Nit Za Bit: Branislav Guta Grubački

Budale nemaju tremu

"Pukla je brana i sada sve može. Kada sve može, vrlo su opasna vremena. Dnevno doživim pet uvreda inteligencije i tri lične, na bilo kojoj relaciji. Kada bi neko imao privatnu firmu i tako je upropaštavo kao državnu, trajala bi tri dana. A ovo traje i traje. Potpuno su neverovatni štetočinski i diletantski potezi koji se vuku na svim nivoima"

   "Zaista se, pored svega što bi moglo da me navede na suprotan odgovor, odlično osećam, iz vrlo prozaičnih razloga. Fizički i mentalno sam uravnotežen i jedan od retkih  ljudi koji je u bolnici dobio papir za to (osmeh). Novi optimizam smo prvi put promovisali 25. maja 2005, u beogradskoj galeriji "Ozon", s visoke pozicije, s Andrićevog venca, pazi - odatle (smeh).

   Deset godina posle, prvi utisak je da su svi ljudi koji su se pojavili, i ljudi koji smo zvali ali sticajem okolnosti nisu došli, i dalje postojani kao klisurine. To su ljudi iza kojih bi Novi optimizam uvek stao i oni stoje iza Novog optiizma kao organizacije, tačnije inicijacije, pa, malo li je za dest godina, da se nikoga ne stidiš i da nisi obrukao nikoga?! To mi u vremenima opšte devalvacije, degradacije dezorijentacije i devastacije daje je savim solidan razlog da budem zadovoljan", govori nam Branislav Guta Grubački, zrenjaninski spiritus movens, čovek iza pozorišnog kluba "Zeleno Zvono" i projekta Vojvodina Recommended (VR) pokreta Novi optimizam.

   Družimo se s Gutom odmah nakon povratka iz Rumunije, budući da će VR nakon Budimpešte 6. juna posetiti Temišvar. O tome šta je VR, publicista Radivoj Šajtinac je, između ostalog, napisao: "Instant prezentacija ostavštine mentaliteta, kulturoloških i ekonomskih obeležja", a Gutu prvo pitamo da li je nesramoćenje sebe i drugih o kojima govori postalo najniži društveni minimum?   

   Nisam se nikada mirio s minimumom, nije to tema. Potrošene su mnoge stvari i mislim da nisam doprineo tome da se relacije, smisao, novac, emocije i resursi potroše, a potrošeni su, bez našeg učešća i želje. Deset godina Novog optmizima je kao biblijski, novi početak.

Kakav?

  - Da se prvo saberemo, vidimo gde smo, šta smo u odnosu na vreme, prostor, ljude, ko je oko nas, ko je u međuvremenu poludeo, propio se, izbegao, a ko se pokvario.

Šta je prva prepreka Novom optimizmu?

  - Potrošnja pojmova koje sam naveo. Čak je i Novi optimizam rabljen, u jednom trenutku su ničim izazvano dva predsednika i velika gubitnika, Boris Tadić i Ivo Josipović, rabili NO. Gledajući iz te perspektive, NO je izgubio pobednički oreol (smeh). Uvek je vreme za novi početak, da ne idem dalje, pre dve godine sam bio polumrtav, već su se spremali nekrolozi, jedan duhoviti političar mi je rekao da biram manifestaciju koja će se nazvati po meni, najednom su se svi solidarisali sa mnom i iz tog ugla bio sam otpisan. Ipak, živ sam i nadam se zdrav, dobro se osećam, u punoj fizičkoj i mentalnoj kondiciji, to je dovoljno meni koji se probudim svakog jutra i kažem "opa, smejemo se, novi dan".

Da li bi prihvatio ruku Tadića i Josipovića?

  - Da. Bez obzira, nećemo baš zaboraviti ko je ko i šta je šta.

Čime bi mogli da doprinesu Novom optimizmu?

  - Da se pokaju (smeh). Da utiču na društvenu katarzu, da kažu na koji način površno bavljenje društvom može da dovede, uz najbolje namere, do loših posledica koje sada živimo. Dve godine vrtim kao pojam ono što mi se dogodilo i opštu solidarnost koja je bila sa mnom. Posle deset godina, više ne znam šta je tema, ne plediram dam sam u pravu, da sam mnogo pametan i bitan, ali evo, kao građanin koji je osnovao NO, kandidujem temu Nove Solidarnosti.

Znamo zašto, a koja je varnica bila?

  - Možda baš desetogodišnjica, taj novi početak, kao da je proročka varijanta, pa je Nebojša Popov rekao "kao da se nalazimo u novom Jerusalimu, gde se propoveda nova vera". Ima tu doza hrišćanske empatije, ljubi bližnjeg svoga, pa do stvarne misli i saznanja da je danas samo solidarnost među ljudima spas. Jedni će reći odgovornost, drugi profesionalizam, treći protestantska vrednoća, ja negde osećam da je solidarnost teško potrošiva stvar jer svako ko je solidaran ne očekuje korist od toga.

Pitam jer si pogodio gde boli?

  - Ispada, kao, da timovi ljudi promišljaju o tome ili da sam jako pametan. Ovo je sve iz magnovenja, pojmovi izleću i ispadaju mnogo bitni i veliki, a ja bih i sopstvene poruke da demistifikujem. Lako govorim i promovišem te poruke jer većinu njih živim. U situaciji sam da nešto naučim, nekoga sretnem, kupim neki štos, da čujem nešto od pametnijih od sebe.

Zašto si rekao “nemam odgovore, nemam čak ni pitanja”?

  - I ti si me pitao, "šta ćemo sada?" Posle 52. godine, hiljada inicijativa, promocija vrednosti i ideologija, sada sam na neki način i ja stigao do kruga. Imam jasnu viziju ali ako me pitaš šta da se radi – ne znam. A šta bih pitao nekoga, možda kada je pomogao nekome?

Možda nemaš odgovore i pitanja zato što su preočigledni?

  - Moguće. Elementarna pristojnost i solidarnost. Volja! Stalno vrtim tu priču o nefingiranoj volji koja ovde fali. Šizofreno licemerje je svetska pošast, nije to originalni izum, ali kod nas dobije folklorni momenat strasti i ludila.

Pominješ licemerje; da li te je nakon 16 godina zvao, ili se izvinio neko od onih koji su te povredili ili uvredili?

  - Nema nijednog izvinjenja. Par ljudi koji su prisustvovali ludačkim sastancima 1999. na temu koga treba ukloniti ili ubiti su rekli "e, ja sam bio na sastanku, neću ti reći ko je sve bio ali ja sam ustao i otišao", bilo je tih ljudi. Bilo je i nevinih koji su pokušali da promovišu moju situaciju i pokrenuli su inicijativu da Zeleno zvono postane antiratni spomenik, na 15. godišnjicu njegovog streljanja, upucavanja, spaljivanja i kamenovanja, Eto, hrišćanski, kamenovanja, a preko toga i mene i moje egzistencije, celog života.

   To me malo boli, niko nikada nije ozbiljno regovao, ni na jedan način, čak ni oni koji su bili sa mnom u raznim društvenim asocijacijama, da ne kažem strankama, nisu to učinili. Predsednik Skupštine grada i Komisija za imenovanje trgova dobili su inicijativu da se “Zvono” proglasi antiratnim spomenikom, ali 14 meseci kasnije - ni pisma ni razglednice, samo sam posredno dobio informaciju da to slučajno ne pokrećem lično, ponovo su tako moćni i bitni da mogu da naprave od zločinca žrvtu, a od žrtve zločinca.

Ti si retka javna ličnost koja glasno kaže da su dobrodošli svi osim onih sa krvavim rukama, zašto?

  - Nemam pojma, to su stvarno elementarne stvari, nejasno mi je. Nemoguće je da ubica optužuje lopova za nemoral, to je neprihvatljivo u bilo kom društvu, a ovde se to relativizuje: "jeste ubica ali je dobar čovek, bio mi je na slavi, domaćin, znam ga, dobro, za vikend je harao ali danas je sreda, šta sad da se vraćamo šta je bilo za vikend". To ostavljam društvu da raspravi, imao sam 127 izjava na tu temu, i sada to govorim i rizikujem da neko "obrati pozornost na mene". Ali, da me nisi pitao ne bih to ni rekao. Nisam ja savest čovečanstva.

   Kazali su mi, zašto nisi demantovao da si bio NATO lokator 1999!? To je do te mere ispod nivoa, što bi rekao jedan političar, budala te spusti na svoj nivo pa te pobedi na iskustvo. Ne možeš da budeš na tom nivou u javnom diskursu, a izgleda da je trebalo. Jedan poznati roker mi kaže: "e, brate, pa morao si to da demantuješ". Nisam se bavio sopstvenim slučajem, koji je bio i bizaran i notoran, nisam se bavio spaljivanjem lokala kao republički poslanik, nisam pitao ko ga je kamenovao, očekivao sam da eventualno neko od njih 249 pokrene to pitanje i to se nije deslio. Te 1999. se nije desilo, ni godinu dana kasnije, ni 2001. kada sam bio u Parlamentu, nije ni 2003. u Sablji, ni 2004. kada je novokomponovani “novi optimista” postao predsednik države…

Kako se zove to o čemu pričaš?

  - Nesolidarnost i nepostojanje empatije. Kada sam umirao, tada su svi kao nešto skočili. Posle, su videli da je to neki "lajt", shvatili su da su se malo zatrčali jer ipak sam preživeo. Nisam spustio kriterijume ali sam posle bolesti malo omekšao, dobio sam biblijsku drugu šansu za nešto lepše, a ne da hejtujem.

Pominješ budale i spuštanje na jihov nivo; ima li smisla da uopšte pričamo o pripadnicima vlasti koji su elementarno neobrazovani i nepismeni?

  - Nemam više snage, potrebe, živaca, emocija, razloga ni koristi da to banalizujem i nekoga ubeđujem u osnovne stvari.

Ipak, ti ljudi upravljaju našim životima?

  - Pukla je brana i sada sve može. Kada sve može, vrlo su opasna vremena. Budale nemaju tremu. Ali to je postalo ošte mesto, evo da malo relativizujem – kretenizacija je svetski proces. Svet je u problemu, samo što svet ima mehanizme da se odbrani od toga, a mi smo slabog imuniteta, teže se branimo od kretenizacije.

   Strašno je da sve može. Dnevno doživim pet uvreda inteligencije i tri lične, na bilo kojoj relaciji. Kada bi neko imao privatnu firmu i tako je upropaštavo kao državnu, trajala bi tri dana. A ovo traje i traje. Potpuno su neverovatni štetočinski i diletantski potezi koji se vuku na svim nivoima.

Kako ti je to izgledalo iz prve ruke?

   Ne bavim se politikom 11 godina i razlika između njih je u tome što su jedni hteli da me ubiju, a drugi nisu. To im je kvalitet. Što nije mala razlika, kao kada je general Pavković rekao "Mogao sam isteram tenkove da vas ubijem, ali nisam. Jel’da sam dobar čovek". To je taj rad,  kao kada su me maltretirali 1999. pa mi jedan kaže: "sve smo ti dali, a ti tako". Sad, šta mi je dao on, pijani član Državne bezbednosti koji me je šamarao?! Misle ljudi da treba da im se zahvalim zato što sam živ.

Dobro poznaješ političare, objasni apatičnim i rezigniranim biračima zašto nisu isti?

  - Kako mogu da budu isti? Ako je sve isto, zašto ljudi koji to misle biraju šta će da kupe? Kako biraju kafanu u koju idu, što ne ožene prvu na koju naiđu, kada je svejedno?

A onda ti oni kažu “svi su nas pokrali”.

  - Dobro, ali nisu nas svi ubijali. To je bitna razlika.

Pratiš li dešavanja u novosadskom Kulturnom centru?

  - Pratim ali nisam deo lokalne teme, ni novosadske ni zrenjaninske. Ne osećam potrebu da arbitriram jer nisam deo te scene. Stranački plenovi su isto opšte mesto, samo što se sticajem okolnosti sada to zove Treća Srbija. Ne treba naravno da ih prihvatimo, ali trpimo mi svašta. Ne mogu da shvatim da nam samo to smeta, ima i drugih neprihvatljivih stvari. Lako je napadati Treću Srbiju sa 0,5 posto podrške, ili Cecu, udovicu ratnog zločinca. To su laki poeni i mete, to mi je bezveze, taj koji to radi morao bi da se dokaže negde drugde, pa da objasni metaforičnost i simboliku svega toga.

Kako se osećaš kada čitaš o suđenju ubicama novinara Slavka Ćuruvije?

  - Meni je izrešetan lokal pre ubistva Ćuruvije, da li možeš da zamisliš kakva je to poruka familiji, slučajnim ljudima, a nisam bio opasan, namestio sam im se, bio sam dovoljno poznat da preko mene vode neki PR, i imali su neke lične razloge. Ali lični razlozi su me i spasili, verujem da je tamo bilo nekih pametnih ljudi koji su rekli "gde Gutu, jel’ ste vi normalni". Uvek verujem u dobro, mislim da sam za pijanim stolom dobio 3:2, čim sam živ.

Upravo nam je otišla Elektrovojvodina…

  - Pa vidi, to je dovoljno! To je do te mere, ne znam, ne bizarno, ali više ne znam koji izraz da upotrebim. Koji ozbiljan gubitaš prisvaja nekoga u plusu? A to je potpuno normalno, to je ta društvena inverzija, ali ona se dugo neguje. Da, osećam se pokradenim, ali osećam se tako svakog dana kad pogledam "Državni posao" i setim se svakog neradnika u državnim institucijama. A mi smo država od koje su svi pobegli, pa je tako postala samostalna, država iz koje svi hoće da odu. Ja sam, eto, ovo izabrao. Vojvodina je moje polje delovanja, ali i Beograd, mada je sada već indikativno da idem sve ređe.

   Ranije je bilo pola-pola, a sada je 4:1 za Novi Sad. Šta sam uradio? Neko je tu nešto zgrešio, nešto se menja kada ne osećam potrebu da idem u meri kao ranije. Što se Zrenjanina tiče, mogao bi da mi prizna da ga nikada nisam zaboravio, makar u predstavljanju, jer i dalje ne navodim ni puno ime, ni "Zvono", ni "Optimizam", ni Vojvodina Recommended, već - Guta iz Zrenjanina.

Igor Mihaljević