.
Trenutno
Škripa
 Dušan Majkić
Društvo / Intervju

Stefan Žarić: Naučni pogled na modno stvaralaštvo

01.12.2018.

Stefan Žarić, mladi istoričar umetnosti koji se bavi proučavanjem modnog nasleđa Srbije skrenuo je pažnju na sebe radovima koje je više puta nagradila ne samo stručna javnost, već i šira publika. Poslednje priznanje stiglo je od Exit fondacije, Stefan je uvršten među dobitnike nagrade Youth Heroes koju dodeljuje ova fondacija. 

.

"Ostao sam na kontekstu istorije umetnosti, s obzirom na svoj master rad koji je odbranjen na Filozofskom fakultetu u Beogradu za koji sam, pored Youth Heroes nagrade, dobio i 50. jubilarnu nagradu Spomen zbirke Pavla Beljaskog. Ona se u stvari dodeljuje za najbolji završni rad za istoriju umetnosti. Interesantno je da je rad zasnovan na istoriji i teoriji dizajna i mode, koji je moja mnogo veća ljubav od neke tradicionalno koncipirane umetnosti. Upravo iz te ljubvavi i strasti, ali i iz negativnog odnosa koji naša stručna javnost ima prema dizajnerskim i modnim praksama, usledilo je moje naučno bavljenje modom” ispričao nam je Stefan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako si ti dočekao ovu nagradu i koliko ti je ona značila?

Nagrada Youth Heroes ili da kažemo na srpskom "mladi heroji" dodeljuje se u nekoliko kategorija, od nauke, preduzetništva, obrazovanja pa do nečega što je moj sektor, kulture i umetnosti. Svima je poznato da se najmanje nagrada upravo dodeljuje iz ove oblasti. Interesantno je da sam u vreme dodeljivanja nagrade bio u Londonu na konferenciji istoričara mode, koja do tada nikad nije imala predstavnika iz Srbije jer se prosto niko nije bavio našim modnim nasleđem. Zazvonio mi je telefon na koji nisam bio siguran da li da se javim zbog rominga. Na poziv sam ipak odgovrio, javili su se iz Exit fondacije i saopštili mi da sam dobio nagradu. Do sada istoričari umetnosti nisu dobijali nagrade u kategoriji kulture i umetnosti, jer se to uglavnom dodeljivalo stvaraocima raznih zanimanja i usmerenja. Takođe je važno da je uz ostale naučnike iz drugih oblasti, nagrada dodeljena za rad iz oblasti umetnosti i kulture, pogotovo za tako atipično kao što je moda.

stefanf jpeg

Cilj Youth Heroes nagrade je i da skrene pažnju na mlade uspešne ljude. Koliko je tebi to pomoglo?

Youth Heroes sam dobio nakon osvajanja jubilarne 50. nagrade spomen zbirke Pavla Beljanskog krajem 2017. ali i priznanja koje dodeljuje "Politika" gde sam proglašen za mladu osobu koja je obeležila 2017. iz sveta likovne umetnosti. Nagrada mi svakako prija, jer dolazi iz Exita koji je jedna mladalačka i kreativna enegrija, uz NIS koji predstavlja jedan ekonomski i naučni potencijal i mislim da je možda i uticajnija od ovih koje sam prethodno pomenuo, uz naravno, svo poštovanje nagrada i institucija koje su mi ih dodelile.

Generalno, država Srbija teže prepoznaje nas umetnike nego recimo sportiste ili, na primer, fizičare i smatraju da su oni bolji od nas umetnika. Mi iz umetnosti to često nazivmo Teslin sindrom, jer svi kaskamo da izmislimo struju, a da li imamo odlične istoričare umetnosti uglavnom nikog nije briga. Upravo zato mislim da je i ova i sve prethodne nagrade veoma bitna i da stiže u pravom trenutku. Pažnje i nagrada, naravno, nikad dosta (smeh).

Tvoje obrazovanje nije vezano samo za Srbiju, već i za Ameriku, Estoniju… Kako si uspeo da pronađeš put ka obrazovanju van granica naše zemlje?

Vodio me je prkos, ali i nedostatak mogućnosti da u našoj zemlji dalje napredujem u oblasti koja me zanima, zbog kulturno umetničkog i muzejskog sistema kod nas, a iz oblasti istorije umetnosti mode i dizjna. Svoje studije započeo sam u Novom Sadu na odseku za Komparativnu i svetsku književnost i zbog opširnosti katedre koja je nudila i studije književnosti ali i jezika, umetnosti, filma i rodnih studija uspeo sam da osvojim američku stipendiju State Departmenta i dovršim svoje studije u Minesoti, tačnije Mineapolisu, koji je i dan danas nezvanična prestonica kulture u SAD. To je inače grad sa najviše pozorišta i muzeja na svetu. Tamo sam uspeo da odradim sistem koji se zove double major, prevedeno na naš jezik to bi bilo "dvostruka diploma", studirajući i književnost i istoriju umetnosti.

Potom sam se vratio u Srbiju, otišao u Beograd gde sam završio studije istorije moderne umetnosti. Upravo zbog kompleksnosti mog master rada koji se zvao "Modne ilustracije Milene Pavlović Barili" nedostajalo mi je i teorijsko potkrepljenje, kao i pristup muzejima, pa sam uspeo da dobijem stipendiju Evropske komisije preko koje sam otišao u Estoniju. Tu zemlju sam izabarao jer je ona od raspada Sovjetskog saveza postala "Skandinavija u malom" i dosta ulaže u dizajnersko obrazovanje. Na primer, Skype je nastao u Estoniji i tretira se kao nacionalni dzajn produkt, pa je bilo sasvim logično, iako se bavim srpskim fenomenom, da odem tamo i prikupim potrebna znanja na tom polju.

stefanb jpeg

Zanimljivo je da si i pored mogućnosti da ostaneš u tim zemljama ipak rešio da se vratiš.

Mnogi me to pitaju, neki čak tvrde da je to zato što sam lav u horoskopu (smeh), pa se uvek vraćam. Smatram da ljudima rođenim u jednoj zemlji, kao što sam ja u Srbiji, sve ovde, po jednom humanom i demokratskom principu, pripada. To znači pristup u svaki muzej, u svaku galeriju, u transparentnost, u kritiku kulture i umetnosti koja danas ne postoji i živi u nekom strahu. Zbog toga se i vraćam, jer verujem u promenu. Nedavno sam gledao jednu mladu uspešnu devojku na TV-u, koja je rekla da "u Srbiji na mladima svet ostaje kada stariji tako odluče". Ja želim da se borim protiv toga, dosta sam glasan, kritikujem i rad muzeja i starije kolege i smatram da se tako stvara jedan pozitivan diskurs, da mladi mogu da ostanu ovde i da se osećaju slobodnim da pristupe nekom muzeju ili galeriji.

Napisao sam i knjigu koja ne govori o nekom lokalnom liku iz moje Kule, nego o Mileni Pavlović Barili i mislim da i odatle polazi moje vraćanje, jer verujem da je sve što je ovde i meni pripada. Možda sam nekako sebi stvrio prilike da studiram u Americi, Estoniji, leto sam proveo u Škotskoj i Engleskoj i želim da pokažem to ljudima. Da li će ova sredina to da prepozna, zaista ne znam, ali se ni ne uzbuđujem mnogo jer uvek mogu i da odem, isto kao što mogu i da se vratim.

Zašto tvoja izložba o Mileni Pavlović Barili ima četiri dela?

Izložba je nastala po ugledu na moj master rad, koji se zove Maison Barilli Belgrade/New York ili u nekom sirovom prevodu to bi bilo "modna kuća od Beograda do Njujorka". Kada sam se vratio iz Amerike koncipirao sam taj rad, ali je bilo pitanje kako pristupiti tom fenomenu. Milena Pavlović Barili je u Srbiji poznata kao slikarka i to po svojim čuvenim autoportretima. S druge strane, ona je jedina naša umetnica koja je uradila naslovnu stranu za najprestižniji modni časopis Vogue. Želeo sam da se pozabavim jednom alternativnom istorijom, drugačijim čitanjem njenog opusa, kojim se inače bave ljudi u Njujorku, Milanu, Londonu, Parizu… Tako se i desio moj rad, na četiri poglavlja: Beograd, Minhen, Pariz i Njujork. Odnosno, na četiri grada gde je ona radila ne kao slikarka, već isključivo kao modna umetnica i modna ilustratorka, što za časopise što za modne pa i kozmetičke kuće. Logično, ovu izložbu sam prvo postvio u Požarevcu, njenom rodnom mestu, a do nedavno smo mogli da je vidimo u Spomen zbirci Pavla Beljanskog. Trenutno je aktivna druga izložba pod nazivom "Čarobna Milena" u Domu Jevrema Grujića, koja je neki nastavak prethodne izložbe.

Ako bismo upredili tvoj rad pre i nakon povratka iz inostranstva, koliko misliš da je sve to uticalo na tebe?

Svako istupanje iz zone komfora, naročito ono koje nam je nametnuto poput obrazovnog sistema, iako željeno, donosi određeni kreativni rizik. Kada sam se vratio iz Amerike i Estonije, jedna profesorka je jako negativno ocenila moj rad, mada je zanimljivo da sam nakon toga dobio nagradu (smeh). Ona je rekla da je moj stil pisanja i nauke hipstersko-zapadno-populistički i kako bi trebalo da pišem za modne časopise, a ne da se bavim naukom. Meni je to bio izvanredan kompliment, iako jesam pisao i za modne časopise (smeh). Naša katedra za istoriju umetnosti u Beogradu i dalje je okupirana srednjim vekom, slikarstvom, ne postoje predmeti koji bi omogućili studentima da se bave rodnom problematikom, popularnom kulturom, modom, dizajnom, filmom, fotografijom… Upravo to sam uspevao da dobijem na školovanju u inostranstvu, imao sam i obaveznu muzejsku praksu, koja na žalost, zbog celog stanja u našoj zemlji još uvek ne postoji.

stefanc jpeg

Naša zemlja mnogo radi na očuvanju umetnosti iz prošlih vremena, koliko onda to isključuje modernu umetnost, jer prosto za to nema dovljno mesta?

To je problem celokupne sadašnje situacije. Kulutra je istorijski jedan skrajnuti fenomen koji, ako ne može da se politizuje, ne znači nikome ništa. Mi živimo u vremenu kada je kultura ekstremno i do banalnosti politizovana i kao takva, prošlost služi podizanju nacionalnog rejtinga, nacionalizma, buđenja naših etosa, a i naš srpski kod je takav da večito pati za nečim iz prošlosti. Takva situacija ostavlja vrlo malo vremena da se bavimo ne samo onim što se sada dešava, nego i da primenimo savremene momente, kontekste i teorije na ono što se dešavalo u prošlosti. Savremene umetničke prakse još uvek se u Srbiji ne neguju toliko, da li će se nešto promeniti ili ne, zaista ne znam.  Iz ugla koji mene zanima, a to je moda, mi još uvek nemamo ni savremeni modni dizajn u kontekstu kako se on tretira u svetu, samim tim onda nemamo ni potrebu da to izučimo, jer dominantne strukture shvataju da to ne donosi kapital ili bilo šta od čega oni mogu da imaju koristi.

Kako to rade u inostranstvu?

Lično, naravno, gledam iz ugla nekog koga zanima moda i to u naučnom kontekstu muzeja, svima nam je poznata najveća galerija i događaj na svetu koji se zove Met Gala.Tamo se izložbe planiraju po nekoliko godina unapred, čak i deceniju! Zbog statusa koji je kod nas imala primenjena moda i dizajn, kao niža stvaralačka disciplina, kao nešto što ne emituje dovoljno ideologije, ona je bila skrajnuta od Kraljevine Jugoslavije, preko socijalističke, pa sve do danas. Mi, iako imamo nasleđe, nemamo praksu izlaganja mode, kao što imaju veliki centri poput Londona ili Njujorka. Tekstil je mnogo teži za održavanje od, na primer, ulja na platnu, ali mi nemamo ni adekvatnu terminologiju. Trudio sam se da uvedem neke termine, poput šta znači kustosirati modu, šta znači muzeologija mode i slično. Značajno je to što sam imao priliku da odem na takve događaje, kao što je već pomenuto u Londonu, a sledeće godine očekujem da posetim Sloveniju i da pokrenemo regionalnu saradnju na tom polju.

Ako danas pogledamo kako se, recimo, oblače poznati, koliko će naredne generacije imati o čemu da istražuju i rade posao sličan tvom?

To je jako interesantno pitanje. Moda se ne smatra umetničkim fenomenom upravo zbog estrade. Estrada je ta koja problematizuje fenomen odevanja, često se ne odevajući (smeh), s druge strane patetično kaskajući za nečim što se diktira u inostrnstvu. I tu moda trpi kao problem identiteta i kao estetski fenomen. Time se ne cene naši umetnici, jer većina pokušava da iskopira to što je nosila, na primer, Kim Kardašijan ili Rijana, što ne stvara budžet ili kapital za naše dizajnere. U toj situaciji naši dizajneri se okreću ili andergraundu ili hipsterizmu, a sama moda gubi estetski kvalitet kao što se vidi na 99 odsto naše estrade.

Zato bi bilo jako teško da zamislimo neku izložbu u budućnosti. Ipak, ono što je meni zanimljivo, želeo bih da uradim jedno istraživanje o devedesetim godinama, trenerkama, kajlama i zaninmljivo je da je to oblačenje u Rusiji na primer dosta aktuelno. Ne bih išao tako daleko da razmišljam o budućnosti, nego bih se više zadržao na fenomenima iz naše bliže prošlosti poput, na primer, socijalističke mode i da vidimo šta od toga možemo da tumačimo kao kulturno umetnički fenomen i da to na neki način brendiramo.

stefand jpeg

Koliko je tebi teško da odvojiš šta je estrada, a šta moda? I da to na određeni način selektuješ.

Najteže i najlakše je to što sam ja ipak istoričar umetnosti. Obrazovan sam po metodologiji istorije umetnosti kao humanističke nauke koja je meni omogućila izvesne pristupe, ne direktno da odlučujem o tome šta jeste umetnost a šta nije, ali koliko god se trudio da srušim neke principe, ta istorija umetnosti mi je pomogla da uočim neke druge metodologije. Što se mode tiče, smatram da su dizajenri poput Ane Ljubinković, pa onda čuvena Roksanda Ilinčić koja oblači Kejt Midlton i Melaniju Tramp, zatim Zvonko Marković, dok neke druge pojave koje su, na žalost, mnogo bitnije uopšte ne bih komentarisao.

Svakako da ćeš se baviti modom ali šta je ono što planiraš u narednom periodu?

Želja mi je da uradim doktorski rad, ove godine bio sam u Škotskoj, u Edinburgu, posetio sam njihov Narodni muzje gde postoji čitava jedna galerija posvećena čoveku koji se zvao Bernart Klajn. On se smatra ocem škotske tekstilne i modne industrije. Ono što je zanimjivo da je on poreklom iz Srbije, Senćanin i kada se ukuca njegovo ime ne postoji ni jedna referenca na srpskom! Ovih dana održava se jedan veoma važan simpozijum na kojem će tema biti upravo Bernart Klajn, iako naturalizovani Škot, tamo su veoma ponosni na njegovo srpsko poreklo. Voleo bih da ga na neki način vratim u Srbiju i da ne prepustim zaboravu njegov rad i važnost.

Koliko misliš da ćeš uticati na mlade ljude koji će se baviti sličnim zanimanjem?

Milsim da mladi ljudi mogu da vide neku vrstu oslonca, ne lično u meni, nego kao osobi u onome što radim. Možda nekad imam i agresivan pristup, kako bi se neke stvari jednostavno prodrmale i da ljudi vide da nema nekih strašnih posledica, ukoliko se neke stvari zaista dese. Ne mora se uvek učitvo kucati, mogu nekad i nogom ili glavom, iako će nekad i boleti, to svakako ne znači da treba odustajati. Ne mislim da utirem put samo istoričarima umetnosti, već svima koji se bave netipičnim oblicima nauke, stvaralaštva, a posebno ljudima iz malih sredina.

Ja sam odrastao u Kuli, ne u Beogradu ili Novom Sadu i moje mesto ni u jednom momentu nije moglo da mi pruži ono što sam želeo. Mi nemamo bioskop, profesionalno pozorište, muzej, nema toga što bi pomoglo ljudima da naprave svoje mikro revolucije a da nakon toga dođu u poziciju da objave knjigu, izađu na dve strane poznatog časopisa ili dobiju prostor na nekoj od televizija. Moj savet je samo hrabro, mnogo sam suza isplakao zbog svega ovog, ali kada shvatite da ste u određenoj meri uspeli, onda to vredi svega.

Jovan Marjanović

.
"Kada su pročitali moje ime i rekli da ću ići u polufinale, nisam mogla da verujem. Bila sam presrećna, ali i malo uplašena.…
.
Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta od oktobra se nalazi predstava "Dopler" po istoimenom romanu Erlenda Lua, u režiji Aleksandra…
.
Mladi novosadski bubnjar Lav Kovač u svom prethodnom radu može se pohvaliti saradnjom sa mnogim kvalitetnim bendovima i nastupima…
Program
Kalendar događaja
Decembar 2018.
PonUtoSreČetPetSubNed
     
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
      
Anketa

Koliko institucije u Srbiji rade u interesu građana?