Nit Za Bit: Svetislav Basara, književnik

Konfederacija budala

Ima tome jako puno otkako sam, mislim kod Džojsa, pročitao rečenicu koja mi se snažno urezala, ne u pamćenje, nego negde mnogo dublje. Ta rečenica glasi – "Istorija je košmar iz koga se moramo prenuti".

foto: danilokis.rs  

   "Ne dele svi to mišljenje. Naprotiv, počev od XVIII veka naovamo, ono je manjinsko, a istorija je – iako je od tog doba bivala sve košmarnija – meni neshvatljivim hokus-pokusom predstavljena kao pobedonosno kretanje ka sveopštem napretku i uživanju.

   Istorija je, zapravo, i u najboljim vremenima bila tabloidna, ali je, izgleda, trebalo da se pojave novinski tabloidi, da bi se to obelodanilo. I opet većina ništa ne shvata. Napredak se još uvek strasno očekuje", kaže nam književnik Svetislav Basara, odgovarajući na pitanje zašto je odlučio da se u nedavno predstavljenom romanu "Anđeo atentata" bavi besmislom istorije i njenom tabloidizacijom.

Dijalogom Franca Ferdinanda i Leopolda Bertholda u romanu čitaocima namećete umetničku istinu o početku Prvog svetskog rata; kako glasi ta istina, zašto je i kako rat počeo?

  - Nemojmo preterivati. Lieratura nije u stanju ništa da nametne niti treba da pokušava da nešto nameće. Sa druge strane, umetnička istina je potpuno neupotrebljiva u takozvanom realnom svetu. Ona u najboljem slučaju može da utiče na unutrašnji svet čitalaca. Kako je rat počeo? Sam Franc Ferdinand kaže da su njegovi pravi uzroci smešteni u dalekoj prošlosti, a delimično i u budućnosti. I ja, naime, verujem Svetom Avgustinu koji tvrdi da i budućnost determiniše sadašnjost.  

Kad već pominjemo Prvi svetski rat, zašto je u Srbiji nemoguće održati ukusnu i dostojanstvenu svetkovinu poput obeležavanja 100 godina od početka Prvog svetskog rata, 70 godina pobede nad fašizmom...?

  - U Srbiji je apsolutno nemoguće napraviti nikakvu ukusnu, a još manje dostojanstvenu svetkovinu, zato što je – sticajem okolnosti – posao pripreme takvh svetkovina dopao šaka prononsiranih prostačina koji se održavaju u kulturnom i političkom opticaju tako što povlađuju najnižim instinktima širokih masa. Ali rekao bih da je to naš najmanji problem.

Da li je potonji događaj zaista bio privatan šou za Vladimira Putina ili nešto drugo?

  - Ako je organizatorima bio cilj da prirede šou za Putina, onda su omanuli, jer se Putin – nije to uopšte ni prikrivao – samrtno dosađivao na toj paradi vojnog otpada i militarističkog kiča. Ali zato je masa, uvek željna manifestacija sile, bila naprosto fascinirana. Mislim da je ta fascinacija bila važnije od želje da se zadivi Putin.

Kako racionalizujete činjenicu da je tematika Vašeg poslednjeg romana i dalje hiperaktuelna u Srbiji?

  - Odavno se ja ne bavim nikakvim racionalizacijama.

Da li i dalje mislite da je prosvećena diktatura najbolje rešenje za Srbiju i koliko aktuelan režim odgovara izazovima prosvećene diktature?

  - Prosvećena diktatura je najbolje rešenje za sve. Nažalost, ona više nije moguća. Ne zato što je neostvariva, nego zato je nemoguće pronaći prosvećenog diktatora. Na ovom svetu su preostali samo neprosvećeni (i sve neprosvećeniji) diktatori.

Ne mogu da Vas ne pitam - deo srpske javnosti smatra da ste se kompromitovali gostovanjem u emisiji "Teška Reč" te da ste išli premijeru niz dlaku; da li je to tačno i ako nije, zašto su ljudi na takav način protumačili vaše gostovanje?

  - Manje-više je opštepoznato da ja na mišljenje takozvane srpske “javnosti” ne dajem ni pet sitnih para niti pojavljivanje u emisiji sa Vučićem smatram kompromitacijom, iz razloga što u sedenju sa bilo kim u bilo kom studiju naprosto nema ničeg kompromitantnog. Premijeru nisam išao ni uz ni niz dlaku jer, osim nešto malo na početku emisije, uopšte nisam mogao doći do reči. To što sam se smrtno dosađivao slušajući premijerov beskrajni ekspoze ne znači da ne bih – kada bi taj čovek zaista hteo dijalog – ponovo seo sa njim u neki studio. Očigledno je, međutim, da njega dijalog, osim čisto deklaratvno, ne interesuje.

S tim u vezi, zašto ste prihvatili gostovanje kod Dragana Vučičevića kada je poznato da imate izrazito negativan stav o srpskim tabloidima i svemu što propagiraju?

  - Iz vašeg pitanja zrače famozno srpsko “čistunstvo” i još famozniji srpski “eksluzivtiet” i večno srpsko “bivanje iznad situacije”. Stalno govorim mojim poznanicima, žestoko “antiprotivnim” tipovima, inače vrlo sposobnim momcima: Gospodo, da niste sedeli u kafićima i jurili kurve, da ste preuzeli odgovornost i lišili se udobnosti, da ste se, umesto što se proseravate, angažovali u politici, ne bismo došli u situaciju da trpimo ovakvu politki i ovakve političare, a vi ne biste dolazili u situaciju da od njih očekujete čudo.

Nedavno ste pisali o popularizaciji zločina kog sprovodi žuta štampa; objasnite našim čitaocima koliko je zapravo opasan način na koji tabloidi pristupaju zločinima, posebice "porodičnim"?

  - To pitanje postavite nekom psihologu, daće kompetentniji odgovor.

Naši čitaoci i slušaoci su uglavnom mladi ljudi, šta predstavlja trenutno najveću opasnost po njihov razum i vaspitanje?

  - Oni sami. Čini mi se da previše očekuju od okoline, a premalo od sebe. Loša opšta situacija nije nikakav izgovor, ona bi pre trebala da bude izazov. Postoji jedna lepa jevrejska poslovica: maslina daje najviše ulja kada se najviše pritisne.

Znam da su ovde argumenti tanki ali kako bi, i da li bi uopšte, ubedili mladu osobu da ne emigrira iz Srbije?

  - Ne bih je uopšte ubeđivao. Podržao bih je u toj nameri.

Objasnite mladima kakva je politička pozadina, a kakvi planovi za budućnost u procesu rehabilitcije četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića?

  - Nema tu nikakve dubine, niti je treba tražiti, a Draža Mihajlović je, nezvanično naravno, odavno rehabilitovan. Ovaj cirkus je samo još jedan u nizu akcija zasenjivanja prostote.

Istoričarka Branka Prpa je na ovom mestu rekla da je unižavanje i marginalizacija antifašizma osnovni preduslov bratoubilačkog rata u Jugoslaviji, Vaš komentar?

  - Branka Prpa je apsolutno u pravu.

Svedoci smo bezočnih napada na zaštitnika građana Sašu Jankovića; da je u pitanju roman koji opisuje te događaje, kakav bi mu naslov dali?

  - Konfederacija budala.

S druge strane, srpska spoljna politika i dalje nema jasne smernice; da li je to posledica planskog sedenja na više stolica ili posledica neorganizovanosti i nepostojanja jasnih diplomatskih ciljeva?

  - Vrlo je važno da utuvite da naša politička elita, ne samo ova trenutna, uopšte nema pojma kud udara, što nije nikakvo čudo. Srpska politika se od svog nastanka vodi na osnovu narodnih poslovica, snoviđenja, proročanstava i pogrešnih percepcija realnosti. I ja sam svojevremeno bio u srpskoj diplomatiji, pa mogu iz prve ruke potvrditi da spoljna politika ni onda nije postojala – niti je bez jasne unutrašnje politike mogla postojati – a da se smisao srpske diplomatije, i to na svim nivoima, iscrpljuje u neprestanom mešetarenju oko odlazaka u ambasade.

Predsednik Nikolić navodno neće otiči u Potočare na obeležavanje godišnjice srebreničkog genocida; ako se ovo ispostavi kao istina, kakvu će poruku poslati domaćoj, a kakvu inostranoj javnosti?

  - Šta ste vi očekivali od Nikolića? Uvek me čudi ovdašnje čuđenje i zgražavanje nad stvarima u kojima nema ništa čudno, iako, činjenica je, ima materijala za zgražavanje. Ko je očekivao da čovek koji je seirio nad smrću Zorana Ðinđića pokaže saosaćanje sa žrtvama njegovih istomišljenika.

Na koji se način Svetislav Basara nosi sa savremenim konzumerizmom, kako vam izgledaju veliki tržni centri i koja vam osećanja bude?

  - Moj komnzumerizam je vrlo skučen. Osim cigareta, novina i hleba, ja gotovo ništa i ne kupujem. A tržni centri mi izgledaju upravo onako kako oni koji hrle u njiih kao u hramove i zaslužuju da izgledaju

Opišite nam situaciju u kojoj ste poslednji put povratili veru u čovečanstvo?

  - Ja verujem u Boga, u čovečanstvo, osim možda u osnovnoškoskim pismenim zadacima na tu temu, nikada nisam verovao.

Kada već pominjemo veru, mislite li da je krajnje vreme da se Srpska pravoslavna crkva reformiše i ako da, na koji način?  

  - Neralno je očekivati da se crkva reformiše. Štaviše, mislim da i ne treba da se reformiše. Što ne znači da ne bi trebalo da se osavremeni, da pogleda oko sebe, da ne stavlja preteško breme na leđa vernih, istovremeno olakšavajući sebi gde god može i raspolažući voznim parkom dostojnim kriminalaca.

Za kraj, šta Vaši čitaoci ne znaju o vama, a mislite da bi morali?   

  - Čitaoci o meni ne znaju gotovo ništa. I taman toliko treba da znaju.

Igor Mihaljević