Nit Za Bit: Aleksandar Žikić, publicista

Srbija uživa da guši samu sebe

  "U Srbiji se osećam kao i svuda, nekad dobro, nekad manje dobro. Problem koji ovde izaziva negativna osećanja kod ljudi je osećanje da ova zemlja sama sebe koči, sprečava da krene napred.  Nekada je pravilo bilo „jedan korak napred – dva koraka nazad“, sada se i taj jedan korak napred izgubio. Moja supruga, glumica Lora Orlović, svojevremeno je u Njujorku i kasnije Beogradu uradila performans „Serbia: Autoerotic Asphyxiation“. Reč je o seksualnoj tehnici koja izaziva ekstazu sprečavanjem dotoka kiseonika i Srbija već godinama podseća na nekoga ko upravo primenjuje autoerotic asphyxiation, gušeći samu sebe i uživajući u tome. To, između ostalog, čini život ovde neprijatnim.

   Lično trenutno nemam nikakav problem da živim u Srbiji. Vidim, naravno, šta se događa oko mene, ali moje osećanja nisu negativna. Ako sam pre desetak godina kad sam odlazio iz Srbije poneo sam sobom mnogo gorčine, sada se sva ta gorčina istopila", govori nam novinar, rok kritičar i muzičar Aleksandar Žikić, sa kojim razgovaramo nakon izlaska njegove knjige "Mesto u mećavi - priča o Milanu Mladenoviću", a uoči koncertne sezone pred nama. O tome kako je uspeo da pobedi gorčinu u sebi o kojoj govori, a da se istovremeno ne preda i postane ravnodušan, Žikić kaže: 

   - Vrlo jednostavno. Svet, pa i Srbiju, čine lepe i ružne stvari. Lepe stvari su čudesno lepe, ružne su onoliko ružne koliko ih mi napravimo, svojim delom i percepcijom. U jednom trenutku – za koji je bolje da dođe što pre - vi shvatite  da od ružnih stvari imate samo štete i da je najbolje da ih ne registrujete na bilo koji način i da se okrenete onome što je lepo i pokušate da proniknete u smisao i dubinu te lepote. U Srbiji, kao i svugde, ima mnogo lepog.

   Na žalost, zahvaljujući onima koji imaju privilegiju, pravo i monopol na javnu reč vrlo retko dobijamo informacije u vezi s tim, a i kada ih dobijemo, to nije u odgovarajućoj motivacionoj formi. Način da se život poštuje je da se vidi dobro, lepo i vredno i da se tome, u granicama svojih mogućnosti, doprinosi. Moja porodica i ja već veoma dugo ne čitamo novine i ne pratimo vesti, čak ni naslove. Možda sam postao previše osetljiv, ili je realnost kakva se nameće postala previše ružna.

Da li bi nešto moglo da vam promeni mišljenje i da ponovo počnete da pratite vesti?

   - Sve je pitanje informacija koje se prezentuju i formi u kojima se prezentuju. Kada bi forme bile zadovoljavajuće i kada bi informacije bile u vezi s nečim što me interesuje, ne bih imao nikakvog razloga da to ne pratim. Ovde se, međutim, izgubila relevantnost informacija, a još više forme informacija.  

Mediji i žurnalisti nisu dorasli situaciji ili je problem krupniji?

   - Neki jesu, neki nisu. Ali nije reč o pojedincima, već sistemskoj situaciji. Ako želite da obezvredite medije i umetnost najlakše je to postići materijalnim pritiskom. Ukinete potražnju na tržištu za, recimo, ozbiljnijim oblicima literature, muzike, glume i tako dalje, i otvarate prostor isključivo za ponudu najbanalnijih stvari, koje se onda najskuplje plaćaju.

   Možemo kao primer da upotrebimo zanimljivu aktuelnu situaciju, a to je povika na rijaliti šou „Parovi“. Imam mnogo manji problem s „Parovima“, koji se predstavljaju kao ono što jesu, nego s ljudima u oblastima umetnosti i kulture, koji rade to isto, ali pod maskom. U TV serijama već decenijama gledamo iste te likove iz „Parova“, samo ih neko glumi i to se predstavlja kao nešto što je u redu i što porodica moze i treba da gleda onoliko puta koliko se prikazuje. Pornografija u kulturi, politici, u svim oblastima postojanja i delovanja ozbiljniji je problem nego pornografija, bukvalna ili u prenesenom smislu, koja se zamera programima kao što su „Parovi“.        

Novinari su ponovo meta fizičkih napada – da li se tako nasilje ponovo legalizuje?

   - Nasilje je odavno promovisano. Problem je ne samo to što neko napadne novinara, nego što se napadi uopšte dešavaju i što se, između redova, ohrabruju situacije u kojima možete da rešavate probleme napadima. Već godinama se nasilje reklamira kao obrazac ponašanja, posebno muškog, koji je prihvatljiv u društvu, čak se ohrabruje.

   Imamo napade u porodici, ljudi napadaju svoju decu, žene, komšije, fudbalske ili političke protivnike, svako svakog napada umesto da neko objasni ljudima da sukob ništa ne rešava. Svako ko učestvuje u tuči dobije batine, bez obzira da li je pobedio, ili nije, samo onaj ko je pobedio dobije manje.

Slušamo o crnima jaknama, batinašima, strahu... vraćamo li se u devedesete?

  - Zaboravlja se da smo živeli u policijskoj državi od 1945. Simbol crnih kožnih mantila nije stvar 90’, samo smo se nadali da će to da nestane, pa smo se iznenadili kada smo videli da ne nestaje, nego se čak intenzivira. Samo je ranije bilo diskretnije i ljudi su se više bojali da pričaju o tome. Nasilje se odavno toleriše, a kako nam establišment prikazuje, može da bude i poželjan model ponašanja. Pogledajte najobičniju TV seriju koja bi trebala da nam prikaže nekakvu prosečnu porodicu.

   Svi ti ljudi uglavnom grozno izgledaju, stalno se svađaju, podmeću jedni drugima, lažu i ponašaju se kao budale. Gotovo nikada ne možemo da vidimo da je neko ko to zaslužuje prikazan kao heroj: neko ko radi nešto ispravno, a mi ga zbog toga gledamo i volimo to što radi. Umesto duhovitosti nudi se podsmeh, preko nekakvih „naših ljudi“, negativni arhetipovi koji bi, navodno, trebalo da budu zabavni i smešni. Ne vidim tu ništa smešno, a verovatno ni vi.

Zašto nismo svesni koliko važnosti života u izgrađenom civilnom društvu?

   - Opet, neki jesu, neki nisu. To nije povezano samo sa ovim društvom, čovečanstvo je uglavnom takvo, ali oni sistemi koji imaju zrno mudrosti pokušavaju da ipak deluju i dobrim primerima. Briga za opšte dobro nije kategorija za budale, nije ni glupost, ni sramota. Istinski uređeno društvo trebalo bi da bude društvo u kome ljudi vode računa jedni o drugima i poštuju ne samo ovozemaljske zakone, nego i one koji su iznad njih i u tome uživaju. Uživaju u vlastitom doprinosu opštoj koristi, koja je svakako i njihova korist.

Na koje ste zakone mislili kada ste pominjali one iznad ovozemaljskih?

   - Božanske zakone, naravno, zakone ljudskog duha, iz kojih proizlaze svi ostali: moralni, civilni... Čovek u potpunoj slobodi treba da izabere dobro i u tome uživa, to je smisao ljudskog postojanja. Ne treba da se ponašamo ispravno zato što nas zakon na to primorava, već zato što shvatamo da je - da upotrebim najjednostaviji, svima blizak, primer - prolazak kroz crveno svetlo vrlo sličan pokušaju ubistva. Država treba da se ponaša kao dobar roditelj, odnosno da vaspitava građane svojim primerom. Ako država to ne čini, ako prva krši pravila koja je sama postavila, onda život u njoj nije nimalo prijatan.   

Možda smo predugo bili zavađeni sa celim svetom i samim sobom da smo zaboravili šta znači sloboda?

   - Sloboda se, kao i većina ostaloih važnih stvari, najčešće tumači u ovozemaljskom, civilnom ključu. Imate čuvenu izreku da je sloboda pojedinca ograničena slobodom drugog i to je lepo rečeno, međutim, ona nije ograničena slobodom drugog nego time što vi nećete da zloupotrebite svoju slobodu. Vas sloboda drugog uopšte ne sprečava da ga ugrozite, niti da  budete najgori čovek, sprečava vas to što razumete zašto ne treba da budete najgori čovek.

Najveći problem mladih u Srbiji?

   - Možda odrastanje u okruženju koje ne podstiče ljude da postanu korisni članovi društva, nego da što pre zakorače u mulj i počnu da se valjaju u njemu kako bi iz toga, eventualno, izvukli neku korist. Mladi ljudi vide da se svi ostali već valjaju u mulju i da neki imaju od toga koristi. To je prevara na koju ne treba nasedati i ti isti mladi ljudi, ako su već odabrali da ne odu odavde, treba da pokušaju da pronađu ispravan put, što možda nije lako, ali nikako nije nije nemoguće.  

Delimično ste mi odgovorili na pitanje šta mladi da učine da jednom postanu elita koje se neće stideti?

   - Najpre bi trebalo da postoji elita čiji bi deo mogli da budu. Jedan od glavnih problema društva je što stvarna elita ne postoji, ljudi koji stvarno vrede su prognani, ili onemogućeni, ignorisani, to je ta čuvena negativna selekcija o kojoj se govori godinama. Ona postoji svugde, ali ovde deluje kao da je dovedena na nivo sistema. Postala je odlika mentaliteta, kao i dva najodvratnija modela ponašanja koji se ovde sistematski propagiraju: inat i bahatost.

   Dve najniže ljudske osobine se prezentuju kao obeležja mentaliteta kojima treba da se ponosimo. Bez tog pritiska  Onda će mladi ljudi bi možda lakše mogli da shvate da ne moraju da banalizuju svoj život samo zato što im sistem to diktira.

Integritetu smo dali etiketu s cenom?

   - Cenu svog integriteta određujete sami. Znate kolika je, jer se meri time da li ste i do koje mere pohlepni i potkupljivi. Platićete određenu cenu i ako jeste i ako niste, ali jednu cenu vredi platiti, a drugu svakako ne.

Dok nam s vrha primerom poručuju da je to društveno prihvatljivo?

   - Ne znam šta nam ko poručuje, ali vidim da Srbija visi glavom nadole već dugo. Sve je obrnuto od onoga što bi trebalo da bude. To bi mogla da bude poruka mladim ljudima koji pokušavaju da zakorače u, recimo, poslovni svet. Neka obrnu sliku naopačke i dobiće pravu sliku. Onog trenutka kada oportunizam stavite ispred integriteta skrenuli ste sa ispravnog puta. Zvuči kao preterano idealistička postavka, ali upravo to je način da opstanete, a da ne budete samleveni pogrešnim, negativnim stvarima u okruženju.

Ipak, spas zahteva i akciju?

   - Apatija nikako nije rešenje. Godinama se, što nije loše, promovišu sistemi i tehnike  pozitivnog mišljenja. Šta se dešava s tim konceptom kad se pogrešno razume i primenjuje? Umesto da nešto uradite, vi čekate da vam vaše pozitivne misli donesu rezultat koji projektujete i očekujete. Pozitivno mišljenje mora da bude aktivno, drugim rečima, misli i težnje treba da aktiviraju volju i budu temelj delima.

Počela je koncertna sezona; da li su u pravu oni koji smatraju da je mršava?

   - Ne, ovde ponuda nikada nije bila mršava. Dovoljno je da pogledate plakate i da vidite koliko dešavanja postoji u svim oblastima. Ono što može da bude problem je kvalitet tih dešavanja, da li su vredna pažnje. Što se koncerata tiče, tu ima dosta toga zanimljivog, iz sveta i u okruženju, problem je što u medijima retko možemo da dobijemo pravu informaciju.

   Ako bih morao nešto da preporučim vašoj publici, ne bih propustio nijedan od ovdašnjih bendova iz osamdesetih koji su aktivni posle tridesetak godina i male svetske bendove koji nam često dolaze. Veoma je važno, takođe, da kao potencvijalna publika, ne propustimo da među ljudima koji ovde rade prepoznamo one koji zaslužuje pažnju i da im pokažemo da nisu usamljeni i da nekoga istinski zanima to što žele da podele sa nama.

Postoji li i dalje autentičan duh pobune u savremenom srpskom roku?

   - Mlad čovek apsolutno treba da se buni, to mu je u prirodi i tužno je videti mlad bend koji se ne buni, kome je sve u redu. S druge strane, još jedna od prevara sistema je što od vas pokušava da napravi sopstvenog neprijatelja, nekoga ko je otvoreno protiv. Zlatna formula u takvoj situaciji je da budete i „za“ i „protiv“. „Za“ stvari u sistemu koje su dobre i „protiv“ onih koje nisu.

   Kada govorimo o buntu koji je postojao 90’, deluje kao da sada toga više nema, letargija je zavladala i deluje kao da čitava scena pliva u prljavoj vodi. Polako plivate kroz prljavu vodu, jer smatrate da je jedina koju imamo, umesto da kažete „neću da plivam u ovome“ i učinite koliko možete da se bara pretvori u bazen.

Taj slogan „za i protiv“ isključuje ekstremizam?

   - Bolje je naći suptilnije sisteme za subverzivno delovanje, nego galamiti protiv režima koji će vam zbog toga uvek rado polomiti ruke i noge. Socijalna inteligencija nije kukavičluk, već dublje razumevanje situacije i ponašanje u skladu s tim.

Da li vas je iznenadilo što su planule karte za Robija Vilijamsa?

   - Ne, on je popularan u pop svetu i pri tom vrlo dobar u onome što radi. Značajno ime koje ne treba potcenjivati. Iznenadilo bi me možda po liniji kupovne moći, ne znam koliko koštaju karte (smeh), a koncerata ima mnogo. To je iznenađenje, ali prijatno, ako ljudi imaju novca da kupe karte.

Slažete li se da je teza „Guča ili Egzit“ podmetačina?

   - To je slično pitanju rokenrol, ili narodnjaci, ili u novije vreme, recimo, tehno ili rok: pravljenje neprijatelja gde neprijateljstvo ne postoje. Egzit i Guča postoje u paralelnim svetovima i ne treba slušati nikoga ko vas ubeđuje da je to isti svet. Rekao bih „dobar Egzit i dobra Guča“. Loš Egzit i loša Guča nikome ne koriste. Ne vidim, dakle, razlog da se insistira na tom „ili“: zašto bi se jedno ukidalo da bi drugo živelo.

Šta od Milana Mladenovića mogu da nauče oni koji nisu imali priliku da ga upoznaju?

   - Nešto u čemu možemo da sažmemo ovo o čemu smo do sada govorili. Milan je primer čoveka koji je uspeo da dopre do izuzetno velikog broja ljudi, bude vrlo uspešan i u komercijalnom smislu, a da pritom ne žrtvuje ni delić integriteta. U umetničkom smislu, iz kog proističe ljudski, ostao je nepotkupljiv. Radio je ono u čemu je najbolji, tačno na način na koji je mislio da treba, nije odstupio od toga i šta nam je pokazao?

   Da je tako nešto moguće, da svi oni koji vas ubeđuju da žrtvujete integritet oportunizmu - lažu. Jedan je uspeo, jedan je dovoljan. Nije Milan jedini, ali je najupečatljiviji, nikada se nije desilo da neko ko je toliko vredeo dopre do tako velikog broja ljudi.

Da li smo prema njegovom legatu iskreni koliko je Milan bio prema nama?

   - Ne mogu da govorim u ime društva ali kao pojedinac mogu da citiram sebe. Pišući o njemu rekao sam da nam je ostavio mnogo razloga za radost, ponos i kajanje. Čim postoji kajanje znači da nešto nismo uradili kako treba. Društvo se nije potrudilo mnogo ni oko Milana, ni oko ostalih članova EKV-a  koji nisu među nama. Pojedinci teško mogu da reše takve probleme ali društvo svojim mehanizmima može pomoći da talenat ljudi kao što je bila Margita Stefanović blista neuporedivo duže.  

Šta je Magi najviše krasilo, osim lepote?

   - Plemenitost i toplina. To su osobine koje mnoge ljude čine nepodesnima za ovaj svet. Te osobine je imao i Milan, i još neki ljudi koje poznjem i bave se rokom. To je ono što Džoan Džet naziva „rokenrol etika“.

Da li je tačno da smo odlaskom Vlade Divljana ostali bez najboljeg dečka roka?

   - Ne bih se bavio superlativima, ali nesumnjivo smo ostali bez nekoga ko je, uz izuzetan talenat, takođe posedovao retku toplinu i plemenitost. Kao i Milan, svaki put kada bi se pojavio bio je sve bolji: neprestano je, u punoj meri dobre volje, išao linijom progresa i i u tom smislu gubitak je nenadoknadiv.

Igor Mihaljević

foto: L.K.