Petar Holik: Pokreću me pozitivne stvari - tango, paraglajding i priroda

Kontrabasista Petar Holik, nakon završene klasične akademije postao je član svetski poznatog kvinteta Beltango, domaćeg sastava koji neguje tango muziku. Osim što sa Beltangom nastupa već punu deceniju, Petar je pasionirani ljubitelj prirode koju posmatra iz visina, baveći se paraglajdingom, ali i kroz objektiv svog fotoaparata. 

"Za tango je potrebno je dvoje, to je najlakši odgovor. Ali, tango je svet za sebe, muzika, ples, film... Ljudi koji su u tangu žive ga punim srcem i plućima", priča Petar na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija. 

Koliko si dugo u kvintetu Beltango?

Više od deset godina. U početku sam bio zamena mom mentoru Ljubinku Laziću, a onda, u prvoj postavi, već nekih osam godina. Može se reći da sam ušao duboko u tango jer sam uz sviranje i proplesao. Dok sviram drugi ljudi plešu u ritmu naše muzike i mog instrumenta, pa tako počnem i ja malo da plešem i dok sviram. 

IDA PRESTER: NISAM NI CECA, NI BRENA, ALI SVE ŠTO RADIM IMA SMISLA

VICOSTEIN: CILJ MI JE DA BUDEM PRVI, DA POKRENEM TREND

Koliko treba "običnom čoveku" da nauči da pleše tango?

Ako neko ima talenta, onda mu možda treba pola godine da savlada početne korake i da onda može da ide na takozvane milonge, odnosno, plesne večeri gde možete da plešete sa svima. Ako niste previše talentovani i treba vam malo više vremena da sastavite levu i desnu nogu, onda možda godinu dana ili malo više. Glavno je da svako može da nauči, svi koji žele proplešu.

Originalno si se bavio klasičnom muziku, kako je bilo preći na nešto što i jeste i nije slično?

Meni je taj prelazak bio lagan. Postoji jedan kompozitor koji spaja klasičnu i tango muziku i zove se Astor Pjacola. Svi mi na klasičnoj akademiji smo došlu u dodir sa njegovom muzikom i on je savršen most između klasične muzike, tanga, pa čak i džez muzike.

Beltango je sastav poznat širom Evrope pa i sveta. Gde najviše voliš da sviraš?

Svirali smo zaista po celoj Evropi. Bili smo na jugu do Sicilije i Santorinija, na severu Vesteros i Stokholm, na istoku Varšava, a na zapadu Porto. I naravno, mnogo gradova između. Volim da sviram u Nemačkoj, tamo sam svojevremeno i studirao i sviđa mi se njihov mentalitet. Možda nam deluju hladno, ali su jako pažljivi dok sviramo, slušaju muziku i njihov fidbek je fantastičan. 

Kako je bilo tokom pandemije?

Bilo je užasno. Bili smo na turneji i sve je već bilo organizovano godinu dana unapred, nekih 60 do 70 koncerata. Vraćali smo se kući sa turneje po Francuskoj i samo su počeli telefoni da zvone i da nam otkazuju nastupe. Za nas je to bilo strašno, jer se najednom sve ugasilo, nije išlo postepeno. Od gomile koncerata i turneja došli smo do toga da bukvalno nigde ne sviramo. Nismo se baš snašli u tih prvih par meseci, samo smo iskulirali, kao i većina ljudi, a onda smo polako počeli da razmišljamo o tome šta da radimo. Ugledali smo se na druge muzičare, počeli smo da radimo online koncerte, koji su u principu bili dosta uspešni, ljudi iz celog sveta su nas podržali, samo što to ipak ne može da zameni live svirku. Nama je značilo da se u te dve godine nađemo par puta, sve to snimimo, tako da nam je nešto ostalo u amanet.

Kakva je sad situacija?

Popravilo se, počeli su ponovo festivali, uz sve mere na kojima se insistira. Mada, u Evropi je trenutno opet rast broja zaraženih, sve je neizvesno, ali se nadam da ćemo se vratiti u normalu.

Prilika za slobodno vreme koja nam se pružila usled pandemije bila je idelana za sve koji se bave nekim hobijem. Tvoj hobi nije iskakanje iz sasvim ispravnog aviona, već nešto slično. Otkud paraglajding?

Volim da se koncentrišem na pozitivne stvari, jer, koliko god da mi je bilo loše što se tiče posla i muzike, toliko mi je dobro bilo da mogu više da se bavim paraglajdingom. Bio sam kod kuće i imao sam priliku dosta da letim. Završio sam i obuku u vreme korone i sad imam dozvolu za samostalno letenje. Paraglajdning je priča za sebe, jedan poseban svet, isključiš se od onoga što se dešava dole, upadneš u neki okean potpuno druge percepcije. Slobodno letenje bez motora, huk vetra, to je fantazija.

TRADICIJA SOKOLA U NOVOM SADU DUŽA OD STO GODINA

ZAŠTO TI ZA POSAO (NE)TREBA DIPLOMA?

Ruža vetrova, materijali, vremenska prognoza, šta sve mora da zna jedan paraglajder?

Pored prakse koja je, naravno, neizbežna, teorija je jako važna za letenje. Važno je da se zna kretanje vetrova, vazdušnih struja, vrste oblaka, kako se vazduh ponaša iznad određenih površina i slično. Učimo da gledamo metereološke grafikone, ne pratimo obične prognoze, već pratimo određene specijalizovane sajtove i na njima posmatramo razvoj vremenskih prilika.

Koliko je to opasan hobi?

Volim to da uporedim sa vožnjom bicikla. Slično je, jer, ako se pridržavamo pravila, paraglajding može potpuno da bude bezbedan. Kao i kod bicikla. Ako vožiš po biciklističkoj stazi, normalno, neće ti se ništa desiti. Ako odeš na neku offroad stazu postoji mogućnost da padneš illi se dovedeš u opasnu situaciju. Slčno je i sa paraglajdingom.

Koliko treba novca da bi neko počeo da se bavi paraglajdingom?

Može da se kaže da treba dosta novca, ali i da je to najjeftiniji vazduhoplovni sport. Sama obuka košta oko 1.000 evra, traje barem godinu dana, sa instruktorom, individualno, dolazite na poletišta, radite ground handling, odnosno, podiže se krilo na nekoj livadi, gledate kako se ponaša, trudite se da budete ispod njega. Kada se to savlada, onda se ide na neku malu padinu, pa se poleti i sve to ide postepeno. To nije strašna cena ukoliko ljudi mogu da priušte. Tu je i oprema koja može, za početak, da se uzme polovna i košta oko 1.500 evra, dok nova iznosi oko 3.000 evra. Jednom kada kupite opremu vi ste obezbeđeni i možete da letite naredne dve ili tri godine sa tom opremom. Posle toga ostaje samo gorivo da odete na neko poletište, jer mi ipak živimo u ravnici, pa ako hoćemo da letimo moramo ili do vršačkih planina ili do planine Rajac, koja nam je najbliža. Imamo i jedno malo poletište kod Beočina, Šakotinac se zove i mi ga svi jako volimo. 

Koliko imaš vremena, za vreme leta, da fotografišeš?

Dok letim nosim go pro kameru iz koje vadim fotke, koje postavljam na socijalne mreže. Volim to ljudima da dočaram, kao što i u muzici želim da nastupam i predstavim se publici. Mi letimo, nama bude lepo i ja to žeim da podelim sa ljudima. Bavim se i fotografijom, nism još uvek nosio foto aparat u vazduh, ali mislim da ću uskoro moći i to.

Šta te naviše zanima u fotografiji kada nisi u vazduhu?

Najviše me zanima fotografija prirode. Životinje, pogotovo divlje. Volim da im priđem blizu. Pitaju me ljudi gde sam video te srne koje su na mojim fotkama. Njih baš obožavam da fotografišem, a i već sam dobio oko za njih. Vozim se kolima između sela, gledam oranice i kada ih zapazim u daljini, parkiram kola bezbedno sa strane i onda pokušam da im se prišunjam. Nekad to traje i po dva sata, treba puno strpljenja.

Šta sve u današnje vreme muči jednog muzičara, ili možda i običnog čoveka?

Muzičara najviše muči korona i odsustvo svirki, koncerata, putovanja, a dok nije bilo korone mučilo nas je to što smo previše odsutni od kuće, pa devojke ili žene jedva čekaju da se vratimo. A kao običnog čoveka, aktuelne teme, zagađenje, smeće u prirodi. Obožavam prirodu i dok letim i fotkam, vidim da imamo dosta smeća, što me pogađa. Trudim se da ne budem od onih koji samo kritikuju, nego ponesem kesu pa pokupim to smeće i bacim na adekvatno mesto.

Kako skrenuti pažnju na tako važnu stvar, gde smo mi u odnosu na svet?

Na žalost, daleko smo od sveta, ali ja sam nekako optimista. Mislim da je suština u edukaciji od malih nogu. Teško je ljude naučiti na nove navike, to je uvek najbolje uz kazne, ali opet, kod nas to uvek stvara neki otpor. Mislim da bi imalo efekta kada bi deca od malih nogu počela da uče o reciklaži i odlaganju otpada. Možda su naše generacije teže za vaspitavanje u tom smislu, ali, na primer, u Nemačkoj, postoji razvrstavanje stakla po bojama - braon, bela i zelena, plastika je naravno posebno, karton takođe. Tako, na primer, jedna čaša jogutra ide u tri različite kante. Za nas je to za sad jako daleko, ali mislim da je dostižno. Potrebno je da se edukujemo i da svojim primerom pokazujemo. Ljudi se sve više osvešćuju o tome, pa mislim da se vidi svetlost na kraju tunela.

Petrovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija