Spermbirds: Dokazivanje zrelosti

Legendarni nemački pank rok bend Spermbirds ima veliku bazu fanova u Srbiji, a posle sedam godina diskografske pauze ova ekipa objavila je novu pesmu, kojom promovišu novi, deseti studijski, album. Idealan razlog zbog koga su još jednom ostavili srce i dušu, ovoga puta na Explosive bini.

Po drugi put nastupate u Novom Sadu. Da li se sećate prvog koncerta u našem gradu ("To Be Punk" festival, 2012)?

Stiv: Bilo nam je super. Malo smo upoznali grad. Nazabavnije je bilo to što sam tada poneo stara pisma, još iz vremena Jugoslavije osamdesetih, pa sam onda upoznao ljude koji su napisali neka od tih pisama.

Sećate se i vašeg prvog nastupa u Jugoslaviji?

Matijas: Kako ne. Bio je to april 1991. i u Beogradu se već osetilo da će doći do građanskog rata. Zapravo, bilo je to samo par nedelje pre eskalacije u Hrvatskoj. Vojni tenkovi su već bili poređani po ulicama. Sećam se da sam pre našeg dolaska u Jugoslaviju nazvao nemačku ambasadu u želji da se raspitam da li će sve biti bezbedno. Takođe, kasnili smo, tako da nismo mogli da nastupimo to zakazano veče. Ipak smo stigli do kluba, a tamo nas je čekalo više dve hiljade fanova. Svi su nas okružili, bilo je i dosta novinara... Kao neka pankerska „Bitlmanija“. Svi su bili jako fini prema nama, sa velikom dozom optimizma, iako nismo nastupili to veče.

Deo atmosfere sa koncerta 25.05.2012.

Sa druge strane, vi ste baš u isto vreme doživeli pad jednog totalitarnog sistema u Nemačkoj?

Matijas: Upravo tako. Sećam se da sam sedeo kod kuće i gledao televizijski program koji se bavio ratnim previranjima u Jugoslaviji. Iskreno, nisam bio jako iznenađen, ali sam ipak mislio da će doći do nekog pozitivnog preokreta. Sećam se i situacije kada smo konačno iz našeg grada Kajzerslauterna krenuli sa sviramo po Istočnoj Nemačkoj. To je bilo samo nekoliko meseci nakon pada Berlinskog zida. Sa naše strane sve je bilo novo, moderno, šaroliko... A onda smo za samo nekoliko kilometara stigli u Lajpcig, koji je bio u svim nijansama sive boje, sa starim putevima i zgradama.

Rani radovi. Drugi deo dokumentarca "Me And My People"

Ali sigurno je bilo jako inspirativno da se stvara muzika i u takvim vremenima?

Stiv: Za nas je to sve bilo jako izazovno. Mi smo i tada, na početku karijere, imali fanove u Istočnoj Nemačkoj koji su preko veze dobijali naše kasete. Njima nije bilo dozvoljeno da budu pankeri. Dolazili su iz jedne jako komplikovane sredine.

Pank je kao žanr danas već oldtajmer a vaš album prvenac (Something To Prove, 1987) smatra se za klasik. Koliko vam prija pažnja mlade publike danas?

Matijas: To je odličan osećaj, kada sviraš za klince koji su tek počeli da provaljuju šta se tu zapravo deševa. Ali i mi nekako starimo sa njima, kako godine prolaze. Nekad, kada vidim mlada lica u prvim redovima, postavim pitanje sa bine na koji način su čuli za nas. Mi nemamo neko komercijalno oglašavanje, tako da su u većini za to zaslužna starija braća i sestre. I ljubav prema skejtbordingu je razlog zašto nas najmlađi fanovi i dalje pronalaze. Često se pominjemo, u mnogim pank istorijskim raspravama po internetu, kao veoma uticajan bend koji je definisao pank rok i hard kor.

Pankerska himna koju su čuli i fanovi na Explosive bini

Da li imate planove za snimanje novog materijala?

Matijas: Zapravo, završili smo snimanje albuma koji će se pojaviti u septembru ove godine. On se jasno zove "Go To Hell Then Turn Left".  

U nastavku pogledajte spot za naslovnu numeru sa novog albuma

Dušan Majkić