Reke u Srbiji - sinonim za kantu za đubre

Priče, fotografije i prizori zagađenih reka odavno su naša svakodnevica. Nekada nas nešto malo više iznenadi, kao kada poplave ili povlačenje reka pokažu asortimane i tone plastične ambalaže, ali priča se završava isto - reke su ugrožene, a mi se prema njima i dalje ponašamo kao prema kanti za đubre. 

Nedavno su aktivisti iz Fondacije za razvoj omladinskog jedrenja "Leptir" organizovali akciju čišćenja Dunava, a tog vikenda je iz reke prikupljeno više od pola tone otpada. Bilo je tu plastike, metala, stakla, tetrapak ambalaže, a našla se i po koja automobilska guma.

Mišo Živanov iz ekološkog udruženja ZRAK kaže da, kada govorimo o zagađenosti reka, postoji sistemski problem koji se ne rešava, već se nasleđuje.

"Neke stvari se prepuštaju stihiji, dokle god ne postanu očigledne i ne naprave problem, bilo to hemijsko ili fizičko zagađenje. Mislim da je do pojedinaca, ali i do toga da se sistematski se ne brine o takvim stvarima. Tu je i nepostojanje kulture odgovornosti i nebrige za prirodu oko nas. Pojedinci su i ti koji upravljalju velikim sistemima i politika je takva da prosto nema sistematskih rešenja. Ne brinemo o tome kako ćemo da pokrenemo održivi razvoj, kako da se uključimo u sve to kako bi priroda bila očuvana, a to znači da treba da zaslužimo tu prirodu", kaže Mišo.

EKOLOGIJA PRIORITET SAMO U LEPIM MISLIMA

Mladi aktivista Nikola Ristić kaže da su reke u Srbiji, osim što su zagađene, veoma i ugrožene jer se čitav jedan svet nalazi u njima.

"Ne treba da govorimo samo o vodi, već i o celom tom živom svetu koji nastanjuje reke. Niko u ovom trenutku ne pridaje važnost toj temi osim ekoloških organizacija, ali na žalost, deluje kao da njih niko ne čuje. Nije samo pitanje da li će reka biti lepa kada je vidimo, već je i pitanje koliko je ona toksična, koliko ti toksini kasnije zavšavaju u hrani koju jedemo i vodi koju kasnije i pijemo. Što se tiče smeća u rekama, lako je reći da su institucije krive. Jeste, one su uvek mesto broj jedan kome treba da se okrenemo, ali naša je građanska dužnost da brinemo o rekama. Nema smisla da iskorišćene kartone, flašu, plastiku i druge materijale samo bacimo u reku", zaključuje Nikola. 

Nešto drugačije mišljenje ima Tara Rukeci iz organizacije Zrenjaniski socijalni forum. Iako smatra da ni pojedinci ne treba da prljaju reke, ona smatra da je problem zagađenosti voda višeslojan.

"Naravno da svaki čovek treba da zna da đubre treba da baci u kantu. Ali ko radi na tome da se to omogući, pre svega? Dosta je toga u domenu ideje, ali, da li mi realno imamo neke uslove da to radimo? Nisam pobornik toga da je pojedinačna odgovornost veća od kolektivne, odnosno, da je problem zagađenja na individui. Problem je u sistemu, u kapitalizmu i prljavoj proizvodnji. Ako bi se omogućilo recikliranje, na primer, znam puno prijatelja koji ne bi imali da prežive dan, jer se bave skupljanjem sekundarnih sirovina. Njima ta sirovina znači parče hleba. Siromaštvo i prljava proizvodnja su problem, a bavljenje pojedinačnim odgovornostima je pogrešan put", smatra Tara. 

UZ POVEĆANU SVEST ZAGAĐENJE BI SE SMANJILO!

Ujedinjene nacije upozoravaju da bi do 2050. godine skoro šest milijardi ljudi moglo da živi u sredinama gde je oskudno snabdevanje vodom bar jednom mesečno. Prema njihovom izveštaju, jedan od ključnih razloga za uništavanje vode je upravo neprepoznavanje njene vrednosti.

Ekološki aktivista ili, kako on kaže, ekološki pobunjenik Aleksandar Jovanović Ćuta iz udruženja "Odbranimo reke Stare planine", kaže da je važnost reke i u sećanju na to da smo se nekada, kao klinci, kupali u reci i u nju se spuštali sa traktorskih guma.

"Srbija je najsiromašnija zemlja na Balkanu kada je reč o pijaćoj vodi. Govorimo o najvrednijim tokovima naših planinskih rečica. Kada govorimo o malim hidroelktranama, o onome čime smo se mi bavili pet godina, a to se zove odbrana reka u kojima smo prohodali, mi smo branili život. Reka se gura u cevi, a to je u Evropi praistorija. I to ne samo u Evropi, nego i u Americi i Kini, tamo se reke vraćaju u svoje prirodne tokove, što će se desiti i ovde, sa nekim zakašnjenjem. Onaj ko nasrne na reku, kao da je naudio malom detetu. Svako ko dođe pored reke mora da zna da je baciti u reku, od pikavca do veš mašine, a kamoli gurati je u cev, zločin nad prirodom koji će, ako se ja pitam, biti kažnjen. I sve će biti u redu", kaže Aleksandar za Oradio. 

REKE ZA LOKALNE ZAJEDNICE

Analitičar za zaštitu životne sredine Nenad Janković kaže da se može podvući crta i reći da urbane sredine imaju veći pritisak na prirodu, zbog industrije i veće koncetrancije stanovništva.

"Tu je veća produkcija komunalnih otpadnih voda, kao i industrija koje su koncetrisane u gradovima, zbog infrastukture. Ni u ruralnim sredinama, na žalost, stanje nije bolje, jer stanovnici ne mare za životnu sredinu. Oni ne upravljaju adekvatno svojim otpadom, ne pozivaju javna komunalna preuzeća ili ostale službe koje se bave time. Takođe i poljoprivreda ima dosta uticaja na reke, a znamo da se većina stanovnika u ruralnim sredinama upravo i bavi poljoprivredom. Danas svaki drugi seljak svoj otpad ispusti u reku", tvrdi Nenad. 

Zagađenost i očuvanje voda nisu samo tema koja se tiče gradova i sela u Srbiji, to je tema koja se tiče celog sveta, svakog građanina i građanke. Zdrava reka znači zdrav život, a reke, jezera i mora treba da ostanu i generacijama posle nas. Zato sledeći put kada vidite flašu, čep, papir ili bilo šta pored ili u reci, pokupite to jer se vode već staraju o nama - vreme je da vratimo uslugu. 

Detaljnije o ovoj temi poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Pixabay.com