Hibridni lajv u Gradiću

Marko Milićević aka Gramophonedzie nastupiće večeras (31. avgusta) na Festivalu uličnih svirača. Razgovarali smo o tome kako je zamislio koncept ovog nastupa, ali i o njegovoj muzičkoj karijeri.

Zbog čega baš naziv Gramophonedzie? To često ume da zbuni ljude, jer je u množini pa svi pomisle da postoji više ljudi iza tog imena.

Gramophonedzie je množina zato što pre više od 15 godina i jesmo bili di-džej dvojac, Saša Radosavljević i ja. Vremenom, pošto sam ja samo producirao muziku, kada se desila cela priča sa pesmom i svetskom karijerom, pesma je potpisana imenom Gramophonezie pa sam nastavio da radim pod tim imenom, a Saša je sad poznat pod imenom Groovyman. Inače sam naziv predstavlja dve spojene reči: gramofon i kamiondžije. Zato Gramophonedzie.

Jednom prilikom si rekao da si iz muzikalne porodice i da su praktično tvoji roditelji uticali na to da ideš u muzičku školu, sviraš neki instrument i da praktično nisi imao izbora. Kako ti se sad, toliko godina kasnije čini taj njihov uticaj?

Svi u mojoj porodici su svirali neki instrument, ne znam iz kog razloga, ali to je to, morao si da sviraš instrument. Ja sam svirao violončeno i završio nižu muzičku školu. Trebalo je da krenem u srednju, ali sam tad već ušao u vode di-džejinga tako da je to propalo. Definitivno mi je to mnogo značilo, pre svega zato što sam naučio note i muzičku teoriju i to danas pri komponovanju muzike jeste vrlo svrsishodno. Muzički uticaj iz porodice je pre svega muzički ukus. Imao sam tu sreću da su uvek svi slušali lepu muziku. Moja baka je volela da sluša jazz i mislim da odatle možda ide taj ceo momenat, jer je to muzika koja mi je prva ušla u uši.

Već od 97/98 si od di-džejinga počeo da zarađuješ, kako si rekao, dovoljno novca da kupiš nove ploče. Sad je 2019. Pretpostavljam da si uspeo?

Nekada mislim da je moglo bolje da se živi od di-džejinga na ovim prostorima nego danas. Mada, kada sam krenuo, bilo je prilično surovo. Ja sam samo ploče kupovao, moja majka je bila očajna zbog toga, jer sve užine i sve džeparce sam trošio na to i išao pocepan i odrpan ali sam imao najnovije ploče i to najvažnije! Doduše to se ni danas nije promenilo (smeh). Da li sam uspeo? Mislim da jesam. Mogu da kupujem ploče, mogu i da kuvam ručak, a i da kupim nove patike, tako da verovatno jesam uspeo.

Fokusiran si na strano tržište. Zašto?

Domaće tržište je malo i ograničeno, a svet je veliki. Nisam baš fokusiran nego, jednostavno, kao što rekoh, svet je veliki, dok obiđeš ceo svet, svuda ima po jedno mesto. Onda se desi da, recimo, shvatim da nisam nijednom nastupio u Srbiji. Domaće tržište i region uglavnom ide preko leta, dok zimi to spadne na jedan ili dva kluba, a i ti klubovi sastavljaju kraj s krajem. Tu ima dosta i moje filozofije da ima mnogo domaćih di džejeva koji ne putuju kao ja, pa mi je nekad malo glupo, jer imam osećaj kao da im uzimam 'leba. Svi rade i onda je bez veze da se ja tu pojavim, nema potrebe. Mislim i da je lepo da te se ljudi zažele dok se negde ne pojaviš, pa to bude bolja varijanta.

Da li misliš da u Srbiji može da se zaradi od di-džejinga i koliko smo daleko od nekog profesionalnog nivoa?

Daleko smo. Mislim da može da se zaradi od di-džejinga, ali mora da se radi kao dragstor svaki dan. Čak i da neko u Srbiji radi kao di-džej i da radi svaki dan, opet će da sastavlja kraj s krajem. To je razlika. Daleko smo od profesionalnog nivoa samo zbog toga. Ljudi kao ljudi su izrazito profesionalni u odnosu na neke strane di-džejeve i producente. Prilično su svi tehnički, a i muzički potkovani. Taj profesionalni nivo je samo do novca. Da objasnim najplastičnije, ulaz u klub u nekom malom selu u Nemačkoj, bilo kom selu je 8-9 eura i tamo dođe 150 ljudi. Ti samo od karata imaš skoro 1.500 eura. U Srbiji i ako uspeš da naplatiš kartu, biće 200-300 dinara. Onda i da vam dođe isto tih 150-200 ljudi, to je 400 eura. Sve je do standarda. Kako onda nešto da se razvija, kada nema novca? I ta oprema košta i sve košta. Ide u dobrom smeru, ali je kao i za sve ostalo – novac problem.

Nastupao si svuda, od Južne Amerike do Azije. Pretpostavljam da se publika ne razlikuje mnogo, jer su svi tu zbog muzike, ali kako bi opisao taj osećaj u kom se zahvaljujući muzici sve granice između ljudi brišu?

Osećaj je divan, ne znam kako bih ga opisao uopšte. Desilo mi je jednom u Portugalu, jednom u Brazilu i jednom u Japanu, gde baš i ne mozeš da se zaboraviš zbog drugačije fizionomije, ali uspeo sam potpuno da se zaboravim i da se osećam kao na kućnoj žurci. Ljudi su toliko prisni i divni. Bilo je toga i u Sarajevu. Makedoniji, Hrvatskoj, ali to je naše govorno područje, tu praktično i jesam kod kuće. Ako bismo recimo poredili publike, rekao bih da su Brazilci po temperamentu najsličniji nama. Prihvate vas odmah kao da vas znaju ceo život. Sretnete ljude ispred supermarketa, pa vas odvedu na fudbalsku utakmicu, a posle i na roštilj kod mame i tate, iako ste se juče upoznali. Isto kao mi.

Pored di-džejinga baviš se i produkcijom. Razdvajaš li te dve stvari i koja ti je bliža?

Danas su to nerazdvojive stvari. Ako želiš da se baviš di-džejingom i budeš prepoznat na internacionalnom nivou, ono po čemu ćeš biti prepoznat je produkcija, stvaranje i izdavanje muzike. Prepoznaju vas zbog toga što radite, a di-džejing je samo način na koji taj rad prezentujete.

Osim toga, radiš i kao predavač na SAE institutu u Beogradu. Koliko ti se ta uloga dopala? Da li bi to bilo nešto čime bi mogao da se baviš ako odlučiš da ne budeš više u muzici?

Radim kao predavač i vodim kurs koji traje tri meseca, to je produkcija elektronske muzike. Učimo nekoliko programa i prenosim ljudima na kursu kako da od početka do kraja mogu da sazru dovoljno da naprave svoju pesmu ili da ono što imaju u glavi prenesu na platno. Mnogo mi se dopada, vidim sebe tu i mislim da mi ide prilično dobro. Kad okačim sluške o klin vidim sebe kao profesora. Mada, kako kod nas ide ovo s doktoratima, možda budem i doktor, je l’? To je definitivno je predavanje na nekom fakultetu ili školi nešto što planiram da radim i u budućnosti. Osim ovog dela kad više ne budem više u muzici jer je to nemoguće zato što je muzika u meni i samim tim će uvek da bude nešto vezano za muziku.

Slušali smo te nedavno na festivalu u Bačkoj Palanci, dolaziš i na Festival uličnih svirača u Novom Sadu. Šta možemo očekivati?

Kako ono kažu: ogromnu energiju, super zabavu, divne plesačice i sve te stvari. E pa to ne! Pošto sam saznao da nam se trubač razboleo i ne može da duva u svoju trubu, ne dolazimo kao trio već kao duo, samo Maat Bandy koja je na vokalima i ja. Izvodimo muziku koju sam ja radio, lajv sa vokalom uživo preko matrice i između je di-džejing i ja tu nešto semplujem. Hibridni lajv kako bih ga ja nazvao. Uvek je naravno cilj da se ljudi zabave i kad dolaze na ovakve koncerte uvek očekuju da čuju pesme koje vole. Imamo i nešto novo, taman da čujemo kako se ljudima sviđa. Takođe biće i žanrovski drugačije u odnosu na nastupe inače, jer je na nastupima kada puštam to uglavnom house, a sada će biti mešavina žanrova, house, hip hop, funk, svega i svačega. Osim toga, Gramophonedzie u ovom obliku i u ovoj formi u nekom narednom periodu sigurno neće nastupati u Novom Sadu tako da je ovo jedinstvena prilika da nas čujete. 

M.M.