Društvo
Pravo na abortus mora biti prepoznato kao ustavno i ljudsko pravo
Francuska je početkom meseca postala prva zemlja u svetu u čijem se ustavu nalazi pravo na abortus, tačnije "garantovana sloboda da žena pribegne dobrovoljnom prekidu trudnoće". U 12. epizodi Rodnopravnosti razgovarali smo o tome zbog čega je važno prepoznati pravo na abortus kao ustavno i ljudsko pravo.
Foto: Pexels
Kako kaže pravnica u Komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM) Una Danilović, eksplicitno uvođenje prava na abortus u francuski Ustav važno je zbog činjenice da ustavna prava nose mnogo veću težinu i mnogo se teže menjaju u odnosu na ona koja zavise od zakona. Sa njom je saglasna i Sanja Cesar iz zagrebačkog Centra za edukaciju, savjetovanje i istraživanje (CESI).
"Kad uvedemo ovakvo pravo kao ustavnu kategoriju podižemo ga na nivo ljudskih prava i ono se ne može umanjiti, tj. promeniti zakonom, jer zakon mora biti u skladu sa ustavom", objašnjava Una Danilović.
"Mislim da se ovo može posmatrati kao jedna optimistična poruka na koju bi se mogle ugledati neke druge zemlje", ističe Sanja Cesar.
Istraživačica u oblasti studija roda Tamara Ivančević kaže da je uvođenje prava na abortus veoma važno u trenutnom političkom kontekstu u svetu, gde se u velikom broju zemalja ženama nastoji uskratiti pravo na abortus.
"Ono je važno zato što država time na najvišem mogućem nivou priznaje pravo žene da odlučuje o sopstvenom telu. To uvek uključuje fizički i psihički integritet, kao i reproduktivnu i nereproduktivnu seksualnost žena. Moram samo da napomenem da zasluge za ovakve promene u zakonu, odnosno u ovom slučaju u ustavu, pripadaju borkinjama za ljudska prava, feministkinjama i svima onima kojima su prava žena važna, a ne nužno političarima. Francuska nema levo orijentisanu vladu, tako da uvek treba to da imamo u vidu”, kaže Tamara.
Tamara Ivančević, foto: Tampon zona
Psihologinja i članica Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović uvođenje prava na abortus u francuski ustav vidi kao direktnu reakciju na prošlogodišnju odluku Ustavnog suda u Sjedinjenim Državama da ukine pravo na abortus na federalnom nivou, što je otvorilo prostor saveznim državama da ukinu ili ograniče pravo na abortus.
"Rekla bih da je ovo nekakva vrsta protivteže, kako bi se pokazalo da to pravo pripada ženama. Ono što se moglo pročitati u medijima je da je Francuska prva država u svetu koja je to uradila i da je to revolucionarno. Naravno da jeste važno to apostrofiranje slobode žena i prava na abortus, međutim, moram da podsetim da Francuska nije prva država u svetu koja u ustavu ima tu odrednicu. Jugoslavija je u ustavu imala garantovano pravo na odlučivanje o rađanju još 1974. godine", kaže Tanja i dodaje da su se prve inicijative za legalizaciju abortusa na ovim prostorima pojavile decenijama ranije.
"Možemo da pročitamo da je još 1935. godine u Kraljevini Jugoslaviji na 17. Kongresu jugoslovenskih lekara predloženo da prekid trudoće iz nemedicinskih razloga postane legalan, upravo zbog toga što su lekari ustanovili da je veliki broj ilegalnih abortusa, da ih izvode neobučene osobe, da se oni izvode u nehigijenskim uslovima i da to ima ozbiljne zdravstvene komplikacije po žene i povećava njihovu smrtnost. Tada se tom predlogu lekara oštro usprotivila Srpska pravoslavna crkva i on nije prošao”, priča naša sagovornica.
Tanja Ignjatović, foto: lična arhiva
Posle Drugog svetskog rata žene u Jugoslaviji su dobile proširenje prava na abortus iz nemedicinskih razloga, gde je uvedena kategorija socio-ekonomskih razloga. Kasnije je donesen već pomenuti Ustav iz 1974. kojim je obuhvaćeno pravo čoveka na slobodno odlučivanje o rađanju. Ovo pravo nalazi se i dan-danas u Ustavu Srbije iz 2006. godine. Ipak, postoji jedna razlika u formulaciji.
"U Ustavu Jugoslavije iz 1974. je bilo definisano da je 'pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju', a u Ustavu Srbije iz 2006. stoji odredba: 'Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju'. Međutim, godinu dana pre toga, 2005. godine Porodični zakon je uneo formulaciju da 'žena slobododno odlučuje o rađanju'. Mogli bismo da kažemo da ta jezička formulacija nije bitna, ali potencijalno može postati. Pogledajte samo koliko se diglo protivnika rodno-osetljivog jezika kada govorimo o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Onda se mi možemo zapitati kako će neko da tumači formulaciju 'svako ima pravo' i ko je taj 'svako', ako nije isključivo žena i ako nije njeno isključivo pravo da odlučuje o svom telu i samim tim o prekidu trudnoće”, kaže Tanja Ignjatović.
Razloga za oprez svakako ima, ne samo zbog porasta popularnosti ultradesničarskih i konzervativnih pokreta u svetu, već i zbog činjenice da je Srbija tokom 1990-ih nazadovala kada je reč o zakonskoj regulativi prava na abortus, kaže istraživačica Tamara Ivančević.
"Taj jedan zakon koji je bio regresivniji je došao 1995. godine, zato što su ukinuti socio-ekonomski razlozi kao validni uslovi za prekid trudnoće nakon 10. nedelje i na neki način je time oduzeta samostalnost žene da proceni svoju situaciju nakon tog perioda, što je, nažalost, ostalo u zakonu i do danas. To je zaista u savremenom kontekstu niska granica", smatra Tamara.
Foto: Pexels
Srbija danas ima i Zakon o postupku prekida trudnoće. Tamara Ivančević i Tanja Ignjatović saglasne su da bi taj zakon morao biti napredniji, navodeći neke njegove nedostatke.
"Pre svega, nizak je broj nedelja u kojima žena može da odluči o sopstvenom telu bez odobrenja komiteta, što je do 10. nedelje trudnoće. Takođe, nisu uključeni socio-ekonomski razlozi za prekid trudnoće, niti postoji dovoljno pojašnjenja oko toga kako etički odbor funkcioniše. Žene često ni ne znaju da imaju pravo na žalbu. Ne postoji pojašnjenje oko postupka kada je trudnoća posledica silovanja ili seksualnog odnosa sa maloletnicom”, ističe Tamara Ivančević.
"Kada gledamo kakva je situacija u najvećem broju evropskih zemalja, većina je napredovala u dostupnosti pobačaja na zahtev, gde žene mogu da odlučuju ne do 10. nedelje, kao što je slučaj u našem zakonu, nego čak do 18. ili 24. nedelje, što imaju zemlje kao što su Holandija, Švedska, Velika Britanija i Island. Takođe, u mnogim zemljama je to intervencija koju plaća državno zdravstveno osiguranje, dok u Srbiji takvu intervenciju mora da plati žena. U tom smislu, kada uzmemo u obzir važnost zdravlja i važnost života, abortus je nešto što mora biti priznata, garantovana i plaćena intervencija sa javnog zdravstvenog osiguranja”, objašnjava Tanja Ignjatović.
Kada je reč o zakonskoj regulativi prava na abortus, u Hrvatskoj je situacija slična kao i u Srbiji, uz nekoliko izuzetaka. Između ostalog, postoji jedna bitna razlika kada je reč o Ustavu Hrvatske, u kojem, za razliku od Ustava Srbije, nije naveden član koji se odnosi na pravo na slobodnom odlučivanju o rađanju. Sanja Cesar iz Centra za edukaciju, savjetovanje i istraživanje kaže da je u Hrvatskoj među progresivnim političkim strujama postojala inicijativa da se u ustav uvede, odnosno vrati odrednica o pravu na slobodno odlučivanje o rađanju.
"To se u nekom trenutku pokušalo u Saboru ispregovarati. Ipak, nije uspelo zbog toga što su trenutno odnosi snaga takvi da neke progresivne politike ne mogu proći. Ono što su oni isto tako razmatrali, a što mislim da u hrvatskom kontekstu ne bi bila dobra stvar, jeste da se ide na referendum. Mislim da bi se tu onda koristile mnogobrojne manipulacije, iako u našem kontekstu sva istraživanja pokazuju da više od 65 odsto građana i građanki podržava pravo na izbor", ističe Sanja.
Sanja Cesar, foto: Nina Đurđević
Pobačaj na zahtev u Hrvatskoj trenutno je dozvoljen do 10. nedelje trudnoće, odnosno do 12. gestacijske nedelje. Nakon toga, dozvoljen je u situacijama kada je ugrožen život žene, kada postoje malformacije ploda i kada je trudnoća rezultat silovanja ili incesta. Takođe, kao i u Srbiji, i u Hrvatskoj su žene te koje plaćaju tu uslugu jer ona nije pokrivena zdravstvenim osiguranjem. Sanja Cesar kaže da je ipak bilo pokušaja da se taj zakon ospori.
"Međutim, naš Ustavni sud je 2017. godine doneo odluku da je pravo na izbor, pravo na pobačaj, sastavni deo prava žene na autonomiju, samoodređenje, privatnost i slobodu. Dakle, to pravo u ustavu postoji i novi zakon koji bi se napravio ne sme dirati ovaj minimum od deset, odnosno dvanaest nedelja. Ustavni sud je takođe naložio da je u roku od dve godine potrebno doneti novi zakon, ali mi taj novi zakon još uvek nemamo", navodi ona.
U Hrvatskoj postoji još jedan specifičan problem kada je reč o ostvarivanju prava na abortus, a to je takozvani priziv savesti.
"Zapravo, tu se radi o uskraćivanju zdravstvene nege i zaštite prilikom pobačaja. Priziv savesti jeste oblik građanske neposlušnosti i on nema puno veze sa onim što se dešava u zdravstvenim ustanovama, gde oni koji su na poziciji moći uskraćuju pružanje određenih usluga ženama. U Hrvatskoj znamo da oko 60 odsto lekara, ginekologa i ginekološkinja, uskraćuje taj oblik zdravstvene zaštite ženama. Oni ne rade pobačaje, iako su zaposleni u bolnicama koje su dužne da osiguraju te zahvate. Dešava se da u nekim bolnicama svi lekari odbijaju da vrše pobačaje i bolnica bi morala da osigura tu uslugu, međutim, to se ne dešava uvek. Tako da imamo neka velika područja, na primer u Slavoniji, u kojima zapravo uopšte nije moguće dobiti pobačaje”, ističe Cesar.
OBRATI PAŽNJU
Tako je pre dve godine pažnju javnosti širom regiona privukla Mirela Čavajda, žena koja je odlučila da izađe u javnost nakon što nije uspela da ostvari pravo na pobačaj iz medicinskih razloga, iako su utvrđene malformacije ploda, odnosno, bilo je sigurno da bi njeno dete živelo najviše nekoliko sati po rođenju, ako bi uopšte bilo rođeno živo. U više hrvatskih gradova održani su protesti pod parolom "Dosta!" zbog tog slučaja, a Mirela Čavajda na kraju je uspela da ostvari svoje pravo na prekid trudnoće u Sloveniji. Sanja Cesar kaže da je taj slučaj bio značajan kada je reč o senzibilisanju javnosti o važnosti prava na pobačaj i njegove dostupnosti.
Međutim, ono što i dalje postoji u Hrvatskoj jeste veliki broj pro-life organizacija. Njihov broj raste od 1990-ih godina, a povezani su, kaže Sanja Cesar, i sa crkvom i sa desničarskim organizacijama u inostranstvu. Takođe, koriste se različitim metodama kako bi vršili pritisak na žene koje traže pobačaj, političke aktere, ali i na lekare.
"Mi sad već niz godina imamo nešto što oni nazivaju 'Hod za život', jer, naravno, i oni su shvatili kako da oblikuju svoj narativ tako da bude prihvatljiviji većem broju ljudi. Više se ne ide ni na kakve zabrane, nego se koristi jezik ljudskih prava kojim se manipuliše. Oni mole ispred bolnica koje imaju ginekološka odeljenja i to se dešava četrdeset dana pre Božića i pre Uskrsa. Dakle, trenutno se opet vrši pritisak na žene i na lekare i lekarke koji obavljaju pobačaje. Pored toga, prve subote svakog meseca već više od godinu dana na gradskim trgovima muškarci mole za to da žene budu čestite, da poštuju svoje muževe, kao i da se zabrani pobačaj. Dakle, to je jedna ultrakonzervativna skupina sa velikim uticajem stranih organizacija. U Hrvatskoj znamo da su ti pokreti usko povezani sa nekim pokretima iz Poljske, kao što je Ordo Juris i da su neke od tih osoba plaćene za to što čine, a neke ni ne govore hrvatski jezik nego poljski, jer su autobusima došli iz Poljske. Sve to stvara klimu u kojoj oni vrše pritisak", priča Sanja Cesar.
Uticaj crkve i konzervativnih organizacija na tendencije ka ograničavanju reproduktivnih i drugih prava žena postoji i u Srbiji, kaže pravnica Una Danilović.
"Mi imamo zakon koji reguliše prekid trudnoće, ali to pravo trpi ogromne pritiske od strane desno orijentisanih grupa, crkve i nekih pro-life organizacija i to ne smemo da dozvolimo, jer bi ugrozilo živote na hiljade žena. Važno je i reći da to ne treba posmatrati kao pravo na abortus, već pravo na privatnost, pravo na porodični život i pravo na adekvatnu zdravstvenu zaštitu”, ističe Una Danilović.
Una Danilović, foto: lična arhiva
Tanja Ignjatović ističe da je uticaj crkve kod nas, kada je reč o pravima žena, veći nego što ga opažamo.
"Mi znamo da SPC čitavu deceniju, pa i ranije, vrlo jasno i glasno zagovara zabranu prava na abortus iz nemedicinskih razloga. Čak je pre desetak godina predata inicijativa lekara vernika da se zabrani prekid trudnoće iz nemedicinskih razloga. Takođe, mi gotovo svake godine u božićnim poslanicama slušamo da su žene čedomorke i crkva vrlo aktivno učestvuje na tribinama, konferencijama i u programima koji otvoreno zagovaraju zabranu prava ili podrivaju netačnim informacijama znanje i emocije žena. Uticaj crkve može da bude preko vernika koji su u javnom sektoru dosta veliki", kaže Tanja.
Istraživačica Tamara Ivančević podseća i da je prošle godine Beograd bio grad u kojem je održana jedna međunarodna pro-life konferencija.
"Zaista je loše da se taj pro-life samit dogodio u Beogradu, gde je prisustvovalo i nekoliko klerika, što znači da postoji i podrška crkve. Iako tu nisu bili najviši predstavnici SPC, oni se jesu izjasnili kao neko ko pruža podršku desnim i antirodnim inicijativama. Takođe, jako je opasno to što zaboravljamo istoriju. Često se čuju te floskule tradicije i srpskog nasleđa, ali se zaboravlja šta je sve nekad ovde bila tradicija i koliko se pogled na abortus promenio od 1990-ih pa nadalje”, kaže Tamara.
Ipak, Una Danilović iz YUCOM-a navodi i neke pozitivne primere kada je reč o unapređivanju prava na abortus u zakonskim okvirima u Evropi. Dakle, promene nabolje su ipak moguće.
"Imamo pozitivan ishod u Irskoj, gde se mnogo građana na referendumu izjasnilo pozitivno u smislu uvođenja tog prava. Takođe, pomenula bih opet Hrvatsku, u smislu odluke Ustavnog suda koji je odbio da proglasi Zakon o prekidu trudnoće neustavnim. Ustavni sud je dobro obavio posao i uključio je mišljenje raznih institucija, pravnih fakulteta, medicinskih fakulteta, čak i nekih teoloških društava. Tako je izlistao sve te argumente i na kraju doneo odluku da to jeste pravo na privatnost majke i da začeto biće ima neka prava, ali, kada se suprotstave pravo majke i pravo začetog bića, ipak pravo majke negde mora da se poštuje kao njeno pravo na privatnost i pravo na zdravstvenu zaštitu”, zaključuje Una Danilović.
Celu epizodu Rodnopravnosti možeš poslušati u plejeru:
Irena Čučković
