, ponos Novog Sada, grada koji ima 400.000 stanovnika, sa prosečnom platom od oko 200 evra, koji je verovatno od tog dana prestao da bude tužan (sad) u potrazi za novim formama razvoja (novi). Igrajući se sa značenjem reči i šaleći se na račun bombardovanja, Aleksandar se priseća trenutaka kada je išao biciklom na posao, jer gradski prevoz nije funkcionisao, dok su se ruševine još uvek dimile.

"Nisam mogao da verujem kada su počeli da organizuju nešto tako veliko, sa toliko ambicije; to nam je svima bilo potrebno. Danas je O radio osnovan da bi nadomestio prazninu, da bi bio lično naš Exit 361 dan u godini, u vreme kada festivala nema".

Ovo je prvi i (nadam se) poslednji put da mogu sa velikom spokojnošću da kažem: hvala svima koji niste glasali za mene. Bilo je divno izgubiti.

Carlo Pastore

Veliko hvala Danijeli Mićanović na prevodu

Original teks na: http://www.thefever.it/oradio-radio-rivoluzione-serba/