BMX se vozi uvek, bez obzira na vreme, rupe, povrede...

Znate li da u Novom Sadu postoje prave akrobate, ali na BMX-u? O, da. Sjajni su, mladi, skaču non stop, kreativni su i ozbiljni. Ekipa se zove Funeral, a razgovarali smo sa Milanom Babićem o trikovima, povredama, biciklistima iz regiona, učenju akrobacija odnosno trikova i skejt parku. Snimali smo ih, pa obavezno pogledajte video!

Milane, šta je najvažnije da osoba ima da bi mogla da radi akrobacije na BMX-u?

Najvažniji je bicikl i volja. Ako imaš volju, to je to – naći će se bicikl. Sve zavisi od toga, što si mlađi, brže napreduješ – to je sigurno. Stariji, ljudi koji počnu sa 25 godina manje će napredovati. Sa 15-16 godina ako kreneš, za nekoliko godina napredovaćeš mnogo, mnogo više nego kasnije.

Koliko se razlikuju akrobacije u skejt parku i negde u gradu ili na planini?

Razlikuju se dosta. U gradu još može da se poveže sa ovim elementima u parku, jer neki elementi su pravljeni da budu simulacija onoga što mi vozimo na ulici, ali na planini su skakaonice od zemlje, tako da je to totalno drugačija disciplina. U gradu je najzanimljivije, zato što već imaš postavku koja je tu i onda treba da budeš maksimalno kreativan da bi se zabavio.

Da li dok šetaš ulicom posmatraš okolinu u razmišljaš šta bi sve tu moglo da se uradi?

Da, da, to je svakodnevno – ideš kolima, zveraš okolo, ideš peške i šetaš biciklističkom stazom, a u stvari mrziš ljude koji šetaju biciklističkom stazom i skontaš da moraš da se pomeriš (smeh).

Gledajući vaše snimke na Youtube-u, primetila sam da je odnos prema povredama prilično opušten u smislu da dobro podnosite padove i ogrebotine. Koliko vežbate da padate i koje su najčešće povrede?

Dok vežbaš trik, padaš i zapravo vežbaš i pad, ali nikad ne razmišljaš o tome, nego pad dođe kao mehanička radnja. Koliko puta probaš trik, koliko puta pogrešiš, toliko puta ćeš da padneš i to sve dođe na svoje. Padaš svaki dan, nekad malo jače, nekad malo slabije, ali nema ozbiljnih povreda ako samo malo razmisliš. Ne možeš jako da se povrediš, sigurno. Malo se izokrećeš, udari te bajk i to je to. Stvarno su retke ozbiljne povrede – evo svi se vozimo i dalje, stojimo, živi smo (smeh).

Koliko ste povezani sa drugim biciklistima iz drugih gradova i regiona?

Naša ekipa Funeral ima članove iz Hrvatske, Makedonije i dosta iz Srbije – iz svih gradova, Mitrovice, Požarevca i tako dalje. Odlično smo povezani zbog interneta, ali ljudi nemaju baš puno uslova da dođu ovamo i mi odemo tamo. Međutim, ima nekoliko dešavanja na kojima se srećemo.

Koliko često se dešavaju ti događaji?

Sve scena to organizuje. Mi smo ti koji će diktirati kad će nešto da se desi i šta. Recimo, ove godine ništa nismo organizovali, a prošle godine je bilo tri ili četiri skupa koji su bili super i ful, ali ove godine planiramo da se to sve pomeri za drugi deo godine. Ima i velikih dešavanja, u Osijeku koje je krajem leta – Panonian Challenge. Tu dolazi oko 30 vozača iz celog sveta koji su baš top vozači u BMX-u i ima u Beogradu veliko takmičenje – Winner of Belgrade. Tamo dolaze isto vozači iz inostranstva i tu su svi sportovi, i BMX i roleri i skejt.

Koliko ti pomaže kada uživo gledaš kako neko izvodi akrobacije?

Mnogo! Mnogo je velika razlika kad vidiš trik u realnosti i kada vidiš na videu, iako ta dešavanja traju samo po nekoliko dana. Na videu ti sve izgleda čudno, a uživo su i svi koji voze veoma opušteni, možeš da voziš sa njima, pričaš sa njima, da ih pitaš slobodno, na primer: Mučim se sa tim trikom već pola godine i non stop to radim, i on ti kaže: Samo malo pomeri nogu na nazad - ti to uradiš i skontaš da ide, to je to!

Znači, koliko brzo treba da naučiš jedan trik zavisi od toga i koliko razgovaraš sa drugim ljudima.

Upravo tako. Počeo sam da vozim sa mnogo starijim vozačima kao klinac, pa su oni prestali da voze i onda sam jedan period vozio sam. Napredovao sam i taj period, ali sad kad vidim ove klince koji voze, oni napreduju uz nas deset puta brže.

Međutim, važni su i uslovi u kojima vozite, koji nisu najsjajniji.

Park nam je u užasnom stanju, a mi nemamo novca da ga popravimo i ne možemo da dopremo do grada ili do ljudi koji treba da ga održavaju, pa bih iskoristio priliku da apelujem na bilo koga ko treba da dođe i popravi park, samo da možemo da se vozimo i da nam potraje. Mnogo je velika investicija da bi propao, a malo je para potrebno da se popravi.

Kako vozite zimi?

Vožnja preko zime je uvek bila večita borba, kao i vožnja po snegu, kiši, blatu. Pokušavamo na svaki način da se sakrijemo pod neki krov i nastavimo da vozimo. Uglavnom nikad nije previše hladno za vožnju i jedini problem su padavine. U poslednje dve godine uspeli smo da zauzmemo jedan napušteni objekat u industrijskoj zoni, tamo smo improvizovali neke male elemente za vožnju, ali to i dalje nije ono kako bi trebalo da bude.

Koji je tebi najizazovniji trik?

Svaki trik ima svoju težinu, a za mene lično najteži je Crooked grind - mislim da sam odvojio oko dva meseca konstantnog lupanja nogu o šipku kako bih ga naučio!

Jasna Žugić