Nit Za Bit: Nemanja Kojić Kojot, muzičar

Poštovanje je ključ svega!

"Naša generacija je imala cilj, definisanog protivnika, režim koji nas je otvoreno ugnjetavao, a ne kao sada, na finjaka, skriveno. Imali smo za šta da se borimo, imali smo svoju reč i svoj stav! Danas nemaš više u koga da uperiš prstom od tolikih promena, svi su se izređali. Realno, demokratska vlast je bila ista kao i ova, samo što su to ispeglaniji i obrazovaniji ljudi.

   Najviše me je pogodilo kada su, posle petooktobarske revolucije, svi zatvorili vrata bendovima koji su stajali iza toga! Bendovima koji su bili aktuelni tada i delili ista mišljenja kao oni (politički nosioci 5. oktobra, prim.aut), i ne mogu da verujem da se dogodio rokenrol prevrat  - da su nam zatvorili sva vrata"

foto: The Worst & Bora 

   "Dvadeset godina je pola mog života, prošao sam kroz različite faze u njemu kao i svako. Imao sam tu nepogodnost da budem ono što ljudi zovu javna ličnost. Zašto nepogodnost? Sve se dogodilo igrom slučaja. Nikada nisam imao ambiciju da me ljudi poznaju i prepoznaju, da iskačem iz društva. Ali da bih živeo od muzike i ostvario svoj san, da sviram i putujem zahvaljujući muzici, moram da istupim iz mase, iskačem i budem, što se kaže – javna ličnost", govori nam Nemanja Kojić Kojot alijas Hornsman Coyote, plodan muzičar s kojim razgovaramo uoči nastupa grupe Eyesburn u novosadskom klubu Kvoter, gde će poznati bend nakon Beograda obeležiti 20 godina postojanja.

   Dok pričamo o tome kako se vidi u ogledalu nakon dve decenije, a kako vidi Srbiju, pitali smo sagovornika da li je skupo za dušu bit javna ličnost u našoj zemlji?

  - Jeste, izgubiš dosta privatnosti, ali živim relativno običan i normalan život, vozim se gradskim prevozom, idem u poštu, plaćam račune, nemam neku zaštitu. Moram da se suočim s million pogleda svakodnevno, a znaš i sam da kada te neko gleda, to ti oduzima energiju. Ponekad sam umoram od toga. Verujem da svakog pankera s krestom ili dredloksima, svakog ko iole štrči iz okruženja, to malo remeti i boli.

   A Srbija 20 godina posle, da li se vraćamo u devedesete, minus rat?

  - Ima deo istine u tome da se vraćamo u devedesete, što se tiče ljudskih vrednosti ali to je oduvek bilo tako. Zemlja od 22 miliona stanovnika, koliko je imala SFRJ, imala je dovoljno populacije koja je slušala rokenrol i nije se toliko osećala nadmoć onih kojima muzika i umetnost ne predstavljaju ništa u životu i shvataju umetnike kao budale.

   Šta ste ti i tvoja ekipa devedesetih imali što omladina danas nema?

  - Imali smo vatru, koja i sada verovatno postoji u dušama klinaca ali tada… cela beogradska hardkor scena je snimala albume na jednoj gitari. Svi smo imali neke đitre koje nisu mogle ni da se naštimuju čoveče… To je bila gitara drugara Bulića, koju mi je pozajmljivao za svaki koncert. Imao sam neko veslo s kojim nisam mogao da izađem na scenu, samo za probe i rifove kod kuće.

   E, ta rešenost, solidarnost ekipe, to smo imali. Nije bilo poligona za toliko govora mržnje, što je internet doneo kao nuspojavu. Bio sam žrtva toga, ali to je moja krivica. Znaš, uhvatio sam sebe u jednom trenutku da čitam komentare o sebi.

   Nisi odoleo iskušenju?

  - Normalno, kao i svaki čovek, i kada sam pročitao - uplašio sam se sebe i svog okruženja. Da li je moguće da ovo ljudi misle o meni, da li je moguće da se ovo dešava? Da li će mene neko ubiti na ulici?

   Mladi su danas uglavnom hrabri na internetu, umesto da realno nezadovoljstvo kanališu na pravu adresu?

  - Naša generacija je imala cilj, definisanog protivnika, režim koji nas je otvoreno ugnjetavao, a ne kao sada, na finjaka, skriveno. Imali smo za šta da se borimo, imali smo svoju reč i svoj stav! Danas nemaš više u koga da uperiš prstom od tolikih promena, svi su se izređali. Realno, demokratska vlast je bila ista kao i ova, samo što su to ispeglaniji i obrazovaniji ljudi.

   Najviše me je pogodilo kada su, posle petooktobarske revolucije, svi zatvorili vrata bendovima koji su stajali iza toga! Stojim iza toga, svi bendovi koji su bili aktuelni tada i delili ista mišljenja kao oni (politički nosioci 5. oktobra, prim.aut), ne mogu da verujem da se dogodio rokenrol prevrat i da su nam zatvorili sva vrata.

   Kako to racionalizuješ?

  - Izgleda da vlast čini čoveku nešto što je medicinski fenomen. Dođe do neke promene u duši čoveka i njegovoj glavi da zaboravi životne prioritete i prave ljudske vrednosti.

   Zbog novca ili trulih kompromisa?

  - Mislim da nije lova, imali su oni novca i pre nego što su došli na vlast. Fora je u moći. Ono što se sada dešava u svetu, s velikim korporacijama, ta đavolja posla, to nije više borba za novac, jer šta bi ko radio s tolikim novcem?! Šta ti još treba? Oni pate od želje za dominacijom nad svetom.

   Slično je i ovde, samo u džepnom izdanju?

  - Dobro je dok se to ne svede na naša mala društva, tipa, saveta stanara u zgradi. Dobro je da nije došlo to tog nivoa.

   Sačuvani smo kao jedinke?

  - Donekle. Nama je dosta svega pa mislimo da je ova zemlja sve. Većina stvari koje muče Srbiju su globalni problem. Jesu ovi ista đubrad, peti put gledamo isti scenario kako se mali, mršavi, dvaput-triput prebijeni budući političari pretvaraju u svinjoglave jagnjeće brigade, ali je to sve globalno. Putujem dosta i vidim da su ljudi nezadovoljni i u Zapadnoj Evropi onim što se dešava na političkoj sceni.

   Rokenrol i umetnici su tu da podsete ljude na prave ljudske vrednosti koje ne smemo izgubiti - osmeh, stisak ruke, dobro delo. E sad, društvene mreže masovnom hipnozom dižu mržnju i autizam u ljudima i oni vremenom rastu.

   Ne tako davno, teško bolesna deca u regionu su probudila ljude u nama i za trenutak smo prestali biti zveri; šta čoveka navede da se vrati na zaraćene strane?

   - Kukolj koji se proširio. I svi ratovi su izbijali zbog pet odsto ljudi, možda ni toliko. Zavadi pa vladaj, tako je. Nezadovoljnog čoveka, iz sredine koja nije dovoljno informisana, kada nema s kim da podeli misli i osećanja, nije obrazovan i ne trudi se jer mu nije dostupno, e, lako je njega nahuškati da mu je kriv ovaj iz susedne države što ne može da proda žita kao pre dve godine. Lako zavade ljude koji nemaju znanje, što ne znači da nisu inteligentni, samo su neinformisani.

   I previše emotivni?

  - Da, i onda: “Kome ti…”, umesto da izbrojimo ne do deset, nego do sto, pa da reagujemo.

   Šta misiš o ekipi koja je okupirala bioskop Zvezda, da li su oni jedina opozicija u zemlji?

  - Beograd je jako težak, toliko je komplikovan, jako se oseti ta razlika ovde u Novom Sadu. Živeo sam dva i po meseca ovde kada smo snimali album How Much For Freedom u Studiju M. Meni je bilo predivno, pomislio sam da prodam stan u Beogradu i preselim se. U Beogradu ti toliko vremena treba u prevozu da stigneš od tačke a do b, komplikovano je da se organizuješ, dan prođe ovako. Mogu da obavim maksimalno tri stvari u tefteru jer izgubim pet sati u prevozu.

   Drugo, svi su lajavi na društvenoj mreži, a kada treba konkrento uraditi, nema nas. Ne možemo da se izborimo sa svakodnevnim obavezama i preživljavanjem. Za vreme Miloševića si mogao nekako da se snađeš, davao je narodu lufta da ne plati račune, čini sitne krađe, jer mu je odgovaralo.

   Kupovao je na taj način socijalni mir, da bi režim krao još više.

  - …a sada ovi i dalje kradu, a narod mora da plati sve račune na vreme inače odmah seku grejanje i struju. Znaš o čemu pričam.

   Hrabro si nastupio u tvom internet – manifestu o kom su mediji brujali?

  - Dobro, to je bio afekat.

   Da li si izvukao naravoučenije?

  - Jesam, treba da razmislim pre nego što nešto uradim. Dvadeset godina sam na sceni, svi vide koliko mi je bolje, stao sam na noge pre dve i po godine. Zabatalio sam neke stvari, impulsivan sam kada popijem i to je uzrok svih loših stvari koje sam napravio u karijeri. Uvek sam realno procenjivao stvari ali su moji nastupi bili odvratni.

   Dobro, ali nisi lagao?

  - Nisam, ali način na koji sam rekao nije trebao da se desi.

   Treba imati petlju i to priznati.

  - Nemam problem, brate, ja sam bio tipski alkoholičar 25 godina, ljudi znaju da sam najviše zla sebi naneo.

   Mislio sam više na situaciju u kojoj se izvinjavaš iako si u pravu?

  - Znaš šta, i Aleku (Aleksandar Petrović, bivši bubnjar Eyesburn-a koji svira sa Cecom, prim.aut) sam rekao “izvini, ali otišao si u suprotan tabor”, međutim u tom trenutku nisam shvatao internet tako ozbiljno. Znaš, izašao mi je album za belgijsku kuću, izašao je u engleskoj, u francuskoj singl… to niko nije prenosio, a dve rečenice uvrede najvećoj srpskoj pevačici su se odmah pojavile svugde. Ljudima su potrebni skandali.

Šta osobu spreči da kaže sebi: “čekaj, ovog čoveka je emotivno pogodio odlazak drugara i bubnjara u suparnički tabor”?

   - Meni je Oliver Mandić, s kojim sam u međuvremenu postao prijatelj, rekao “Ma jok, bre, šta ti je, skroz te razumem, bio si povređen čovek”. Ja njemu: “Brate, ti si u suprotnom taboru, družiš se sa…”, a pričam ti o muzičaru kog jako cenim.

   To je bio moj afekat i sutra je sve puklo, a u isto vreme izlazi moj solo album Breath of Peace koji me je stavio u vrh instrumentalista regea u Evropi i o tome nije bilo nikakve priče, jer je to neki instrumentalni album koji je Hornsmen Kojot izdao - koga to zanima u Srbiji?! Pogodilo me je da glupost i psovanje više zanimaju javnost nego stvari koje sam bistre glave smislio i uradio.

   Da li se od tada promenio odnos policije prema tebi?

  - Od tada nisam bio legitimisan, osim jednom u mojoj ulici kada je ta zastrašujuća interventna stala, znaš kako oni uvek izlaze iz kola, i kad nisi kriv – plašiš ih se. Zašto oni to stvaraju, meni nije jasno. Kakav ja otpor mogu da pružim?! Ali ovi momci su me prepoznali, “ti si onaj muzičar koji se žalio, šta je bilo?” Ja im ispričam, oni mi vrate ličnu, sednu u kola i svirnu mi. Kažu, “mi smo tu u kraju, pa ako šta bude…” I svaki sledeći put su mi svirnuli. Ovo nije spuštanje lopte, sad, kao hoću da se policiji dopadnem, uvek ću reagovati na bahatost policije. Oni treba da nas štite, zašto da se plašimo? Zašto da meni, čoveku od 40, godina neko gleda lampom u gaće.

   Osim što je ilegalno, to vređa.

  - Vređa, ponižava. Odakle uopšte nekome poriv da ti otkopčava pantalone na sred ulice i gleda ti u gaće. To je mene izbezumilo.

   Da li se osećaš bezbedno nakon eskalacije bezočnog kriminala?

  - Nisam nikome ništa nažao učinio, izlazim mirne savesti. Živeo sam u centru grada i tada se nisam osećao sigurno, bio sam anksiozan, možda sam se zato i napijao. Stalno mi je bila puna kuća, razne sumnjive njuške koje sam poznavao do pola su mi dolazile u kuću, živeo sam tako i sam sam kriv. Sada sam se preselio u prigradsko naselje gde poznajem celu ulicu i osećam se malo sigurnije.

   Drugim rečima, opet si spao na pojedince, a ne sistem koji bi morao da te zaštiti?

  - Osim što plaćam račune, nisam ni u kakvoj vezi sa sistemom. Niti me štiti, niti uplaćujem socijalno i zdravstveno, nisam ni u kakvoj vezi sa sistemom osim što mi naplaćuje PDV na koncerte i izdanja. Niti me štiti, niti me globi.

   Možda je to najpametnije, kada sistem već ne postoji?

  - Živim kao slobodan umetnik i kako zaradim, tako će mi i biti. Ali šta ću kada me zdravlje ne bude služilo, a taj dan će doći. Ako ne budem mnogo uspešan, biće mi teško da putujem kako sada putujemo - nas devetorica kombijem, jedni preko drugih s opremom, to čovek od 60 godina ne može da podnese.

   Da nisam prestao da pijem ne bih izdržao ni ovoliko, ne bih mogao da se izborim s demonima. Alkohol je zlo kao i svaka teška droga, ne pričam o kanabisu jer ako dotaknemo tu temu, znaš da podržavam legalizaciju. Zašto bi pola zemlje, mladih ljudi, imali kriminalne dosijee zbog džointa koji te ne čini socijalno opasnim kao alkohol. Niti ćeš nekoga tući, niti ćeš porodici praviti problem, niti će iko pored tebe patiti, nećeš napraviti ružnu stvar, možda ćeš samo isprazniti frižider kada dođeš kući uveče (smeh).

   Da li si heroj klincima i kakva je pozicija heroja u Srbiji?

  - Ne znam. Mislim da smo svi jednaki pred bogom i kada to kažem ne mislim na crkve i religije, već na boga koji je sada ovde, s nama. Svi smo ravnopravni i drago mi je ako sam dobar. Voleo bih da ljudi razmišljaju, čuvaju sebe, budu pozitivni. Znaš šta primećujem kod klinaca, što im fali a što sam imao sreće da shvatim i što je veliki ključ mog uspeha u muzici -  poštovanje drugih! I starijih i mlađih. Respect! Poštujem i biću poštovan, ono se nikada ne odbija. Ako me neko pita šta mi je postulat, nemoj da ostavljaš prljavo iza sebe, nemoj da ljudi kažu da si ih zaj…o.

   Uvek sam imao respect  prema starijim kolegama i to nisu morali mama i tata da me uče. Ne znam, valjda sam im se divio i hteo da budem kao oni, pa kada sam došao u poziciju da budem na istim binama s njima, respect  je ostao tu. Ja sam Koji doneo ploču Uf  da mi potpiše, kaže “prijatelju, šta sad…” Ma, jesi lud Kojo, ja sam i dalje fan Discipline, to što te viđam svaki dan, to je drugo.

   Sada si lepo objasnio šta je patriotizam: plati račune, pomazi psa, daj klincu žvaku…

   - Respect  je ključ svega! Na Egzitu je bio jedan od mojih velikih idola, koji je nesvesno jako uticao na Eyesburn, a to je Benji Webbe, pevač grupe Skindred, a pričam o njegovom bendu pre Skindreda, Dub War, koji je bio teški underground. Ima on stih u pesmi “to be respected – that’s never rejected”. Sve govori!

   Kako vraćaš osmeh na lice?

- Muzikom. Jeb..e, videćemo Lemija (Motorhead, prim.aut) ove godine! Posle ovog koncerta u Kvoteru idem da kupim Aftershock ploču, koju slučam dugo ali hoću da je imam na vinilu. Skupe su ploče, znam, to nije baš za klince, ali neke sitnice mogu sebi učiniti. Narežite disk, odštampajte omot, proučite ga, meni je muzika sreća.

   Sitnice su najvažnije?

  - Život je sastavljen od mnogo sitnih stvari. Kreneš od malih, mic po mic, isto kao što smo imali veliki preokret kada je Alek otišao iz benda. Kako ćemo sad, ko će sada to da svira, jer je Alek poseban bubnjar, majstor zanata. Namerno smo doveli Dejana koji je naš drug, hajde da dovedemo ortaka u bend, da ga vežbamo i gledajući snimak od sinoć, gde su se izređali svi bubnjari Eyesburn-a, tu smo videli da je Dejan došao na nivo na kom mu ni u jednom trenutku energija nije pala.

   Ljudi, radujte se sitnicama, rođendanima, lepim stvarma oko sebe, srećom najbližih, uzmite interent kao novine i idite napolje, pošto su društvene mreže promenile stvari.

   Kako?

   - Ljudi su postali depresivni jer sede deset, 15 sati ispred monitora. To nije zamena za život, zato smo i u depresiji.

Da li se Alek pokajao?

   - Ne verujem da se pokajao, on je profesionalni bubnjar i doneo je tu odluku, što je cool. Pomirili smo se mesec dana posle te situacije samo što, kapiraš, dve godine vlada saznanje da smo nas dvojica u svađi, a mi smo okej. Odlučio je da bude profesionalan bubnjar i studijski muzičar, a to je nemoguće uklopiti sa bendom. Imamo 18 godina sviranja i 25 prijateljstva i to ne sme da se zanemari zbog jedne njegove odluke. On jeste otišao iz benda ali nije iz mog života kao prijatelj.

   Igor Mihaljević