U vremenu haosa, oni su birali emociju: Kako je nastala predstava ‘Skoro pa ljubav’

U današnje nesigurno vreme non-stop se nešto čeka, nečemu se stalno nadamo, iako se to uglavnom ne dešava, jedino čemu se svi vraćamo i uvek mu dajemo šansu jeste: ljubav. Ta univerzalna, najjača energija inspiracija je mnogim umetnicima različitih usmerenja. Glumica Borka Tomović, ovog puta u ulozi rediteljke, rešila je da na pozorišnu scenu postavi komad koji se zove „Skoro pa ljubav“, u sopstvenoj produkciji i uz odabrani tim saradnika. Predstava će se u buduće nalaziti na redovnom repertoaru velike scene Dorćol Platza u Beogradu, a plan je da se organizuju gostovanja širom zemlje.

Kako je nastala predstava "Skoro pa ljubav“?

Mi smo predstavu "Skoro pa ljubav" napravili pre mesec dana, imali smo festivalsku premijeru na u Parobrodu, a sada je u Dorćol Platzu. Od 22. maja kreće njen život i jako smo uzbuđeni jer Nina Nešković, Ognjen Nikola Radulović i ja ovu predstavu radimo od septembra meseca, već 9 meseci, i bio je dosta intenzivan proces, zbog svih okolnosti koje se dešavaju oko nas. Nije nam bilo lako da se bavimo ovako jednom lepom temom, a tema je, kao što i sam naziv kaže, ljubav. Zapravo, ljubavni, različiti odnosi, različite ljubavne faze odnosa kod različitih likova. Tako da Nina i Ognjen igraju 6 različitih likova u svakoj priči i oni su uspeli da sve te faze jako dobro urade, od početka, zaljubljivanja do jednog zajedničkog života.

Kako si došla do ideje o samom tekstu i sopstvenom rediteljskom poduhvatu?

Ovo je moja prva samostalna režija. Ja sam do pre devet meseci radila na Akademiji umetnosti sa studentima i nekako sam smatrala da je važno da se stalno pronalaze novi tekstovi, i da je to  meni lično bilo izuzetno uzbudljivo. Onda sam u potrazi za tekstom, koji sam htela njima da ponudim, pronašla i tekst "Skoro pa ljubav", odnosno u originalu se on zove "Almost Main", Džona Karijanija, koji je mene izuzetno privukao, zato što je on neko ko piše, on je i glumac i scenarista, piše jako živo, jako glumački uzbudljivo. Pomislila sam, ovo je za već iskusnije glumce, to mi je bio prvi utisak. Ono što je možda zaista zanimljivo, iako sam već dugi niz godina u ovom poslu, je što sam i Ninu i Ognjena površno poznavala, a kada sam pročitala tekst, oni su bili moja prva pomisao. Pozvala sam ih, pitala, verujem da im je to bilo i čudno, jer ni ja nisam znala da li ću se nazivati rediteljkom ili će to biti neki naš zajednički projekat. Eto, na kraju, jesam, zajedno sa njima to izrežirala i uspeli smo da napravimo predstavu, što je samo po sebi, moram da kažem, u ovim svim okolnostima, jedno čudo. Teško je, mnoge predstave krenu, stanu, nikad se ne naprave, nikad se ne završe, brzo se raspadnu, tako da to što mi već sada imamo predstavu koju želimo i volimo da igramo, velika stvar.

Koliko ti je težak posao sa druge strane scene?

Pre svega ja sam glumica i samim tim mene zapravo, u tom rediteljskom procesu zanima glumački rad, zanimaju odnosi i to je ono što je meni uzbudljivo. Ja se ne razumem mnogo u neke tehničke elemente, u svetlo, ton, tako da sam se trudila da izaberem saradnike pre svega koji će mi pomoći u tome i oni su to i uradili. Meni je ovde bilo zanimljivo da probam da od nečega što je na papiru dođem do živih odnosa, do živih ljudi i time smo se najviše i bavili. To je bio neki naš prioritet, da uspemo te ljude da oživimo, da ljudi, koji su u publici, mogu da se poistovete sa njima.Takođe, bilo mi je interesantno što je svako, zavisno od generacije, imao priču koja ga je negde lično dodirnula i povukla. Ono što je možda isto važno reći je da ovo nije realizam, žanrovski je neki magični realizam, tako da mi u samoj predstavi imamo neke momente koji nisu tako realni i to je ono što joj daje jednu posebnu draž. Likovi su izdignuti i nema nikakve patetike, nego imaju neku finu dozu humora u svakom i problemu i ljubavnoj muci.

A deluje mi da je danas ovakva predstava, u stvari, nešto drugačije od onoga što živimo. Koliko ljudi danas uopšte mogu da se skoncentrišu na ovakvu temu koja je izuzetno važna?

Zapravo sam shvatila da je meni ova predstava bila lekovita. Ja sam izuzetno intenzivna u svim ovim protestima od kada su počeli i nekako sam svoj dan, i život, posvetila tome i smatram da nemamo trenutno ništa važnije. Ali vreme kada sam bila sa ovo dvoje ljudi, kad smo stvarali ovu predstavu, ja sam se osećala kao da nisam u Beogradu, kao da nisam ovde, kao da ne živim ove muke i stvarno mi je služila i kao lek i kao beg, kao jedna vrsta utočišta. Tako da pozorište zapravo može da bude za sve nas, a čini mi se da baš to ljudi i traže sada od umetnosti. Stvarnost nam je toliko već nakaradna da nam ne treba još dodatno da je preživljavamo na nekom mestu kao što su pozorište ili bioskop ili neka umetnička izložba. Potrebno je da malo, na trenutak samo, pobegnemo i dobijemo nadu da će ovome svemu uskoro biti kraj i da zaista možemo da se bavimo lepim temama kao što je ljubav, kao što je radost i kao što je sloboda, mir. 

Koliko je teško napraviti predstavu van institucije?

Meni ovo nije prvo iskustvo, od pre 14 godina sam zajedno sa ekipom svojih prijatelja, tada kao glumica, učestvovala u predstavi koja je ušla u instituciju Zvezdara teatar, a onda u doba kovida su nam prosto rekli da više za nas tamo nema mesta, pa smo prešli u Teatar na brdu. Ali, predstava živi 14 godina, što je meni bio neki dokaz da je moguće da, kada krenete iz nečega, iz pravih pobuda i pravih namera, da je moguće da nešto živi. Nikad se ne zna da li će predstava zaživeti, znači, mnogo toga treba da se poklopi, mnogo kockica, pre svega, energija ljudi koji rade zajedno, a nas troje smo se neverovatno zbližili i postali prijatelji. Svo troje živimo za to da ova predstava živi. Samim tim, institucija bi naravno mnogo olakšala, zato što vi tamo  imate ceo tim ljudi koji radi za predstavu, a ovde ste vi ceo tim ljudi. Vi ste ovde i rekviziter i sufler i reditelj i glumica i šta god je potrebno za predstavu, štampate programe, radite reklamu, šta god je neophodno. Zaista se na kraju svede, pala knjiga na dva slova, morate tako, jer nemate nekoga ko bi vam pomogao.

Nadam se da nisi zapostavila neke druge projekte kojima si se bavila takođe u međuvremenu?

Ne, ja sam u međuvremenu imala početkom aprila premijeru u svom matičnom pozorištu Palčica, tu sam bila u ulozi glumice, ali ja sam već poslednjih desetak godina posvećena pedagogiji, iako više nisam na fakultetu, radim, imam svoju školu. Intenzivan mi je život u poslednjih par meseci, ali radim na sto strana različite stvari, takav je nekako naš život ovde. Na žalost, nemoguće je da radiš samo jednu stvar, nemamo tu vrstu luksuza. Moja velika sreća je što zapravo se bavim svime što me inspiriše, uzbuđuje i što nekako mi daje energiju da se ujutru probudim ili da ne spavam celu noć.

Jovan Vanja Marjanović

foto: Ana-Marija Ršumović

Borkino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod: