Kultura / Knjiga
Radionica za bolje razumevanje sveta
Umetnost pisanja, moć pripovedanja i prenošenja sopstvenih razmišljanja ili iskustava na papir, jednim delom svakako jeste talenat, ali, kao i u svemu, zahteva veliki rad, trud i posvećenost. Na raznim primerima možemo se uveriti da nekad i manje talentovani ljudi mogu postati ozbiljni pisci ili pesnici. Ali kako početi? Marko, Simeona i Ivan čine ekipu mladih enituzijasta koji su osnovali radionicu kreativnog pisanja pod nazivom "Pomak", gde polaznicima pomažu da se iskažu u pisanoj formi i možda, jednog dana, postanu pisci čija će se dela objavljivati i čitati.
"Na književnim radionicama Pomaka ne bavimo se samo pisanjem, nego i čitanjem, odnosno, veštinom tumačenja. To je kod nas sve jako povezano, kao što bi i inače trebalo da bude. Od početka je sve nekako išlo spontano. Neko vreme sam radio u osnovnoj školi, gde sam stekao kontakte sa nastvanicima pa su nam oni omogućavali da deci predstavimo šta radimo i na koji način pristupamo svemu ovom. Deca su sama počela da se prijavljuju, sve je krenulo od usta do usta i sad imamo dosta polaznika, a često i onih koji nam se vraćaju", ispričao nam je Marko na početku razogovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Ti si i pokretač cele ideje?
Marko: Ideja ima i slojevitije razloge. Meni je, dok sam još radio u osnovnoj školi, predlagano da časove i predavanja pretvorim u sekciju. To je mojim kolegama delovalo nešto drugačije u odnosu na ono što oni rade. Jedno vreme sam honorarno radio na kursu pisanja koji se zove Blogerama, koji je bio organizovan na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i tu su mi se pojavili neki novi vidici, o nekakvoj radionici koja bi mogla da se organizuje i zaživi. Celoj ideji se priključio Ivan, koji je moj kolega sa studija, imali smo slične ideje i tako su radionice počele da se razvijaju. Tako smo pokrenuli centar, a vremenom smo upoznali Simeonu pa nam se i ona priključila.
Nemoj nam otkrivati baš sve detalje, ali, kako rad na radionici u suštini izgleda?
Ivan: Kada govorimo o radionicama, to je priča o celoj sezoni. Kao što izgleda školska godina, takva je i godina na radionicama. Što se tiče toga da nam neko uzme ideju i pokrene nešto slično, nama je cilj da decu naučimo tome da oni jednog dana naprave nešto slično i taj metod prenesu na druge. Postoji jedna izuzetno zdrava atmosfera između svih nas. Deca se ne plaše nas, ne plaše se druge dece i uspevaju da daju svoj maksimum bez problema i pritisaka.
Polaznicima zadajete određene zadatke, koliko se to razlikuje u odnosu njihovu redovnu školu i koliko im je sve to čudno?
Ivan: Predrasuda je da će tako nešto deci biti čudno. Deci je sve zanimljivo i svi oni žele da vide nešto novo. Predstavljeno je kao igra, kroz koju oni se uče. Poput skrivenog pripovedača, izvlačenja kartica na kojima su zanimanja ili neke osobine, a oni obožavaju da izvlače kartice. Ta mogućnost i neizvesnost šta će da izvuku im se jako dopada. Od toga se pravi priča, kombinuje se osobina i zanimanje, odmah se piše i mi to odmah komentarišemo. Kroz te komentare oni se nauče da su nešto napravili, stvorili, ali i da su okruženi drugarima koji su tu iz istog razloga. Svi vrlo brzo shvate da su tu da bi bili bolji u tome što rade, a mislim da to shvate baš zato što su tako mladi. Deca stalno slušaju o tome da su deca, a malo dete, čim progovori kaže da nije više beba. Njima treba dati mogućnost da se izraze i dobijamo rezultate koji su baš dobri.
Koliko ste zadovoljni rezultatima do sada?
Ivan: Nama je važno da smo dobro raspoloženi zato što ovo radimo. Mi se zaista dosta trudimo i dajemo se u ovo, pa čitava stvar funkcioniše na dobrom raspoloženju. Desi se, naravno, da na radionicu dođemo neraspoloženi, ali kroz rad sa decom te njihova spremnost da reaguju na to šta se dešava oraspoloži. Atmosfera je uvek dobra.
Ko sve može da dođe i priključi se radioicama?
Simeona: Mi kažemo da su dobrodošli svi od tri do sto tri godine, odnosno, svi oni koji znaju da pišu dobrodošli su. Ipak, neka donja granica polaznika je peti razred osnovne škole, dok gornja granica zaista ne postoji. Formiramo uzrasne grupe, uglavnom su to osnovci od petog do osmog razreda, srednjoškolci i odrasli. Koga bi to moglo da interesuje? Mislim da bi moglo da interesuje svakoga ko je voljan da razmišlja o svetu, jer tumačenje književnosti podrazumeva tumačenje sveta. Razmišljanje o zadacima koje oni dobijaju pokreće vijuge, a priča nije monotona i specifična je, jer se svašta nešto pokrene i o tome se priča i razmišlja. Mislim da je sve ovo korisno u nekom "životnom" smislu.
Ako dete trenira neki sport, dosta često je suočeno sa raznoraznim selekcijama, odabirima, merenjima. Kako je kod vas, ima li nekih polaznika koji ne zadovoljavaju i prosto, nisu za pisanje?
Simeona: Na kraju svake sezone oganizujemo književno veče, koje je koncipirano tako da po izboru čitamo po jednu ili dve priče, koliko bude prostora, to što su pisali tokom kursa. Uglavnom čujemo komentar da su nam deca talentovana, gde ih nalazimo i slično, ali se uopšte ne radi o tome. Naravno da su nam deca sjajna i vredna, ali suština je u tome da oni dolaze iz nedelje u nedelju, najvažniji je kontinuitet. Deca u suštini vežbaju, kroz te vežbe i kroz istrajnost, upornost, dolazimo do dobrih rezultata. Nije potrebno da neko poseduje izvesnu dozu talenta, mada je pitanje šta je uopšte talenat, ali u tom smislu ne postoje neke predispozicije i neke stvari koje moraju biti ispunjene pre nego što se neko pridruži.
Koja je ovo sezona po redu da se organizuje kreativna radionica?
Simeona: Ovo je treća sezona, stvarno smo ponosni i srećni što su neka deca tu od prve sezone. To traje čitavu školsku godinu, a evo i posle tri godine im nije dosadilo. Iz sezone u sezonu mi smišljamo nove zadatke, nove stvari kojima se oni bave. Pritom, svaki zadatak koji su savladali oni mogu da uključe u novi zadatak. Oni su toliko srećni i zainteresovani, a priključuju nam se i nova deca. Mislim da nemamo ni jedan primer da je neko napustio radionicu.
Šta se više forsira, proza ili poezija?
Marko: Svejedno je. Svako može da piše u formi koja mu odgovara, šta mu najviše leži i u čemu se prepoznaje. Nemamo ograničenja po tom pitanju. Što se nas tiče mogu da piše eseje, čak i strip, ako im to odgovara. Nemamo ni žanrovska ni formalna ograničenja.
OBRATI PAŽNJU
Kod vas se koristi isključivo književni jezik, prema pravopisu?
Marko: Ne! Književnost je tu da obogati jezik, ne može da nastane bez jezika, ali tom jeziku mora nešto da vrati. Postoji na radionicama jedan dečak koji tri godine piše isključivo u žargonu i to u stilu knjige Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve", mada njegovi likovi nisu maginalci iz pregrađa, nego neki njegovi školski drugari, pa se tu provlači njihov žargon. Mi ga, naravno, puštamo, a desi se i neka psovka. Mi ih učimo da prihvate kritike i da ne treba da se ljute ukoliko postoji neka kritika. Isto tako, ako postoji psovka, nije opsovalo dete - nego tekst.
Primetio sam da deca danas brzo žele da dođu do nekog višeg nivoa, a ako se to ne desi onda lako odustaju. Šta se desi kada neki polaznik shvati da su ostali malo bolji od njega?
Marko: Mislim da je to neutralisnao našim pristupom i mislim da je to poseban kvalitet radionice. To ne može da nadomesti nikakva vežba ili metodika. Atmosfera radionice je ključ svega, svi se osećaju kao vredne osobe i svima je na radionicama prijatno. Kada se radi u takvoj atmosferi, nema potrebe da se poredite sa drugima ili da se osećate manje vredno ili loše. Ovde se svako takmiči sam sa sobom, a ne sa drugima. Smisao radionice je da prevaziđete sebe, a ne da budete bolji od drugih. Treba da unapredite svoje pisanje, svoj način razmišljanja, svoju hermeneutiku. Nije se dešavalo da se deca izruguju drugoj deci, ili da neko kritikuje nekog jer je nešto napisao, meni je to prosto nezamislivo.
Vi svakako decu na krusu menjate, ali, koliko deca menjaju vas?
Ivan: To se sigurno događa. Koliko kurs pomaže deci, isto toliko utiče i na nas. Primetio sam da, kada čitam nešto nevezano za radionice, neke mi se stvari otvaraju i krećem da razmišljam potpuno drugačije, to je taj uticaj dece. Neverovatno je čega se sve deca sete. Na primer, dete koje je peti razred osnovne škole, sedne i za jedan školski čas napiše priču u kojoj postoji glavni junak, motivisan, uz njega se pojavljuju sporedni likovi koji su tu da kažu neku foru, a na kraju se nešto desi. Kada sediš svake subote i tako nešto gledaš, moraš da reaguješ i da i sam postaneš bolji u tome što radiš. Ima dece koju ohrabrimo da pošalju svoje priče na neki konkurs i kažemo im da je ok da i neko drugi pročita to što su oni napisali. Ali, taj momenat da se porediš sa nekim drugim je poptuno blesav, jer ako si šesti razred ti si još uvek niko, a poređenje su nametnuli stariji.
Radionicu pohađaju i stariji, ko se sve prijavljuje i koji su im motivi?
Ivan: Motivi su uvek lični, a ja se nadam da se ljudi prijavljuju zato što se dobro družimo. Svakako da je ta starija grupa teža, drugačije se radi i potpuno je situacija za sebe. Odrasli ne mogu da pišu odmah, dok deca mogu i to je ogromna razlika, a to onda utiče i na to kako izgleda predavanje. Mi uglavnom sedimo i dva sata razgovaramo o zadatku koji je postavljen. Ponekad damo zadatak da se pročita neka knjiga pa se onda to komentariše.
Gde se održava radionica, gde zainteresovani mogu da vas kontaktiraju?
Simeona: Radionica se nalazi na Novom naselju, adresa je Slobodana Jovanovića 26, tamo imamo svoj mali prostor gde se sastajemo sa mlađom grupom svake nedelje, subotom. Sa starijima radimo na svake dve nedelje, sredom, uglavnom od 20h. Mogu nas pronaći na instagramu @pomak.nise ili preko maila pomakns@gmail.com.
Gde vidiš Pomak za pet godina?
Marko: Voleo bih da ove radionice prošire i postanu deo kulture Novog Sada, da postoji mnogo više radionica koje rade sa različitim uzrastima. Što se nas samih tiče, na nama je da se razvijamo kao profesori, da rastemo, a možda u jednom trenutku, što i planiramo, da priredimo knjigu, priručnik i zbirku priča. Jednu hibridnu knjigu koja bi sa jedne strane bila metodička, kako bismo objasnili metode našeg rada, a sa druge strane, to bi bili radovi nastali na radionici koje bismo iskomentarisali i objasnili zašto smo ih odabrali.
Gostovanje ekipe iz Pomaka u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
