Nit Za Bit: dr Branka Prpa, istoričarka

Država ubica ne sme da opstane

Foto: Tanjug/Dragan Stanković

   "Politička pozadina petparačke revizije istorije u Srbiji je vremenski veoma ozbiljan koncept, traje skoro 30 godina. Krenula je tada zato što je suštinski bila priprema za redefinisanje jugoslavenske države, odnosno, uvertira u njen raspad. Da bi se Jugoslavija raspala na ovaj način, morali su se razoriti svi njeni temelji, a jedan od ključnih je bio antifašizam, tačnije, ideja ravnopravnosti naroda, međusobnog uvažavanja i različitosti", govori nam istoričarka Branka Prpa, nakon jučerašnje tribine "70 godina pobede nad fašizmom", održane u Fabrici Studentskog kulturnog centra Novog Sada povodom Dana pobede i Dana Evrope - 9. maja.    

  - Konglomerat naroda, religija i kulturnih matrica – e, takav se konglomerat mogao razbiti samo nečim što se inače upotrebljva u tu svrhu, a to je nacionalni eksluzivizam. Kada uđete u njega, vi istog trenutka dolazite na teren rasizma, počinjete tvrditi da ste vi bolji, pametniji i lepši u odnosu na sve ostale. Proces stvaranja i redefinisanja jugoslavenske države, koji je krenuo od Slobodana Miloševića vraćanjem na koncept „jedan građanin - jedan glas“, što u višenacionalnoj državi znači apsolutnu majorizaciju drugih naroda, doveo je do uništenja temelja antifašizma.

Brutalno rečeno, da antifašizam nije relativizovan, narodi ne bi mogli da se međusobno kolju?

  - Apsolutno. Kako biste objasnili činjenicu da ubijete muslimana samo zato što je musliman, kako da objasnite činjenicu da rušite džamiju, ili obrnuto. Kako to staviti u antifašistički kontekst kada je antifašizam borba upravo protiv takve političke ideologije i prakse. Brutalnost sukoba sa antifašizmom je bio uvod u brutalnost onoga što će se dešavati devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.

Kakav zalog ostavljamo mladima i nerođenima kada su istinski antifašisti postali društvena margina?

  - Ostavljamo im društvo bez vrednosti, bez načela i pravila. Kako bi rekli stari Kinezi, „grupa lutajućih ljudi“. Društvo počiva na Rusoovom društvenom ugovoru, „ja se svesno i namerno odričem dela svoje slobode da bih živela s drugim ljudima“, a to znači živeti na način utvrđen pravilima koje podrazumevaju pre svega ideju solidarnosti i moralni kod zajedničkog života. Društvo koje uništi to i kaže da je apsolutno sve dozvoljeno, nije društvo koje može dočekati budućnost, ono je autodestruktivno.

   Ostavljati politički i intelektualni prostor bez vrednosnih sistema sadašnjim i budućim generacijama znači zasigurno uništenje društva, odnosno naroda, odnosno nacije. Vrednosni sistemi drže društvo na okupu, partnerstvo, porodicu, to su strašno ozbiljne posledice beskrupuloznog napuštanja moralnog sveta kog je ustanovio antifašizam. Pre svega, antifašizam je sistem koji govori o moralnim vrednostima. Ako je ljudsko biće bilo spremno da izgubi sopstveni život da bi štitilo živote drugih, onda mi govorimo o vrhunskom moralnom sistemu koji je izgrađen tokom Drugog svetskog rata, na strani onih koji su se borili protiv fašizma i nacizma.

Zlatko Paković je na tribini rekao da antifašizam podrazumeva žrtvu i kreaciju; gde sve vidimo manjak navedenog?

  - Da pitate budiste na koji način spoznaju svet, odovor bi bio čudan: saosećanjem. Empatija je jedan od ključnih metoda osećanja sveta. Biti saosećajan s drugima znači biti solidaran, ljudsko biće u punom kapacitetu i kada to izgubite, kada ste indiferentni na patnje drugih, vi ste izgubili ljudskost. Nećete verovati, koliko god saosećanje s drugima izgledalo kao svakodnevna kategorija, to je polje metafizike, polje filozofije i zapravo se iz saosećanja javlja spoznaja sveta.

Izgleda da nam je od svega ostalo samo - podaništvo?

  - Podaništvo je uvek rezultat lične neslobode i neznanja. Prvi princip vladavine Orvelovog Velikog brata je „neznanje je moć“. Neznanjem držite ljude zatočenim u sistemu ili svetu koji za njih izgleda konačan i nepromenljiv. Ključna stvar kod razbijanja okova sveta koji vam se nameće je da vi osvojite prostor slobode. Svaki čovek mora to da učini, prostor slobode se ne dobija na poslužavniku, on se osvaja, a može da ga osvoji samo svesno ljudsko biće koje je isproblematizovalo svoj svet, koje razume u kojoj vrsti iluzije živi, koja mu je nametnuta u totalitarnom obrascu da bi se od njega napravio podanik.

Za vreme okupacije bilo je lako: ili ste saradnik okupatora, ili se borite protiv njega. Koje su nam danas alernative, u kontekstu revizije istorije i diskreditacije antifašizma?

  - Alternativa je uvek ista (smeh), nema srednjeg rešenja. Problem je što mi imamo celu stvar koncipiranu kao sistem, u obrazovanju koje je devedesetih počelo da menja istoriju, imamo državnu politiku koja pokušava da rehabilituje Dražu Mihailovića, kroz afirmativan pristup nečemu što je za osudu, tako da mladi moraju prvo da se samoobrazuju. Ne treba da očekuju mnogo od škola koje su predmet istorije stavili u političku upotrebu, pa se tamo manifestuju mišljenja pojedinaca i elita koje vladaju ovim zemljama 25 godina.

   Mladi prosto moraju pronaći način da čitaju druge stvari. Literature im puno, ona nije uništena, još nismo došli do toga (smeh). Čovek mora pokazati sopstvenu inicijativu da bi se obrazovao, e, kada stekne osnovni kapacitet znanja, ono je početna premisa njegove problematizacije sveta u kojem živi. Evropska civilizacija počiva na kritici nje same, što bi rekao Albert Kami, „na pobunjenom čoveku“. Pobuna i problematizacija su u suštini evropske civilizacije i ključni za ideju progresa.

Pitao sam pisca Miljenka Jergovića, koji se složio, da će pomirenje na Balkanu doći tek kada deca budu učila istoriju iz isth udžbenika?

  - Još devedesetih sam bila uključena u projekat nemačke fondacije Fridrih Nauman, „Dijalog srpskih i hrvatskih istoričara-povjesničara“, upravo je to bio razgovor - kako verifikovatu istoriju i različite poglede na istu stvar. Na primer, Balkanski ratovi, različite poglede ima Srbija, Makedonija, Albanija, Bugarska... i ta vrsta drugosti, kako smo je nazvali, mora ući u shvatanje sveta, da na istu stvar možemo gledati na različiti način.

  - Mi smo to radili 1998, to je bio prvi srpskohrvatski dijalog na tu temu, a fondacija je istu stvar uradila 20 godina ranije s poljskim i nemačkim istoričarima i rezultat napora je zajednički udžbenik za istoriju, ali to je mislena imenica kada smo mi u pitanju. Mi moramo prvo doći do toga da imamo sopstvenu istoriju interpretiranu najbliže istini, da bi uopšte mogli ući u dijalog udžbeničkog tipa, čime bi legitimisali drugost.

Zašto na tribini niste imenovali revizioniste istorije?

  - U pitanju je naučna oblast. Istoričari treba da rasprave svoje probleme neslaganja, svoje teorije, hipoteze ili istraživanja na stručnim kongresima. Tako se verifikuju ili odbacaju teze, hipoteze, saznanja i mišljenja i onda su obavezujuća za sve. Problem sa istoričarima je što je, prvo, nestalo Udruženje istoričara, zato što nemate strukovne institucije, nemate časopis koji smo imali, nemamo način da isproblematizujemo rad kolega i onda oni izlaze u javnost s tezama koje su netačne, a nisu proverene u akademskoj zajednici. Samo ona može da vas ovlasti da izađete u javnost.

  - To je postao koncept u kom figuriraju istoričari koji su postali plaćenici. Etablirali su se u vlastima i u suštini nemaju ono što podrazumeva svaka nauka – autonomnost. S druge strane, iskustvo koje imamo sa SANU i njena praksa u poslednjih 30 godina, ne daju nam pravo da govorimo o mogućnosti da imamo kao društveni ideal tu vrstu autonomije jer je SANU involvirana u najstrašnije događaje koji su doveli do razbijanja države i ratova. Postoje akademici koji su vatreni pobornici rata i smrti.

Zašto je „evropsko pomirenje“ amnestiralo dželate?

  - Istorija Evrope je zapravo krvava istorija ratova i zločina. Ta vrsta odbacivanja krvave košulje evropskog kontinenta je bila pozitivna u širem značenju i svi smo je tako i prihvatili, ali ono što nismo znali je šta taj paket donosi - da se nalseđe antifašizma time polako ali sigurno brisalo. Onda se počelo govoriti o pomirenju koje više nije bilo pomirenje onih koji su preživeli, ili naslednika onih koji su izgubli život, već se počelo suštinksi raditi o pomirenju krvnika i žrtve. E, to je apsoutno nedoustivo.

To je postao trend i u Srbiji?

  - Mislim da je Tomislav Nikolić, ili njegov savetnik rekao, da treba doći do pomirenja na prostoru Srbije. Mi se možemo zapitati kog pomirenja? S kim smo se svadili, pa da se mirimo? Mi smo deca, unuci i praunuci onih koji su se sukobili i što bi se mi kao takvi mirili u ime naših baba, dedova, očeva i majki, kada nismo posvađani? Govoriti o pomirenju Srbije je apsolutna tlapnja, 75 godina nakon svega to je nenormalno, nemamo mi šta da se mirimo, a naši roditelji, babe i dede neće da se mire s njihovim krvnicima!  

   Mi ne možemo da se pomirimo u njihovo ime, nisu nas ovlastili naši mrtvi da se mirimo u njihovo ime s određenim ideologijama, političkom praksom i vremenom koje je bilo njihovo. Istorija ne postoji, ljudi su tvorci istorije, a jedna od najtežih stvari za istoričara nije njena rekonstrukcija, nego vreme koje su stvorili ti ljudi.

Pogotovo ne možemo da se mirimo kada krvnici ne žele da govore o tome šta su nam uradili?

  - Ono gde mi možemo da se aktiviramo su recentni ratovi i istorija, ono što se dešavalo devedesetih, to je već naše vreme. Ne za sve, nije ni za mlade koji sada imaju 20, 25 godina, to opet nije njihovo vreme, već nas koji smo mogli u njemu da učestvujemo, ili ne. Lično sam 1992. učestvovala u stvaranju Evropskog pokreta za Srbiju, u sred Miloševićeve vlasti. Stvorile su se razne druge institucije društvenog karaktera koje su pokušale da isproblematizuju situaciju rata i objasne ljudima šta se dešava i rasvetle zločine koji su se dešavali. Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i  Centar za kulturnu dekontaminaciju su neki od njih.

Ne mogu a da vas ne pitam, kako se osećate u zemlji u kojoj je sadašnji premijer bio ministar informisanja u vreme kada je ubijen vaš partner Slavko Ćuruvija?

  - Sve je deo te lakrdije na koju vi morate ili ne morate da pristanete. Jedan od prvih znakova da ste u totalitarom sistemu je da dokazujete očigledne stvari. Zamislite čoveka koji dođe i formira komisiju za ubistvo Slavka Ćuruvije, čoveka koji je od 1998. do 2000. bio ministar informisanja i onda se izvinjava građanima što nije bilo istrage, a ne izvini se što dok je bio na vlasti nije bilo nikakve istrage. Istraga počinje tek posle 5. oktobra.

   Ne izvinjava se javnosti zato što je proganjao novinare, zato što su doneli takav zakon o javnom informisanju. Današnji predsednik vlade je bio ministar u toj vladi i njen potpredsednik, oni su ljudi koji misle da o tome niko ništa ne mora da ih pita, a pošto oni to ne pominju - onda mi nećemo da dokazujemo očigledne stvari, nećemo da ga podsetimo na notornu činjenicu da nema moralni krediblitet da o tome govori jer je učestvovao u tome. I kako se usuđuje?!

Foto: Tanjug/Peđa Milosavljević

   To su te stvari gde vam se rugaju u lice, ti isti ljudi koji su učesnici svih tih događaja, to je ta vrsta pokušaja da se od nas stvore ne samo podanici nego i maloletnici. Oni trebaju nekoga da ih vodi, jel’ tako, a onda će da vam objasne da to što vidite zapravo ne vidite.

Kako racionalizujete činjenicu da struktura koja je ubila Ćuruviju do danas nije demontirana?

  - To je pokušao Zoran Đinđić ali je završio kako je završio. Đinđića je ubila država, Jedinica za specijalne operacije službe državne bezbednosti. Država je ubica! Država je ubica i Slavka Ćuruvije, država je ubica i Ivana Stambolića. Da biste demontirali jednu strašno složenu strukturu kao što je država, morate imati državni konsenzus.

   A setite se samo šta se dešavalo posle 5. oktobra, Zoran Đinđić je tražio diskontinuitet sa državom Slobodana Miloševića. Diskontinuitet je revolucionarni oblik prakse, pa kažeš: svi zakoni koji su ovde važili više ne važe, mi stvaramo nove, a Koštunica je tražio kontinuitet, da li je tako?

Tako je.

  - Prema tome, kako vi možete sa dve politički potpuno različite opcije da menjate te strukture?! Nemojte da zaboravite da je Koštunica, koji je tada izabran za predsednika države, a vlada se nije formirala sve do januara 2001, držao Radeta Markovića, šefa srpske službe državne bezbednosti, čoveka koji je bio na čelu svih akcija koje su se vodile tog tipa, koji je taj period iskoristio da ne samo obriše tragove u smislu dokumenata, nego i da služba fizički likvidira ljude. Imali smo strašno puno ubistava u decembru 2000.

   Prema tome, kako da demontirate nešto, kada jedan deo političke snage hoće da to po svau cenu zadrži?! Setite se samo kada Jedinica za specijalne operacije izlazi na ulice i blokira deo Novog Beograda i kada svi govorimo da je to puzajući državi udar, a Koštunica daje izjavu, kao predsednik države, da oni imaju pravo na štrajk i demonstracije u radnim uniformama, a oni do zuba naoružani na ulicama. O čemu mi onda govorimo?!

Upravo ste opisali političku pozadinu ubistva premijera; zašto vaše reči nisu formalizovane i slučaj stavljen ad akta, kome to ne odgovara?

  - Kada je ubica država, to znači upravo demontiranje tog sistema u kom je to bilo moguće. Nama službe državne bezbednosti, umesto da se bave bezbednošću građana, služe kao politička policija, prate i prisluškuju svoje građane i političke oponente vladajućim, to je njihova funkcija. Pogledate sada šta radi Vojno-bezbednosna agencija, po kojoj to logici ona može biti lična pratnja premijerovog brata, šta njegova familija ima s tim, a da ne govorimo o kontroli tih službi, koje su postale privatna garda koja koristi sva sredstva da građane koji različito misle od ovih na vlasti prisluškuje i difamira. Radi se o potpunoj zameni teza.

   U istoriji ljudi, što bi rekao Kant, „država je umna zajednica slobodnih ljudi“, slobodni ljudi su tvorci svoje države, a država na prvom mestu ima funkciju da štiti živote svojih građana. Zamislite državu koja ubija svoje građane?! Građanin kada se nađe sam pred državom ubicom ima jako malo šanse jer je država moćna, ima instrumente koje pojedinac nema, ali kada imate broj građana kao što ste imali 5. oktobra, onda zločinačka država ne može ništa, to je sistem velikih brojeva.

   Tu i takvu državu mi slobodni građani i ljudi moramo da demontiramo jednom za uvek, jer je to pretnja za budućnost ove zemlje, za vas, za vašu decu i za nerođene. Ovakva država ubica ne sme da opstane.

Da li bi slučaj zaštitnika građana Saše Jankovića mogao da posluži kao inicijalna kapsula?

  - To vam je još jedan pokazatelj da ljudi na vlasti pokušavaju da unište svaki institucionalni oblik mogućnosti da se vlast preispituje. Vladavina uz prisustvo javnost je ključni princip demokratije, a drugi je poštovanje procedure. Ovo su ljudi koji ih ne poštuju. Zamislite, jedan snagator od ministra vojnog dočeka zaštitnika građana u VBA i preti mu, ili ga vređa, pa slušajte, nije država njihova privatna prćija, političari su samo servis građana.

Foto: Tanjug/Tanja Valič

   Narod je suveren, oni nisu, oni su prolazna kategorija a narod je taj koji daje suverenitet svemu. To jeste jedna od inicijalnih kapisli ali imate i druge, zamislite premijera koji krši princip podele vlasti, pa kaže, kao izvršna vlast, da će se smanjiti broj poslanika u Skupštini. Pa kako se usuđuje?! On misli da može da kaže kako treba da izgleda druga, zakonodavna vlast, to nije dozvoljeno.

Meša se i u sudsku, ako dozvolite.

  - I u sudsku, to je poništavanje podele vlasti bez koje nema demokratije. Imate sudije koje biraju oni, vlast, pa toga nema nigde u svetu, u bilo kom obliku demokratije.

Šta nam o opoziciji govori činjenica da Jankovića vlast doživljava kao političku pretnju i da li se ombudsman bez namere nametnuo građanima kao jedina opozicija?

  - Doživljen je tako jer osvetljava tu tminu. U totalitarnim sistemima vlast je ta koja je skrivena, a građani se otkrivaju. Zato služi politička policija, da otkriva život građanina. Nije Janković jedina ozbiljna opozicija ali mislim da opozcija tek treba suštinski da se artikuliše. Gomila mladih ljudi koji su po internetu cinični i duhoviti treba da izađe iz virtuelnog sveta, da postane kreativna i u realnosti.

   Da izađe iz „matriks“ sistema i počne da se bori u ružnoj realnosti za svoj život. Nema ko da se izbori za tu budućnost nego vi sami. Mora se izaći iz pozicije maloletništva, iz samookrivljujućeg punoletstva i preuzeti odgovornost za svoj život i budućnost.  

Igor Mihaljević