Društvo
Nejednaki standardi starenja za žene i muškarce
Fizički znakovi starenja kod žena i muškaraca drugačije se posmatraju u društvu. Pred ženama se postavljaju mnogo veći zahtevi kada je reč o očuvanju mladolikog izgleda i prikrivanju znakova starenja.
Sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević kaže da je seda kosa jedan od znakova starenja žena koji se najčešće kritikuje u društvu. Međutim, tu je i niz drugih faktora koji se tiču fizičkog izgleda.
“Naravno, i muškarci sede, ali se od žena očekuje da će one svoju kosu ofarbati. Takođe se više kritikuje način na koji žensko telo izgleda i generalno se kao znak starenja kritikuje nemogućnost žena da izgledaju kao u ranim dvadesetim ili tinejdžerskim godinama”, objašnjava naša sagovornica.
Hristina Cvetinčanin Knežević, foto: lična arhiva
Sa neprimerenim komentarima i pitanjima koja se tiču sede kose susreću se i mlade žene. Dvadesetosmogodišnja Novosađanka Divna Prusac već godinama ima sedi pramen kose koji ne želi da farba.
“Dešavalo mi se da me frizerka pita: 'Ti još uvek nećeš da se farbaš?'. Isprva sam mislila da me pita da li želim da prosto isprobam neku drugu boju kose. Međutim, zapravo me je pitala zašto se nisam odlučila na farbanje, iako imam sede. Potom bi mi rekla: 'Pa dobro, ne moraš još’, kao da će u nekom momentu doći neka granica kada ću ja morati da počnem da se farbam da bih se nekome prilagodila", priča Divna.
Ona kaže i da su na njenu odluku da ne počne sa farbanjem kose uticali i primeri koje je imala u porodici. Njena mama Snežana Prusac ispričala nam je da je odlučila da prestane da farba kosu kada je imala 35 godina.
"Shvatila sam da trčim izgubljenu trku. Kada počne da vam raste prirodna, seda kosa, tada vidite ko ste vi i kako to u stvari izgleda vaša glava. To je takva sloboda i opuštenost, ali i jedan trenutak sazrevanja i sagledavanja stvari", ističe Snežana.
Rod, ejdžizam, patrijarhat, mizoginija i kapitalizam
O tome koliko se različito percipiraju starenje muškaraca i žena govori nam i tzv. “Kluni efekat”, nazvan po poznatom holivudskom glumcu. Ovaj fenomen odnosi se na činjenicu da se muškarci, kako stare, u društvu često percipiraju kao atraktivniji ili prefinjeniji, što nije slučaj sa ženama, od kojih se očekuje da uvek izgledaju mladoliko. Koordinatorka programa u Centru za ženske studije i istraživanja Margareta Bašaragin ističe da u korenu takve percepcije ženskog tela zapravo leži mizoginija.
"Žensko telo je posmatrano kao objekat koji se modeluje prema najnovijoj modi i prema ukusu muškaraca. Ženama se šalje jasna poruka da je starenje nepoželjno i da imati bore ili neodgovarajući oblik tela znači zapuštenost, nebrigu i propast fizičkog izgleda", kaže Margareta.
Margareta Bašaragin, foto: Centar za ženske studije i istraživanja
Sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević ističe da se žensko starenje mnogo više osuđuje od strane društva i da su mnogo su oštriji kriterijumi za njegovo procenjivanje.
"Samim tim, ono je više viđeno kao neka greška koju treba ispraviti. Sa druge strane, muškarcima se starenje 'prašta', tako da često možemo o muškarcima u nekim godinama pročitati da su oni u najboljim godinama, da su 'srebrni lisci' i slično", objašnjava Hristina.
Prema njenim rečlima, u kapitalističkom društvu, u kome živimo, starenje se vidi kao neki patološki proces, ali se onda pojavljuje industrija koja se bavi proizvodnjom kozmetičkih preparata, tretmana i medicinskih suplemenata kao nečim što će to starenje usporiti ili prekinuti.
Uticaj društvenih mreža
Iako na društvenim mrežama imamo i pozitivne primere borbe razbijanja stereotipa o starenju, one su ujedno platforma na kojima se ti stereotipi potvrđuju.
"Ono što sam primetila da se dešava na mrežama jeste da sve više mladih devojaka, srednjoškolki, počinje da kupuje kozmetiku čija je ideja da bude antiejdž. Takođe, da one veoma rano počinju da koriste određene estetske procedure, poput botoksa, i sve to pod velom preventive", priča Hristina Cvetinčanin Knežević.
Sonja Dragović, foto: lična arhiva
Percepcija starenja zavisi i od vremena i prostora u kojem živimo i kulture kojoj pripadamo. Mlada arhitektica Sonja Dragović rođena je u Crnoj Gori, ali već godinama živi u Lisabonu. Sonja, baš kao i Divna, ima sedi pramen u kosi koji je počeo da joj se pojavljuje sredinom dvadesetih godina.
"Tada sam prestala da eksperimentišem sa farbanjem kose. Ne želim da diram taj pramen i želim da mi kosa bude tako šarena sama od sebe. Ja to stvarno vidim kao jedan zanimljiv deo mog izgleda", priča naša sagovornica.
OBRATI PAŽNJU
Sonja dodaje i da je primetila da postoje razlike u prihvatanju sede kose u Portugalu i kod nas.
"Kada sam kod frizera u Podgorici ili u Beogradu, češće dobijem komentar o tome da li sam razmišljala da se ofarbam i zašto se ne farbam. Sa druge strane, kada sam kod frizera u Lisabonu, komentari se obično odnose na to kako je taj pramen zanimljiv i kako mi je kosa zdrava. To je razlika, ali mislim da je veliki razlog i to što frizerski saloni u Lisabonu imaju prilike da rade sa većim brojem različitih ljudi koji dolaze iz različiith kultura. Samim tim, tu su i različiti tipovi kose. Mislim da takva izloženost različitim kulturnim uticajima širi i shvatanje toga kako žena može da izgleda, šta je lepo, šta je zdravo, šta je poželjno…”, zaključuje Sonja.
Celu epizodu Rodnopravnosti u kojoj smo razgovarali o rodnim aspektima ejdžizma poslušajte u plejeru:
Irena Čučković
