Društvo / Aktivizam
Jelena Galović: Uvek veruj svom osećaju
Jelena Galović je završila glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.Svoju karijeru počela je u Somborskom narodnom pozorištu. Pored mnogih predstava, filmova i serija koje je radila zanima se za omladinski rad.Kao stalni saradnik u Novosadskom dečijem kulturnom centru, radi sa decom i mladima kroz teatarske forme i kreativne radionice. Aktivistkinja je, a posebnu pažnju posvećuje očuvanju prirode i ženskim pravima.
Foto: Aleksa Ramadanović
Tvoj profesionalni put je krenuo kroz glumu, bilo je mnoštvo angažmana, performansa, nagrada i priznanja. Koliko ti je gluma važna danas i kako si je spojila sa aktivizmom?
Nisam ja ta osoba kojoj je gluma sve.Nikada mi nije bila sve, zato nisam nikada ni grabila svaku priliku koja mi se pružila. Univerzum je namestio da to bude deo mog života i ja sam ga slušala i pratila. Bilo je tu i puno sukoba kroz moje odrastanje i posao i neke užasne situacije, te sam se počela pitati i da li je sve to vredno? Da li moraš uvek da se žrtvuješ? Shvatila sam i da ima puno stvari koje sam naučila i koje želim da prenesem drugima. Aktivizam je uvek bio deo mog života. Ako vidim da je nešto pogrešno uvek ću reagovati.Mnogo ljudi neće da se meša, ali znam da kada sam bila u situacijama gde sam bila ugrožena, samo sam želela da neko stane uz mene, da mi bude zaštita. Osećaš se bolje.
OBRATI PAŽNJU
Trenutno radiš sa decom, kakvo je to isksutvo, šta ti je donelo?
Prelepo je.I ranije sam radila sa decom kroz animatorske poslove. Neverovatna je energija koju deca nose i ta neka čistina koju imaju. Ali vidim da su deca danas, odrastanjem kroz ovo vreme tehnologije, oštećena, rekla bih. Opseg pažnje se smanjio na pet minuta. Ne postoji ono da sedimo, radimo i slušamo se. Možeš da im daš zadatke i da ih pustiš. Malo je njih koji imaju fokus i usmerenje. Uglavnom jer su tako vaspitani tokom odrastanja. Ako to nemaju u porodici baš im je teško uliti osećaj odgvoronosti i disciplinu. To mi je trenutno najveći izazov.
Foto: Privatna arhiva
Dosta se baviš ekologijom, i kroz programe i individualno. Posvećena si prirodi i veruješ u nju. Kako se snalaziš u svetu gde ti svaki dan radiš nešto da pomogneš prirodi, a vidimo da se svaki dan radi i nešto protiv nje?
Trudim se da uradim sve što je u mojoj moći. U jednom trenutku sam shvatila da sam postala rigorozna prema sebi što se tiče bilo kakvog pravljenja otpada. Onda sam pokušala da budem zero waste i to je poprilično izazovno, pogotovo u Srbiji. Kod nas se zakoni koji se donose u korist prirode apsolutno ne poštuju, kao što je slučaj sa upotrebom jednokratnih plastičnih kesa. Potrebno je da se svako pozove na odgovornost, a ne samo da upiremo prstom na druge. Moj pokušaj da ne koristim plastičnu ambalažu je isto bio težak. Odem u prodavnicu sa svojom ambalažom da kupim nešto na merenje, oni neće da mi sipaju u moje, jer im je to zabranjeno. Razne su borbe za prirodu, ali se plašim da, u odnosu na megalomanske industrije, borba običnog čoveka postaje besmislena.
Koliko ti je važno da ljudi sa kojima si okružena dele iste ili slične vrednosti kao što su tvoje?
Mislim da mogu da funkcionišem sa raznim ljudima, dokle god postoji ljubav i poštovanje. Ako su ljudi bahati i sebični onda mogu samo da ih otkačim ili pozovem da se ponašaju bolje, da im napravim neko ogledalo. Iz nekog mog iskustva takvi ljudi nemaju nikakvu veru ni u šta, ni u boga, ni u prirodu, ni u čovečanstvo. Samo veru u sebe da zaslužuju sve i da mogu da osvoje sve i tu se završava njihov sistem vrednosti koji se vrti samo oko njih. U svemu što radimo, pokušavamo da pozovemo ljude koji su oštećeni i marginalizovani. To je najteža grupa, jer ti ljudi imaju osećaj da su napušteni od strane društva.
Foto: Privatna arhiva
Veoma si aktivna kada pričamo o položaju žena, slobodni izražavanja, sexualnosti, tela. Šta bi poručila onima koje još uvek nisu ohrabrene i osnažene?
Znam da je potrebno imati neki krug podrške, da bi mogao da uradiš bilo šta, da veruješ u sebe, u svoju moć. Ako to nemaš u porodici, teško je, zato što ta osnovna sigurnost i osećaj vrednosti dolazi iz porodice. Bilo kome ko to nema u porodici savetovala bih da to pronađe, da pronađe ljude koji su iskeni, otvoreni i koji su ljubavni. Sa kojima imaju osećaj vrednosti. I da veruju sebi, ako im je nešto neprijatno, da znaju da to ne moraju da podnose, da uvek veruju svom osećaju, a ne onome što im se sa strane govori.
J. Božić
