Društvo / Intervju
Prvi festival srednjoškolskog filma spojio talenat i humanost
Kratki video-sadržaji svakako su najpopularnija forma na društvenim mrežama, koja poseban značaj ima kod tinejdžera. Beskrajan niz raznoraznih sadržaja primamljiv je mladima, kao što je i njihova kreacija veoma zastupljena. Međutim, retko ko razmišlja o tome da upravo ova generacija ima i volje i znanja da se upusti u nešto mnogo ozbiljnije i stvara sopstvene filmove. Upravo nam je nedavno održani Prvi festival srednjoškolskog filma dokazao da tinejdžeri žele da priče iz svog ugla prenesu na veliko platno.
Staša Vukadinović jedna je od pokretačkih snaga tog festivala, koji je u svojoj prvoj godini okupio osam autorskih ostvarenja beogradskih i kragujevačkih srednjih škola, a plan je da se sledeće godine projekat proširi na celu Srbiju. Uz sve to, ovaj festival i mladi ljudi koji su ga organizovali pokazali su visok stepen svesti o problemima onih kojima je pomoć neophodna – čitav prihod od karata uplaćen je u humanitarne svrhe MS platformi, udruženju obolelih od multiple skleroze.
Iza nas je uspešno premijerno izdanje Prvog festivala srednjoškolskog filma. Kakvi su ti utisci sada kada je sve prošlo?
Moji utisci su zaista dobri. Dosta ljudi se pojavilo i skupilo se dosta novca za humanitarnu akciju koju smo organizovali uz festival. Deca su se potrudila i snimila jako lepe filmove – neki malo više, neki malo manje, ali su u globalu uložili veliki trud. Za prvi festival, ovo je zaista ispunilo moja očekivanja.
Kako se uopšte rodila ideja i potreba da pokrenete festival posvećen isključivo filmovima koje stvaraju srednjoškolci?
Sve je krenulo od shvatanja da ne postoji nijedan festival koji je konkretno namenjen srednjoškolcima. Svi festivali su za ljude koji su već u industriji, postoje i smotre za studentske filmove, ali za srednjoškolce ih nema. Srednjoškolac koji želi da snima filmove često nema motiv jer nema gde da ih emituje. Mogu da ih snime za sebe, ali šta će posle s tim? Zato smo odlučili da im pružimo priliku da snime svoja ostvarenja, da dobiju prostor gde će ih prikazati, pa možda i da osvoje neke nagrade.
Znamo koliko je proces stvaranja filma kompleksan, čak i na amaterskom nivou. Koliko je filmova već postojalo, a koliko ih je namenski snimljeno za ovaj festival?
Šest od osam filmova koji su prikazani snimljeno je konkretno za ovaj festival. Jedan je snimljen nekoliko meseci ranije, više iz dosade grupe srednjoškolaca, ali pošto svakako nigde nije emitovan, odlučili smo da ga uvrstimo jer jeste srednjoškolski film. Još jedan je takođe snimljen par meseci pre festivala – deca su sama odlučila da ga naprave, pa su ga ispred svoje škole priložila našem programu.
Kakve su bile propozicije konkursa i ko je sve imao pravo da se prijavi?
Konkurs je ove godine poslat beogradskim gimnazijama i jednoj u Kragujevcu. Svako ko je hteo i imao želju, naravno, prihvatio je izazov i snimio film.
OBRATI PAŽNJU
Koje su to teme koje najviše okupiraju pažnju mladih autora i o čemu govore njihovi filmovi?
Teme su zaista razne. Bilo je reči o ljubavnim problemima, odrastanju, gubljenju voljene osobe, pa i o smrti. Bilo je filmova koji su prikazivali samo žurke i klasične tinejdžerske probleme – svega je bilo. Preneli su na platno sve što su hteli i ono kako se osećaju. Jedan film je čak na zanimljiv način obradio sedam smrtnih grehova.
Ove godine su na festivalu učestvovali filmovi iz dva grada. Da li u planu imate proširenje na teritoriju cele Srbije?
Prva kragujevačka gimnazija je imala svoj film i oni su nam bili prvi gosti van Beograda. Svakako želimo da se proširimo na celu Srbiju i plan je da uđemo u sve gradove, kako bi svi koji su voljni mogli da prilože svoj rad. Ove godine smo morali da imamo selekcionu komisiju jer nam nije bilo realno da prikažemo sve filmove. Konkurs smo poslali na adrese nekih 17 škola, a vremenski prostor nam je dozvoljavao da prikažemo samo osam filmova. Videćemo da sledeće godine prikažemo još više, ali to opet ne može da bude preveliki broj, pa ćemo verovatno zadržati komisiju. Doduše, imali smo i jasne uslove, jer nije baš mogao bilo kakav film da prođe. Pravilo je bilo da film bude kratkometražni, trajanja do 30 minuta i da nema nikakvih uvredljivih sadržaja.
Često se kaže da bez takmičarskog duha i nagrada nema ni napretka. Ko je činio stručni žiri vašeg festivala i kako je izgledalo ocenjivanje?
To je funkcionisalo odlično. Srednjoškolci sada treba da upišu fakultete i hteli smo da to izgleda kao simbolično predavanje štafete. Zato su naš žiri većinski činili studenti četvrte godine, master i doktorskih studija Fakulteta dramskih umetnosti. Uz njih, imali smo i dve osobe koje su već izgradile ime u filmskoj industriji – diplomiranog glumca zaposlenog u Beogradskom dramskom pozorištu i diplomiranog reditelja. Oni su zajedno doneli odluku o nagradama. Što se tiče publike, postojao je QR kod putem kog su svi posetioci mogli da glasaju, pa smo na kraju proglasili i dobitnika nagrade publike.
Veoma je lepa vest da su i naši poznati, afirmisani glumci prepoznali značaj ovog projekta i podržali ga?
Tako je, program su vodili Stevan Pijale i Kristina Kika Jovanović, koji su završili Akademiju umetnosti i naši su poznati glumci. Kada su čuli da se radi o srednjoškolskom festivalu koji uz to ima i humanitarni karakter, odmah su poželeli da učestvuju. Oduševili su se idejom i pružili nam divnu podršku. Sa nama je bila i Tamara Aleksić, koju smo pozvali kao gošću da održi govor i malo inspiriše sve te buduće glumce, reditelje i producente. Ona je takođe vrlo rado prihvatila poziv i bila je zaista srećna što je deo ove priče.
Završnica festivala protekla je u znaku dobre muzike i zabave?
Jeste. Kika je takođe nastupala sa svojim bendom, koji je odradio fenomenalan posao. Stvarno su ispunili sva očekivanja i svi su bili oduševljeni. Ljudi koji do tada nisu znali za nju i njen bend su posle nastupa tražili informacije gde mogu da ih slušaju. Bukvalno su razvalili svirku.
Pomenuli smo humanitarni karakter festivala. Kako ste izabrali da prikupljena sredstva usmerite baš obolelima od multiple skleroze?
Mnogo je ljudi koji boluju od raznih bolesti, a smatram da se u našem društvu o tome nedovoljno govori. Pogotovo mladi ljudi uopšte ne razumeju određene zdravstvene probleme. Do multiple skleroze smo došli jer lično poznajem dve žene koje boluju od nje i vidim koliko je to teška borba.
Odlučili smo da MS platformi doniramo sav novac od prodaje karata, ali i da probamo da edukujemo srednjoškolce o toj bolesti. Svaku mladu osobu koju sam pitala da li zna šta je MS, odgovorila mi je da nema predstavu o tome. Zato je bilo izuzetno važno to što je na festival došla predsednica MS platforme i objasnila publici o čemu se zapravo radi. Podelili smo i edukativne flajere u kojima je na jednostavan način objašnjeno šta je to i kako utiče na organizam. Hteli smo da pomognemo koliko god možemo, jer mislim da ljudi to ne shvataju dovoljno ozbiljno.
Kako iz ove perspektive vidiš budućnost ove manifestacije, odnosno Festival srednjoškolskog filma 2?
Mislim da srednje škole, kada su tek dobile poziv, nisu verovale da će se to stvarno održati i da je reč o projektu koji može da uspe i da se razvije. Sada, kada su videli kako je to izgledalo, sigurna sam da će se mnogo više njih prijaviti narednih godina. Možda je sada rano da pričamo o detaljima, ali videćemo. Lično bih volela da festival traje duže. Ovaj prvi je trajao tri dana i program je bio savršeno odmeren za taj format. Plan za sledeću godinu je da uvedemo i radionice, gde bi ljudi koji su već stručni u filmskom poslu mogli da prenesu znanje deci, objasne im šta tačno rade i kako proces izgleda, jer dosta srednjoškolaca zapravo i ne zna kako se konkretno stvara film.
Stašino gostovanje u emsiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:
Jovan Vanja Marjanović
foto: Mina Branković
