Nit Za Bit: Ljubica Gojgić, novinarka

Bez ideala nema života

"Okolnosti su loše po novinare ali krivi smo. Počela sam da radim 1992. i nemojte da pomislite da nije bilo pritisaka, ali se češće spuštala slušalica nego što se spuštalo na kolena. E, to je velika razlika. Moramo se dozvati tome da je u našim rukama moć i da su građani jedini koje treba da služimo. Viđala sam ljude koji su izvanredno obrazovani, lepo se slikaju i pišu, ali za novinarstvo je potrebno srce. Ako nisi hrabar, spreman da dobiješ pendrekom po leđima, da ti neko pravi neprijatnosti, ne ulazi u novinarstvo"

foto: b92  

   "Jako sam srećna što mi se ukazala prilika da radim "Pravi ugao", to mi je najjači utisak. Dve godine sam bila u čudnoj situaciji, u kojoj sam se našla sticajem okolnosti koje su za mene takođe nove. Sam poziv i mogućnost da radim nešto što volim su za mene fantastični. Drugi utisak je da se ljudi rado odazivaju, komentari na emisije su dobri. Znam da moram da zahvalm Danici Vučenić i Dejanu Suvajdžiću koji su utabali stazu koja se zove termin u 17.20, posle dnevnika, i zahvalna sam im što su to uradili na vrhunski način", prenosi nam impresije o prelasku sa B92 na RTV novinarka Ljubica Gojgić i nastavlja:

   "Moram da ispunim velike cipele", kako prevodimo glupo strane izreke. Niko za sada nije odbijao da mi odgovori, bar ne na jasan način koji bi mogao da ukaže da postoje problemi o kojima je govorila koleginica Vučenić. Hajde da naivno verujem da su ljudi shvatili da bez dijaloga nema ozbiljnog društva i demokratije. Sve stavove  treba testirati i bojkotom neke emisije ili novinara postižete trenutni efekat ali na duge staze to nikome nije uspelo", kaže Gojgić, čiji se koncept novinarstva razišao za onim uredništva RTV B92, zbog čega razgovor nastavljamo sukobom ugleda, profita i politike u novinarstvu: 

  - Olja Bećković je B92 donosila veliki ugled, jednom potpuno originalnom emisijom koja je za 25 godina ostala neprevaziđena. Da li je to donosilo profit, diskutabilno je. U današnjem svetu, i to je velika tema u Evropi i Americi, ako ste vlasnik medija postoji siguran način da izgubite novac, a to je da se bavite informativnim programom, bilo kakvim programom koji uznemirava politički vrh, provocira debate, izvrgava ruglu banalnosti i gluposti, skreće pažnju na lopovluk, izneverana obećanja i neutemeljeni populizam.

   Na takvim emisijama se ne zarađuje, one stvaraju problem svakome ko je prozvan, a to se ne odnosi samo na ovu vlast, ona samo drastičnije reaguje. Nijednom vladaru nisu bili mili gosti i ono što se čulo u “Utisku nedelje” i ne verujem da se skidanje te emisije može objasniti komercijalnim razlozima.

Pominjete ugled, zašto mu je stavljena cena, i to niska?

  - Ugled do koga izgleda više nikome nije stalo. Nedavno sam čula divnu priču, kada je bračni par devedesetih kupovao stan u Beogradu i žena je nosila radio aparat. Gde god da uđe uključi ga i vidi da li hvata B92, Radio Pančevo, neku od slobodnih stanica. Ako ne hvata ništa, stan se i ne gleda. Sećam se kako se Studio B branio tako što smo izlazili na ulice da sprečimo ili bar pokažemo da se ne slažemo sa divljačkim političkim preuzimanjem jedne pristojne gradske medijske kuće.

   Danas, imali smo neke protestčiće ispred B92 za Olju Bećković, nju je preklopio taj talas i da je nema u NIN-u pitanje je gde bi radila. Nisu medijske kuće potrčale da zgrabe to blago i emituju ga.

Apatija je opšte mesto, zašto ne reagujemo makar zbog straha – zar nije Bećković garant da će se ista stvar dogoditi i mislećem radniku na traci ili prodavačici?

  - Nema garanta. Garant je da se može dogoditi svakome i događa se, samo mi nedovolno pratimo. Dosta dobrih novinara ima razne vrste problema, ali mi kao struka nedovoljno smo solidarni, ni kao novinari - ni kao udruženja. Opet se bavimo preživljavanjem, obavezom da platimo svoj kreditčić, svoju kiriju, da se prehranimo i onda za solidarnost ostaje manje snage i volje, a ona je ključna stvar. Protestuju prosvetari, advokati, lekari, mi to gledamo i nikome ne padne na pamet da ove druge podrži, čak se i nerviramo kada blokiraju centar Beograda.

Šta novinarska udruženja mogu učiniti osim da puštaju jalova saopštenja?

  - Ne mogu reći da ne rade ništa. Rade i dobre stvari ali više sam puta predlagala da moraju svakodnevno raditi. Prvo, moramo odreagovati na izjavu evropskog komesara za proširenje "dajte nam dokaze da ima pritisaka na medije". Udruženje mora momentalno da reaguje! Mi danas vidimo da je Johanes Han, zbog drugih reakcija, bog zna kako zabrinut zbog stanja u medijima, dakle, može se promeniti.

   Ne kažem da je posao novinara da vode rat protiv vlasti ili premijera, u tom odnosu ne sme biti emocija, ali neke stvari nisu dobre i o njima treba  razgovarati. Danas se premijer uredno sastaje sa nevladinim organizacijama, da li je to poza – ne znam, ali su se NVO izborile za to da dođu za sto i da se razgovara. Mediji ne smeju da odustanu od te priče.

Koji su nam grehovi, osim pasivnosti?

  - Nedovoljni resursi, raspodeljenost i raspolućenost između važnih tema. Moj predlog udruženjima je da se na nedeljnom nivou pišu izveštaji o stanju u medijima, sa konkretnim imenima i prezimenima. Ne može se desiti da udruženje ćuti i ne pruža podršku ženi koja je, zato što je na svom Fejsbuk nalogu napisala svoje zapažanje tokom čuvenog "slučaja Feketić", potpuno degradirana u Tanjugu, sudi se s njim, ima svakodnevne probleme na poslu. Zastupaju je advokati NUNS-a, tu je pomoć vrlo konkretna, ali o tome mora da se govori.

Pričate o Jasminki Kocijan?

  - Da, i o tome mora da se govori. Odlična je pravna pomoć ali kada Johanes Han pita gde je dokaz – evo ga dokaz, i to nije samo Olja Bećković, nego i Jasminka Kocijan, Srđan Škoro, Danica Vučenić i mnogo ljudi čija nam imena na prvu loptu ne znače mnogo ali znače čitaocima i gledaocima lokalnih medija.

Mladi novinari će čitati ovaj razgovor, objasnite im ko, ili šta nas je ubilo u pojam?

  - Ubila nas je nemaština, veliko siromaštvo. Ubilo nas je u pojam to što, u većini kuća, ako nećete da se potpišete ispod teksta koji je vređanje, baziran na neistinama, a postoji gomila onih koji hoće i jedva čekaju, vama će se gazda zahvaliti na saradnji. Po kuloarima ćete čuti novinare koji rade za medije koji to nisu, iako se prodaju na kioscima, koji se izvinjavaju sagovornicima zbog tekstova koji će se sutra pojaviti. To su strašne stvari i to ljudi rade zato što su se opredelili za novinarstvo i od nečega moraju da žive, a nemaju privilegiju da rade u pristojnim sredinama.

   Drugo, još važnije i u vezi s prvim, dopustili smo da profesiju stravično kontaminiraju ljudi koji nisu novinari, koji se izdaju za urednike informativnih rubrika a koji su zapravo pi-arovi, koji su debelo prešli na drugu stranu, rade za političare, tajkune, naplaćuju njihova gostovanja, intervjue, proguravanje ideja i politika. Svi znamo ko su ti ljudi i ne bunimo se mnogo jer se obično radi o ljudima koji su jači od nas, ali do trenutka dok neko ne bude rekao "dosta" nama neće biti bolje. Snosimo tu odgovornost. Kada je stanje u medijima u pitanju, ne može da se krene od vlasti i kakav je njen odnos prema nama, on je uvek isti.

   Svaki političar, svaki tajkun, svaki lokalni šerif smatra da ima pravo da utiče na medije i neka on to smatra. Prvi koji mu spusti slušalicu napraviće revoluciju u našoj profesiji.

Mi smo debelo krivi?

  - Jesmo. Okolnosti su loše po nas ali krivi smo. Počela sam da radim 1992. i nemojte da pomislite da nije bilo pritisaka, ali se češće spuštala slušalica nego što se spuštalo na kolena. E, to je velika razlika. Moramo se dozvati tome da je u našim rukama moć i da su građani jedini koje treba da služimo.

   Dopada mi se francuski sajt Mediapart. Grupa uglednih novinara, u drugoj polovini karijere, koji su podavali otkaze i odrekli se zaštićenih pozicija, napravila je internet portal i žive od pretplate. Njihova poruka čitaocima je "samo vi možete da nas platite". Samo vi možete da nam kažete šta vas zanima, da o tome pišemo. To nisu direktor javnog preduzeća, predsednik opštine, to nije lider partije, ni predsednik, ni premijer.

Da li je to utopija za srpske uslove?

  - Teško jeste, zato što ovde postoji koncept zašto da plaćam kada mogu da gledam besplatno na drugim medijima. Mada, kada bi se na jednom mestu okupila grupa novinara čije mišljenje ljudi cene, kada postojao portal bez kojeg ljudi ne mogu da zamisle dan ako ga pogledaju, mislim da bi platili 100 dinara mesečno. Ovo nas dovodi na drugi teren, jer nije moguće elektronski naplatiti vašu pretplatu i treće, ako tražimo sponzore danas bi ih teže našli nego pre, mada nije tačno da nema novca.

Gde ga ima?

  - Na konkurse Ministarstva kulture i informisanja javi se manje ljudi i projekata nego što ima para. Postoje sredstva EU, drugih međunarodnih fondacija, ali treba izaći i tu napraviti revoluciju. Ministar Ivan Tasovac je to rekao u mojoj emisiji, ima više novca nego projekata, ali mi nismo navikli da pišemo projekte. Veliki je rizik dati otkaz na stalno radno mesto, kakvo takvo, i izaći na mreže, napraviti portal. Zvuči lepo ali je veliki finansijski rizik.

   Media part je za prve tri godine napravo gubitak od pet miliona evra. Rekla sam kolegi Fransoi Benou da bih se ubila posle druge godine (smeh), zamislite situaciju da ste celu imovinu založili, ali je krenulo. Sajt danas ima 102.000 pretplatnika i oni svakog meseca plate po devet evra, medij više nije u gubitku i u sedmoj godini poslovanja imali su million i po evra godišnjeg čistog profita.

Šta je starije: treš čitalac ili treš novine?

  - Treš novine postoje svuda. Problem je treš društvo. Problem je kada tabloide ne pišu novinari tabloida i kada on postane užasno oružje kojim vas gađa ne novinar ili urednik, nego neka jača sila. I Britanija ima tabloide kojima se proslavila ali imate i drugu ponudu i nemate prikriveni razlog njihovog postojanja. Srpski tabloid nije novina nego opasno oružje.

Ko mora da prelomi, reši to i kako?

  - Imamo Savet za štampu, imamo novinarska udruženja, postoje novinarski kodeksi, svi znamo kako treba da se ponašamo. Morate edukovati svoje čitaoce i slušaoce, hiljadu puta izgovoreno "to nisu novine" nije uzalud.

Šta bi rekli studentima žurnalistike, velikoj većini njih, koji zapravo i ne žele da budu novinari?

  - To nije loše. Nemam ništa protiv pi-ara i marketinga ali moramo da razdvojimo šta je pi-ar, a šta novinar. To je zanimljiva nova profesija, svakome treba pi-ar. Gledam kako se političari menjaju, na banalnom primeru: ranije je bilo nezamislivo da muškarcu stavite puder kada uazi u studio. Tu su se naši mačo muškarci zgražavali, a kako je vreme odmicalo, kada ulaze u televiziju prvo sami skreću ka šminkernici. Zamislite, kada su savladali tako banalnu stvar, mislite li da ne slušaju pi-arove kako da sednu i nameste ruke.

   Zaprepastila sam se kada je Vojislav Koštunica, za koga mislimo da je najkonzervativniji od konzervativnih, prvo skrenuo ka šminkernici. Imamo premijera koji je napravio fantastičan napredak u vizuelnom smislu, ophođenju, frazama koje koristi. To može da vam se sviđa ili ne, možemo analizirati šta je iza tog nastupa ali nastup kao takav je velika transformacija. Pi-arovi su mnogo važni i traženi, novinarstvo i pi-ar imaju dodirne tačke ali pi-ar služi i radi za političara, biznismena, kompaniju, a novinar za građanina i uvek mu je teže. Manja je novčana satisfakcija, često ga niko ne razume, ali ima misiju i to nije naivno. Novinarstvo je više od načina da zaradite platu.

Studentima treba reći da je to način života?

  - To, misija, vera. Sviđaju mi se ljudi koji govore o pravdi, koji govore o tome da li je nešto moralno, koji hoće se solidarišu sa slabijim, a kada im neko kaže "daj bre, ovo je 21. vek, o čemu ti pričaš, koja je to utopija", izvinite, ali bez ideala, priče o etici i moralu, pa, nema ni života.

Kako mlade uveriti da vreme ideala nikada neće proći?

  - Ako neće da budu idealisti u dvadesetima i na početku karijere – kada će. Viđala sam ljude koji su izvanredno obrazovani, lepo se slikaju i pišu, ali za novinarstvo je potrebno srce. Ako nisi hrabar, spreman da dobiješ pendrekom po leđima, da ti neko pravi neprijatnosti, ne ulazi u novinarstvo.

   Imam teoriju koja nije originalna: ovo je svet u kome ima mnogo ljudi, mnogo problema, i povlašćenima koji diriguju događajima poslednja stvar koja im je potrebna je da neko podstiče građane da misle, bune se i ukazuju na nepravdu. Zato su tajkuni i zainteresovani da kupuju novine. Zato Silvio Berluskoni ima televizije, zato "Telekom Lazar" kupuje Le Mond, zato proizvođač oružja "Daso" ima Liberasion.

   Ne da bi širio svoju propaganda, ne, već da bi štampao bilo šta i zatvorio prostor za vas, mene, svakog drugog ko bi taj prostor iskoristio da građanima nešto objasni. Građani, vi čitajte tabloide, gledajte treš u medijima, idite u prodavnicu, kupite hranu, varite hrau i ćutite. A sve koji vas podstiču da pisnete  - mi ćemo da pridavimo.

Haksli je pobedio Orvela: umesto cenzure imamo gomilu bezvrednih informacija?

  - Tačno, nemamo prave informacije. Imaćemo novine koje fantastično izgledaju, s podliskom, pet kilograma nedeljnik, svašta ima, bela tehnika, nameštaj, TV dodatak, a šta je sadržaj? Gde su velike teme, gde su teme koje prepoznajemo svaki dan na ulici.

Gde je moralna granica po pitanju s kim sesti u studio, kome dati medijski prostor?

  - Teško pitanje. U mnogo slučajeva, na mestima na kojima se donose odluke nalaze se ljudi s čijim stavovima se vi ne slažete, najblaže rečeno, i znate da ne misle ono što govore, ali nemate vi slobodu da ih izopštite iz programa. Imate obavezu da ih dovedete i suočite sa činjenicama i to je mngo svrsishodniji posao nego da kažete "ovog nikada neću zvati jer je ništarija". Ne, izvedite ga i pokažite ljudima koji vam veruju zašto o toj osobi imaju loše mišljenje i da je to mišljenje utemeljeno, ili da su pogrešili, dajte priliku da se nešto objasni.

Svetislav Basara mi je na vašem mestu, povodom gostovanja kod nečasnog novinara, rekao da  su “čistunstvo” i “bivanje iznad situacije” razlog zašto nismo promenili društvo?

  - Čula sam drugo objašnjenje: ako ne odem ja, ta stolica neće ostati prazna, zauzeće je neko drugi. Naravno, uvek postoji granica, s tim što imam amandman: jesam da se sedne svuda, ali neko društvo ipak može da se izabere. Može Svetislav Basara stavove da iznese i u drugim emisijama. Lakše je sagovorniku da izabere domaćina, nego novinaru sagovornika.

Šta nam je pokazao slučaj Dejana Anastasijevića i zašto smo ga zaboravili?

  - Mnogi ne znaju ni ko je. Dejan je imao mnogo sreće, da hrabrost plati samo živcima i strahom kog je proživela njegova porodica. Sačuvao je glavu na ramenima, dobro je što radi u Briselu i šalje značajne izveštaje za Tanjug. Dejan je hrabar novinar i to mlade ljude uči da se hrabrost isplati, nije fraza. Mogao je da ide drugom putanjom, da mu bude ugodnije, bez stresa i zato je dobar primer, koji pokazuje da društvo nije spremno da insistira na tome ko je postavio bombe na prozor novinara koji nam je bio, kao, jako važan, i verovatno nikada nećemo saznati.

Igor Mihaljević