.
Trenutno
Opušteno sa Majkićem
 Dušan Majkić
Društvo / Intervju

Marta Avramović: Mlada heroina koja pomaže slepima i slabovidima

17.05.2017.

Od nedavno nosi titulu mladog heroja, koju joj je dodelila Exit fondacija za projekat pomagala za slepe i slabovide, a inače je maturantkinja srednje Tehničke škole u Loznici. Marta Avramović se trenutno sprema za prijemni ispit na tehničkim fakultetima, a odlučiće o pravom na osnovu smerova i bodova. Ova mlada devojka bavi se programiranjem, i sem što želi da pokaže šta ume, želi da pomogne drugima. Jedna je od onih mladih osoba na koje i stariji žele da se ugledaju. Sa njom smo razgovarali o uređaju koji je osmislila, programiranju i budućnosti, ali i o značaju Exitovog konkursa na kome je osvojila drugu nagradu u oblasti obrazovanja i nauke.

.

Šta ovo priznanje znači za tebe?

Za Youth Heroes me je prijavila moja pedagoškinja Svetlana Obradović koja od samog starta veruje u moj rad i trud. Za jednu srednjoškolku kao što sam ja znači mnogo, upravo zbog toga da što mojoj okolini mogu da pokažem da postoje ljudi koji su mladi i vredni i koji se trude. Živimo u veoma nezgodnom vremenu kada se trud mladih vrlo malo i slabo ceni, a ovo priznanje u jednom malom okruženju poput mog je veliko, zato što sam uspela da dokažem da su znanje, trud, rad i vrednoća nešto što se isplati.

Dobila si priznanje za pomagalo za slepe i slabovide. Kakvo pomagalo je u pitanju?

To je pomoćni uređaj za slepe i slabovide osobe, nešto poput parking senzora koji sam ja stavila na ruku. Zvučni signal će da upozori na moguće prepreke ukoliko se osoba zatekne u takvom prostoru ili u gužvi. To je samo jedan od mojih mnogobrojnih projekata koje sam prošle godine prikazala na međunarodnoj konferenciji studentskih i srednjoškolskih projekata u Nišu. Svi su bili oduševljeni ovim projektom, a meni je bio cilj da pokažem kako jednim malim projektom koji košta svega 15 eura možete da napravite nešto tako značajno i humano, sa amaterskim znanjem programiranja. Prvo je zamišljen kao pojas, međutim testiranjem sam ustanovila da će prepreke biti detektovane samo u tom nivou. Onda sam razmišljala šta je slepima najviše potrebno. Uglavnom vode psa ili koriste štap. Ako koriste štap zašto, ja ne bih napravila uređaj koji se zove imaginarni štap. To je samo jedna kutijica koja se nosi na ruci koju slepa osoba može da uperi u bilo šta u prostoru ukoliko je nesigurna. Različitim zvučnim upozoravanjima oni će znati koliko je prepreka udaljena. Kao kada se parkirate, ako je pištanje ređe - daleko ste, ako je često - blizu ste.

Ti si to osmislila i sama napravila?

Da, sve sama. Pošto idem u Tehničku školu, u početku čak nisam imala ni podršku profesora, pošto su bili dosta skeptični. Projekat sam prezentovala i Regionalnom centru za talente gde sam takođe uzela drugo mesto na nivou Srbije. Svi su bili skeptični i pitali su kako će to da radi, ali su shvatili da je projekat interesantan i pre svega jednostavan i ekonomičan.

Zbog čega si se odlučila baš za taj projekat?

Htela da pokažem svoje petogodišnje znanje programiranja. U tom periodu kada je trebalo da odlučim šta ću da uzmem i radim gledala sam na TV-u seriju putopisa slepe francuske novinarke i ona me na neki način inspirisala. Naravno i moja okolina, prijatelji i ljudi sa tim specifičnim invaliditetom ovde u Loznici. Znamo da se vrlo malo pažnje poklanja njima, a ja sam bar nečim želela da skrenem pažnju. Znala sam da će ovaj projekat da odjekne, ne u moju korist naravno, već da privuče ljude da više razmišljaju o slepima i slabovidima, a ne da ih zanemarujemo i da ih se stidimo. Njima je itekako potrebna podrška i pomoć.

Kakav je odnos mladih prema slepima i slabovidima?

Iskreno ja nisam do osamnaeste godine znala da u Loznici postoji udruženje za slepe i slabovide osobe, kao ni većina mladih ljudi. Nekoliko puta sam u Omladinskom centru upozoravala na to da se stalno prave radionice i ljudi edukuju o seksu, drogi i alkoholu, a vrlo malo o ljudima sa invaliditetom. Kako mi njima možemo da pomognemo, kako da unapredimo sebe. Ovo je mala sredina i veoma mali broj ljudi zna za njih i za moj projekat.

pomagalo jpg

                          Uređaj ima još jedan naziv :"Zatvorite oči, nismo u tami!"

Da li si projekat predstavila slepima i slabovidima i šta oni kažu na to?

Nisam imala priliku da im direktno pokažem kako uređaj radi ili da ga oprobaju. Ali sam iz razgovora sa njima saznala da im je to u redu. Moj uređaj je amaterski urađen, bilo je potrebno popraviti elektoniku, doterati program da bi on stvarno mogao komercijalno da se iskoristi. Pričala sam sa raznim ljudima i guglala sam, pa sam saznala da su pomagala za slepe i slabovide vrlo skupa, a nije mi jasno zašto na tuđoj neseći uzimati novac. Moj uređaj ne košta ni 15 eura, a predstavlja veliku pomoć.

Misliš li da postoji šansa da se to zaista počne primenjivati?

Mislim da bi bilo fenomenalno ako bi neko odlučio da nastavi ovaj moj projekat, ovo je više samo moja ideja. Bilo bi lepo da se realizuje bar od strane naše države ili nekih drugih ljudi, jer slična pomagala ne postoje. Ako bude bilo prilike realizovaće se, ako ne, ne mogu ja nikoga da čekam.

Na čemu sada radiš, imaš li još nekih angažovanih ideja?

Ja sam u ovom poslu već pet godina, od osmog razreda programiram. Prošla sam mnogo projekata uz firmu mog oca, pošto su i moji donekle u ovom poslu. Sada trenutno pripremam prijemni za upis na fakultet ali nakon toga planiram još više da se angažujem.

Odakle ta ljubav ka programiranju?

Od detinjstva sam bila malo drugačija i interesovale su me stvari koje nisu zanimale druge devojčice. Bilo je dosta uticaja i mojih roditelja, ali kada odlučite da se uključite u privatnu firmu i na neki način doprinesete svojim radom i trudom, susretnete se sa raznim problemima i zadacima prvi put u životu. Ja jesam samouka ali bitan faktor je moja volja. Kada upućujem na prvi projekat koji rade mlade kolege iz škole, kojima sam na neki način bila mentor, uvek se setim kako je meni bilo teško. Potrebno je da pogledate na hiljade You Tube tutorijala i iščitate masu stvari o nekom problemu koji vas snađe. Ali se ta ljubav rodila odmalena. Moji roditelji se šale da sam rođena uz francuski ključ i čekić. Meni je fakultet još neko zvanje, jer znanje nikada ne može u potpunosti da se stekne u školskom obrazovanju, pogotovo ne u ovom danas.

Kako profesori reaguju na mladu devojku koja se bavi programiranjem?

Prošle godine kada sam se prijavila za nišku konferenciju koja je međunarodnog nivoa, prišao mi je dekan fakulteta i rekao:"Da li si svesna da si ti jedna od hiljadu?", ja nisam razumela šta je hteo da kaže a on je objasnio da sam jedna od hiljadu žena koja se bavi ovim poslom. Bila mi je čast da me dekan pohvalio tim rečima. Profesori u srednjoj školi su i navikli na moj uspeh, moje kolege i prijatelji pogotovo. U početku im je svima bilo interesantno i bili su intrigirani činjenicom da jedna devojka možda više zna o programiranju, radu elektromotornog pogona, wed dizajnu nego momci. Ja idem u Tehničku školu sa trideset dečaka, tačnije imam još jednu devojčicu i nikada mi to nije bio problem. Na moje veliko inznenađenje oni su me za sve pohvalili, nikada me nisu kritikovali niti nazvali štreberom. Jednostavno su u meni videli nešto što u drugima nisu.

Tonski intervju poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović

.
Tokom jula i avgusta, kada se u gradu smanji broj dešavanja, na jednom mestu na obali Dunava sezona tek počinje. Brod teatar nudi…
.
ProletreR je fransuski DJ koji se pre nekoliko nedelja predstavio i ovdašnjoj publici, na Terminal festivalu u Somboru. Njegovi…
.
Prve večeri Exit festivala, na Explosive stejdžu, ključnoj festivalskoj tački za poštovaoce metal, punk i hardcore muzike, nastupio…
Program
Kalendar događaja
Jul 2017.
PonUtoSreČetPetSubNed
     
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
      
Anketa

Ko umire u novoj sezoni Igre prestola?