Društvo / Aktivizam
Voleo bih da snimam kako je Srbija lepa, a ne samo kako je uništavaju
Ivan Bjelić je novinar i aktivista, najpoznatiji po bavljenju ekološkim temama. Član je pokreta Marš sa Drine, a nakon završenih studija novinarstva, vratio se u Požegu, kako bi radio na poboljšanju položaja građana i građanki na lokalu. Član je i nefomalne grupe "Mladi protiv nasilja" i dobitnik priznanja "Zelena planeta". Aktivizmom se bavi i kroz omladinsku politiku.
Dobitnik si priznanja "Zelena planeta", koje je jedno od najznačajnijih priznanja koje se u Srbiji dodeljuje za oblast zaštite životne sredine. Koliko ti je ovo važno, pogotovo jer su nominacije dolazile od građana i građanki?
Sama povelja je, kako su mi oni rekli, umetničko delo koje je različito svake godine, a ovo je 25. koju su dodelili i svaka je različito naslikana. Tako kada je gledam, to je njena jedina vrednost. Veća vrednost od toga su ljudi koji su me nominovali za moj rad, a i ljudi u žiriju koji su sve to proverili i rekli da mogu da dobijem priznanje. Bio sam šokiran kada sam dobio poziv, a tek sutradan kada sam je okačio na zid, probudio se i video je, skontao sam da je to prvo i najveće priznanje za moj dosadašnji rad.
Kada si rešio da "uzmeš stvar u svoje ruke", kada je u pitanju očuvanje životne sredine? Možeš li da se setiš momenta koji je bio okidač?
Okidač za sve je bio Rio Tinto, definitvno. Pre toga jesu bile akcije čišćenja korita reka, pošumljavali smo po planinama, sređivali prostore. Kada god smo išli na planinarenje, nosili smo kesu za đubre sa nama. U tom trenutku, kada sam saznao za Rio Tinto i planiranje kopanja u Dobrinji, već sam bio u Požegi. Bio sam u fazonu - to neće ići nikako. Tada se sve probudilo, upoznao sam neke ljudi koji su takođe novi u svemu ovome, a mogu da mi budu babe i dede i to mi je dalo nadu da sve to može da se promeni. Rio Tinto je okidač, a od malena pamtim taj smrad od dima, živeo sam blizu livnice, pa znam kako smrdi veš kada ga mama skida sa terase. Budi se od malih nogu.
OBRATI PAŽNJU
Baviš se i produkcijom filmova čija je tema ekologija. Kako izgleda umetnički se baviti, između ostalog i jednom od najlepših reka u Srbiji, Drinom?
Taj serijal mi radimo kao Forum civilne akcije ovde u Požegi. Sve je i dalje u procesu izrade, na devetom filmu smo do sada, imali smo, na primer i priču o Šodrošu, ali je najbolje prošla Drina, jer ta reka je nešto što nas ujedinjuje u jednu priču. Ja sam odlučio da odem i vidim to ostrvo smeća, plutajućeg otpada. Otišao sam da snimam dva dana, ostao sam pet. Otišao sam i dalje, snimao sam i Majdanpek, Bor. Malo se dinamika promenila, jer smo imali ove tragedije u zemlji, pa poplave, što sam takođe snimao, ali je jedno od najlepših iskustava koje sam imao. Ja volim te priče da radim, ali voleo bih da ima sve manje takvih slučajeva, kako bih mogao da snimam kako je Srbija lepa, a ne samo kako je uništavaju.
Deo si omladinske ekipe "Mladi protiv nasilja". Iz nedelje u nedelju smišljate kreativne akcije, ukazujete na zahteve protesta i pozivate na odgovornost. Šta je prvo što bi moralo da se ispuni?
Zdravlje, mentalno zdravlje, bezbednost... Sve to je vezano za ministarstva. Ne mogu lako da se odlučim za jedno, ali ozdravljenje bi podstakla bezbednija situacija u državi. Potreban je dobro uređen sistem za tu svrhu. Definitvno je važno ispunjenje zahteva koji se odnose na ostavke Bratislava Gašića i Vulina, pogotovo posle ovih sankcija i razloga za uvođenje tih sankcija. Potreban je novi sistem, ali ne da dođu isti ili gori, već oni koji su na vrhu i znaju šta su obaveze i odgovornosti.
Kako izgleda kada se mladi neformalno okupe i reše nešto da urade, kako je sve to krenulo i gde ste sada?
Mi se odavno svi znamo sa ulice. Jeste ovo nova priča, ali mi smo tu svi odavno. Rešimo da uradimo nešto, svi dođu na dogovoreno mesto i radimo. Videli smo u prethodnim slučajevima da je to ostavilo lep utisak, kako među onima koji su bili na protestu, tako i na društvenim mrežama i u medijima. To je moć mladih ljudi, kada je nešto kreativno, ostavlja veliku poruku i veliki utisak, preispituje i one koji nisu istomišljenici. Ima raznih stvari koje to uspe da probudi. Mi se nećemo skloniti dok i ostali ne urade svoj posao. Nadamo se radikalizaciji, jer to je jedino što je ostalo. Samo to može naterati ovu vlast da uradi ono što joj je posao, a to je da snosi odgovornost.
Vaše akcije su skrenule pažnju i na vas kao pojedince. Nekako si se ti istakao, direktno i vrlo javno si bio targetiran u Skupštini, kako se osećaš?
Ja sam bio na terasi, zvoni mi telefon, kažu mi upali RTS 2, proziva te Martinović u Skupštini. Meni je išao Youtube Live, a on u tom trenutku priča. Nije mi bilo potpuno svejedno, ali kada sam razmislio ko o meni priča, šta ja ima tu da kažem. Targetirao je javno i Pavla Cicvarića i nevladine organizacije, pa se onda izvinio svima koje je targetirao. To što smo mi bili meta, sa njegove strane je skretanje pažnje sa zahteva i svrhe protesta. Oduzimaju vreme poslanicima koji bi iznosili tvrdnje, činjenice i držali tok. Na kraju krajeva i formirali javno mnenje. Na kraju je završio i sa tim da je sve ljude u ovoj državi uvredio. Ne osećam se postiđeno, to je možda i jedan veliki plus, jer je on pokazao svoje lice govoreći gomilu neistina.
Kada saberemo sve čime se baviš i kroz šta si prošao, zašto si izabrao da ostaneš u Srbiji?
Ostao sam jer sam bio svuda i nigde se nisam osećao tako kao ovde. Ne mogu da ostavim ono što imam ovde. Sa druge strane, ne mogu da odem i ostavim ljude koje volim, znajući da mogu nešto da promenim. Tu su ljudi, problemi, drugi judi koji se bore i nisu otišli, svi smo povezani, znamo jedni druge, držimo se zajedno. To daje veru da ostaneš ovde i da guraš.
J. Božić
Foto: Privatna arhiva