Nit Za Bit: Zoran Kesić, novinar

Čekamo da prođe i pravimo se mrtvi

  "Najveći problem mladih je upravo nedostatak motivacije da se učestvuje u krupnim društvenim promenama. Njihove želje se svode na uspešan profil na Fesjbuku, dobru zabavu, laganu kintu, bez energije. Roditelji su dosta krivi. Osuđujemo klince koji slušaju katastrofalnu muziku, ili ništa ne slušaju, ne čitaju knjige, a sve zato što roditelji gledaju besmislene sadržaje na televiziji, kupuju prljave novine pune lažnih idola, i deca to vide, odatle odlaze na ulicu i u školu. Potrebna nam je edukacija roditelja."

  "U Parizu se dogodilo nešto van mog poimanja. Meni je bitna, kao čoveku koji se bavi novinarstvom, satirom i slobodom govora, činjenica da su masakr u Šarli Habdo izazvale karikature. Koliko su one primerene ili ne, duhovite ili ne, provokativne ili ne - nije bitno, ostaje da su to karikature, novinarski i umetnički vid izražavanja koji je koštao života tolike ljude.

   To je novo u mom svetu jer to odmah transponujem na sebe i svoj rad. Sa momcima iz Njuz.neta i rediteljem Aleksandrom Saničaninom radim u sličnoj redakciji kao Šarli, stvaramo našu satiričnu emisiju, u drugoj formi i drugačijeg osećaja za humor ali zamišljam situaciju koja bi se desila nama zbog preterane šale i uopšte mi ne prija ideja da budem ubijen jer – kako bih onda uradio sledeću epizodu?!", govori nam kroz kiselu šalu kolega Zoran Kesić, čija humoristička emisija na TVB92 24 Minuta sa Zoranom Kesićem ne samo da je brzo postala kultna, već se o njoj trenutno govori kao jednom od poslednjih bastiona slobodne reči u Srbiji. O tome kako smo kao kolege proživeli pariski masakr, i o mnogim drugim bitnim stvarima, Kesić kaže:

 - Na mojim redakcijskim sastancima, koliko znam i ostalim, ima i svađe i smeha, ali su oni festival različitog mišljenja, sukobljavanja, kreativnosti. Stvaramo energiju za kakvu samo mi novinari znamo kakva je i to biva prekinuto brutalnim činom, što me je ponukalo da se oglasim, možda i preteram, sa svojim proglasom na Fejsbuku namenjenom prijateljima.

Zašto kažeš da si preterao, kada je sve što ljudi izgovore nakon čuvenog „ali“ pre svega relativizovanje zločina, a na posletku - ono što zaista misle?

- Ne oglašavam se tako na Fb, uglavnom mi služi za reklamiranje emisije i špijuniranje ljudi, koristim ga u vrlo sebične svrhe (smeh). Zažalio sam ne zbog onoga što sam napisao, već količine ostrašćenosti i psovki koje sam izrekao jer sam se otvorio i dao ljudima da vide kako sam se osećao.

Izgleda da si pogodio bolnu metu: „Nemam ja ništa protiv Hrvata, LGBT, Roma...ALI...?“

- Jesam pogodio metu, ali psovkama i načinom govora kojim se služe ljudi koji se ne slažu s mojim mišljenjem. Osvetoljubivi, koji ne žele da se izdignu iz blata u kom plivamo decenijama, filozofije „da komšiji crkne krava“, filozofije „ako su oni nas ovako, što bi mi njih žalili“. Ja to nemam. Možda nisam dobar patriota i Srbin jer po automatizmu žalim satiričare iz zemlje u NATO alijansi koja nas je bombardovala.

   Kolegijalno je izraziti protest tim povodom ali onda se to nabija nama na nos jer nismo izrazili žaljenje zbog masakra u Nigeriji ili bombardovanja RTS-a. Postavljam pitanje: da li svakodnevno moram da izražavam žaljenje zbog svega strašnog što se desilo i desiće se u svetu da bih, po vašem mišljenju, stekao pravo da žalim i zbog ovoga? E, tu pričamo o potpunoj nelogičnosti funkcionisanja mozgova tih ljudi, kojih ima toliko da odustajem od borbe i polemike, kažem „u pravu ste“, nećemo se ubediti, ostanimo na svojim stranama.

Kako si reagovao nakon što je „Informer“ tebe, Teofila Pančića... nedavno teško uvredio zato što kritikujete vlast?

- Ma, nikako nisam reagovao, smešna mi je ta marginalna pojava ali čak i takva pojava u našem društvu ima svoju novinu, emisiju i publiku.

Kako racionalizuješ da „to“ neko kupuje i da „novinar“ ima toliko debeo obraz?

- Na isti način na koji doživljavam ovoliko negativnih komentara na račun tragedije u Francuskoj. Laički to ovako objašnjavam: godine nesreća, ratova, sankcija, sistematskog ponižavanja, činjenica da smo po nekim pokazateljima najnesrećnija zemlja na svetu - sve to se nagomilalo i u nama se rodio bes.

   Bes koji nismo mogli da kanališemo. Da li je to bes prema sistemu? Mislili smo da jeste, prema Miloševiću, pa smo ga skinuli i mislili biće bolje. Kada smo videli da nije bolje, taj bes je naizgled nestao, sve je postalo mlako, nema nikakve energije.

Zar nije taj bes duboko pokopan u nama, neiskaljen?

   - U nama je i mora negde da izleti, a izleće kroz osvetoljubivost. Krivi su nam Francuzi jer su nas bombardovali, hvataju se na strašnu kartu male Milice, ona je čest argument; da ti dete koje je poginulo u ratu koristiš kao argument protiv nečega, to je zastrašujuće.

   Sad, dok ja ovo govorim, ljudi će optužiti mene da ja skrnavim malu Milicu, njenu i tragediju svih nas koji smo propatili ali u to vreme sam dan i noć provodio u Studiju B montirajući promotivne filmove protiv NATO agresije.

  Mislim da imam pravo da govorim o žrtvama RTS-a jer sam danima izveštavao i montirao priloge o jadnim poginulim kolegama. Ne osećam potrebu da svakog dana ističem koliko žalim zbog njih i male Milice da bih stekao pravo da žalim za kolegama iz Francuske. Samo jedno pitanje: da li bi ovi što govore „nisam Šarli“ i „dobili su šta su zaslužili“, imali takav stav da su stradale kolege iz Rusije ili Grčke? Ne, jer su ovi iz Francuske, a ona nas je bombardovala.

Imao si odličnu godinu, a onda prestao biti deo nedeljnog „paketa“ sa Oljom Bećković na B92, da li si tim povodom osetio unutrašnje konflikte?

  - Nisam intimno u vezi sa Utiskom nedelje i Oljom Bećković, prvi i poslednji put sam je video ispred zgrade B92, na protestu podrške, kada se skupila esencija mudrosti u Beogradu. Naravno da mi je bilo žao ali nemam moć da to sprečim. Na naš način, satiričan, mi smo to uradili u emisiji. Da li smo mogli više? Verovatno jesmo.

Kako se zove to što se dogodilo Olji Bećković?

   -  Ne znam. Da li se to zove cenzura? Nemam sisteme da ti kažem da je Aleksandar Vučić naredio da je skinu. Nemam sistem da ti kažem da li je to procena televizije da više nije potrebna. Utisak nedelje je emisija kojoj bi svakoj televiziji bila čast da je ima. Svi sumnjaju da je onaj koji vuče sve konce u našoj zemlji zaslužan i za to. On kaže da nije i sad kome verovati?

Kako je građaninu Zoranu Kesiću pod Njegovim prstom?

   - Ne mogu da odvojim sebe građanina od sebe autora i voditelja. Nisam toliko različit na te-veu i privatno. Premijer je nekako zaslužan za uspeh naše emisije, kao što bi i Sloba bio zaslužan da se emitovala u ono vreme. U doba velikih diktatora svaka kritička misao je vrlo dragocena i poželjna, nažalost retka. Zamisli da imaš satiričnu emisiju u Severnoj Koreji, to bi bilo ludilo,  ja bih prvi platio da je gledam.

Da li te je strah?

  - Nije me strah od vlasti ili Njega, mene je strah od ljudi, ovih jadnih, gnevnih ljudi kojih je puna Srbija. Taj bes mora negde da izbije, da li na stadionu, da li protiv Francuza, Engleza, da li su Amerikanci g...a, da li sam ja g...o, jer neko mora da bude g...o kako bi oni nekome j....i mater! Plašim se jadnih ljudi koji ispoljavaju bes na nečemu što im se u tom trenutku učini da se kosi s njihovim principima, a oni su izvitopereni.

Jesmo li postali društvo u kom su humorističke emisije preuzele ulogu informativnih?

- Moguće da je vlast uspela, manje ili više diskretno, da uguši ozbiljne vidove kritičke misli i da pušta samo ove ventilčiće znajući da neće na dobro izaći ako se i oni uguše.

Ti si „ventilčić“, ne osećaš gorčinu zbog toga?

- Jedan od, zašto da ne, nemam ništa protiv te uloge. U svim režimima je bilo ventilčića i moguće da je smišljeno tako, sve što političari rade je proračunato. Vučić odlično poznaje svoj narod, kako kažeš, on još iz vremena kada je bio ministar informisanja prati medije i nisam jedini koji zna da mu je vrlo bitno šta oni pričaju.

   Odavno sam prestao da budem očaran i razočaran. Izgubio sam iluzije i odlučio da radim ono što me čini srećnim, s ljudima koji me čine srećnim.

Da li si iluzije izgubio jednim događajem, ili protokom vremena?

- Bio je to proces, od 6. oktobra je krenuo (smeh). Bio sam politički osvešćen još od osnovne škole, 5. oktobar sam doživeo kao lični trijumf jer sam s kamerom u ruci snimio najzanimljivije, najopasnije scene naše revolucije i ponosan sam se u dimu suzavca i buci bagera izborio za svoju autorsku emisiju na B92.

   To je bila moja lična pobeda kao TV kreativca, potom i politički osvešćenog čoveka koje je znao protiv čega se bori i mislio da zna za šta se bori.

   Tokom vremena sam shvatio da ne znam za šta sam se borio. Kada je nestao naš politički protivnik Milošević, a nismo počeli boje da živimo, kada ljudi koji su došli posle nisu opravdali poverenje, počeo sam da se razočaravam i shvatio da su bili jedna ozbiljna, amorfna masa.

Da li je 2014. imala naravoučenije?

- Posle ove godine smo naučili da, šta god da nam se lepo desi, za to će biti zaslužan samo jedan čovek. A za sve ružno što se desi, ili se to nije ni dogodilo, ili je zasluga prethodnih režima.

Zašto najmoćniji političari nisu u stanju da osete kada se blamiraju do te mere da publika trpi transfer neprijatnosti?

- Suviše su zaljubljeni u sebe, svoju moć. Misle da su bogom dani i ne dovode u sumnju svoje poteze, zato nisu u stanju da osete to o čemu govoriš. Sad ti praviš paralelu između duhovitosti političara i njihove sposobnosti, a oni mogu da me nasmeju samo glupošću.

   Pa, jesi li ti video nekada Vučića da je uspeo nekoga da nasmeje? Dačić nas nasmeje, ali nesvesno, znaš te likove koji se ni ne trude, pa samo ispadnu smešni. Misli da je kozer ali je smešna pojava. Nema duhovitih ni iz nominalno opozicione stranke koja ima titulu demokratske, svi su mi toliko nezanimljivi da je to strašno.

Publika često misli da si „njihov“; da li je to što ih ne pominješ zapravo najveća kritika?

- Naravno, najviše bih voleo da imam materijala da obrađujem i opoziciju ali nemam. Niti rade nešto, niti se ističu, niti su duhoviti.

Kako objašnjavaš totalan raspad opozicije?

- Nema harizmatičnog vođe, izgleda da se kod nas sve svodi na vođu. Ako izuzmeš premijera, ko nam ostaje? Zorana Mihajlović, koja ne koristi dovoljno svoju lepotu, ili Nebojša Stefanović, koji ne koristi dovoljno svoju diplomu? Nekada je vođa bio Sloba, posle je Vojislav Koštunica veštački pretvoren u vođu, više kao maskota želje ljudi da promene stvari. Vučić nije veštački pretvoren u vođu, on je vrlo posvećen tom poslu, ne sumnjam da radi koliko kaže da radi i to je za strahopoštovanje.

Čekamo, dakle, nekoga harizmatičnog da pokrene opoziciju?

- Čekamo. Da li je to Bojan Pajtić? Evo, već sam se nasmejao toj misli. Dok se ne pojavi, čak ni nekim udruživanjem ne može se ništa dobiti, niti ja to priželjkujem, ne mislim da bi nam 2014. bila bolja s drugom vladom. Ne pucam na tu loptu, sa postojećim igračima bi teško napravili tim koji bi nas bolje vodio. Nema ništa od vlade u senci dok smo u senci jednog čoveka.

Šta je isto, a šta drugačije u odnosu na devedesete?

- Tada je bilo veće siromaštvo. Sada su fensi devedesete, Fejsbuk devedesete (smeh). Nedostaje mi duh energije ljudi s kojima slično razmišljaš, a koji su imali zajedničkog, jasnog protivnika. Ne patim za demonstracijama, nisam nostalgičan, ali ta energija i te odvratne godine nikada ne bih menjao. Tu energiju si nožem mogao seći u vazduhu i to nas je napunilo za ceo život.

Da li uopšte imaš predstavu kakvo je spoljnopolitičko opredeljenje naše zemlje?

   - Ha, čekamo da prođe i pravimo se mrtvi, to nam je opredeljenje. Čak ne mogu za to ni da osudim vlast jer nezgodna je to uloga. S jedne strane, naravno da hoćeš u EU, s druge, ne smeš da okreneš leđa Rusiji, vrlo je zeznuto. Jedino mogu da preseku i uvedu sankcije Rusiji, kažu „naš put je ka EU“ ali to neće uraditi i balansiraće s Kosovom i Evropom.

Da li sam manji patriota ako kažem da se u Sarajevu osećam više kao kod kuće nego u Prištini, zato što u Sarajevu bolje razumem jezik i kulturu?

  - Jesi. Takvim stavom ćeš samo privući gomilu hejtera koji će te otpužiti da si prodao dušu Zapadu. Razumem tvoj stav i prijatelje biram među ljudima koji slično razmišljaju, a ne zato što su sticajem okolnoti rođeni ovde ili onde.

Nakon drona i cipela Edija Rame, možemo li reći da gubimo medijski rat s Albanijom?

-  Uf! Apsolutno, i to je neshvatljivo, narod koji se diči kreativnošću i smislom za humor. Mi nasedamo na njihove trikove i sad su Albanci, kao, neki pokvareni narod koji stalno želi da nas prevari i to uspešno čini jeftinim trikovima.

   Čini mi se da su oni više posvećeni tome da nas prevare, više su ostrašćeni. Zapanjujuća scena, nakon uspešnog trika s dronom, doček njihovih fudbalera je bio kao da su pobedili na Evropskom prvenstvu.

Misliš da je Albanija zemlja sa teškim društvenim problemom?

Ozbiljnim! Zamisli obrnutu situaciju, vraćaju se naši, ko bi ih dočekao na aerodromu? Nema šanse. Možda kada bi Dačiću, koji je tako vickast i sklon trikovima, poverili da smisli taktiku kako prevariti Albance (smeh). Sve je to politika, treba misliti i na to, dron je politički čin.

Zašto je na Balkanu teško pogledati se u ogledalu, videti sebe, prošlost, sadašnjost i priznati da su stvarni?

- To je najteže, da prihvatiš da si pogrešio. Ali nije svima, vidiš da Vučiću nije teško, vidi kako se transformisao, da li je on priznao da stari Vučić nije bio na pravoj strani? Nisam siguran da možemo govoriti o dva Vučića (smeh) ali nije sramota promeniti mišljenje

Možda je Aleksandar Vulin drugi Vučić, a on ti se sam „namešta na penal“?

- Pokušavamo da ga izbegnemo ali on je jači od nas, uporno se uglavi u emisiju hteli mi to ili ne. Zaista briljira poslednjih meseci, pomera granice svog atipičnog ponašanja i ako bude famozne rekonstrukcije vlade, koje Vučić toliko voli, biće zanimljivo videti da li će Vulin ostati.

   Očigledno da je prvi na listi za odstraniti, uz Velju Ilića sa „mašinom koja ima ruku i skuplja“, e sad, činjenica je da je Vulin Vučićev veran vojnik, videćemo da li će ga vernost sačuvati.

„Milica“ je bila argument jednim povodom, a kako ti se čine Vulinovi „švrćani“ kojima je preusmeren novac namenjen nevladinim organizacijama?

   - Očigledno je shvatio da se debelo zeznuo i pokušava to da maskira navodnom brigom za bolesnu decu. I ko će sad reći da je to pogrešno?! Ne znam koliko treba da si glup da ne prozreš to. „Švrćani“?! Udaraš na patetiku u brutalnom pokušaju zamaskiranja gluposti.

Komentar povodom studentskih protesta i omladinskog bunta u Srbiji?

   - Protesti su loša kopija nekadašnjih i studenti se bore za samo njima bitne stvari, bez želje da se nešto suštinski promeni. Nema ideologije. Kada ih pitaš o fakultetima koji štancuju doktorate, to nije problem. Gledaju svoje dupence i kako da što lakše prođu kroz to. Nisam u fazonu da kritikujem mlađu generaciju. Moja mi se prosto više dopadala i drago mi je što sam tada bio mlad, a ne sada.

Najveći problem mladih?

- Upravo nedostatak motivacije da se učestvuje u krupnim društvenim promenama. Njihove želje se svode na uspešan profil na Fesjbuku, dobru zabavu, laganu kintu, bez energije.

- Roditelji su dosta krivi. Osuđujemo klince koji slušaju katastrofalnu muziku, ili ništa ne slušaju, ne čitaju knjige, a sve zato što roditelji gledaju besmislene sadržaje na televiziji, kupuju prljave novine pune lažnih idola, i deca to vide, odatle odlaze na ulicu i u školu. Potrebna nam je edukacija roditelja.

Sada smo napravili pun krug: gnevni ljudi se istresaju pomoću treš medija i podižu decu u takvom raspoloženju duha?

- Gnevni roditelji rađaju divnu, nevinu decu, a ona osećaju lošu energiju u domu. To nisu poremećene porodice, već prepune besa nagomilanog u svima nama.

Biser godine?

- Toma Nikolić i njegovo gostoprimstvo Kinezima, citat „žutih ljudi koji će doći sa Istoka“. Ne znam kako Kinezi reaguju na to, da li je uvredljivo nazvati ih tako, ali sporno je, na ivici. Mada, razumem tok misli njega i njegovog tima, Kinezi vrlo polažu na tradiciju i svoje filozofe, i mi imamo tradiciju i filozofe, okej, proroke, i to treba izneti.

   Igor Mihaljević