Murali su umetnička dela koja treba čuvati

Nedavni događaj kada je prekrečen mural "Jedina istina" francuskog umetnika Remeda, koji je krasio fasadu zgrade u centru Novog Sada, bio je povod da se pozabavimo time kako je i kada ulična umetnosti stigla u Novi Sad, ali i da čujemo stav samih umetnika. Pre nešto više od dve decenije, zajedno sa svojim prijateljima iz kvarta, Goran Janićijević doneo je uličnu umetnost i murale u Novi Sad. Okupljena pod imenom DNK, ova neformlna grupa mladih umetnika bavila se iscrtavanjem i ulepšavanjem prostora, želeći da pošalje poruke bunta i protesta zbog tadašnjeg stanja, ali i da na svojevrstan način sumorne i neugledne objekte i fasade oblikuje novom umetničkom formom. 

"Početkom srednje škole, uz ekipu koja je vozila skejt, krenuli smo na polulegalan način da radimo murale. Birali smo neke zidove, fasade, kontejnere, oslikavali smo ih i time slali poruku", priča nam Goran na početku razgovara za Oradio.

Šta ste sve od poznatih dela uradili u Novom Sadu?

U okviru naše grupacije DNK (Detelinarski nindža klan), koja sad već spada u istoriju, bilo nas je desetak i počeli smo da radimo murale. U tom društvu sam bio od slabijih crtača, sa mnom su bili i Špira (DTA, ex Hain Teny), Baki, Justy... Nekad nisam smeo da im pominjem imena da ne bi imali problema (smeh). Uglavnom smo se držali lokalnog dela grada, Detelinare, jer smo se tu najbolje osećali. Bilo je to vreme Miloševićevog režima, Otpora, pa smo naš kraj najbolje poznavali i tu smo se osećali sigurno i zaštićeno. Što se mene tiče, uvek se rado sećam odžaka koji sam iscrtao na Detelinarskoj pijaci. S obzirom na to da je bio visok šest metara bilo mu je nezgodno pristupiti, penjao sam se preko tri kuće da bih došao do njega, često sam satima visio na jednoj ruci radeći delove. Tada je to bilo nešto novo. Ipak, najponosniji sam na neke projekte koje smo radili zajedno kao ekipa, skupljali se sa kanticama, izlazili na zidove i trudili se da nam radovi budu što veći, duži, megalomanski.
 

Šta ste time želeli da postignete?

U prvom mometnu svakako je to bio neki bunt, adrenalin, akcija gde se šunjaš i prikradaš da bi radio nešo što možda i nije dozvoljeno. Da bi kasnije to sve izgledalo ozbiljnije morali smo dosta vremena da posvetimo radu, smišljanju projekta, skiciranju samog murala ili grafita kako bi on dobio neki smisao. Kreće se iz bunta, a završava porukom.

Murali i grafiti su sigurno dostupniji ljudima nego nego slike u galerijama. Ipak, oni imaju svoj vek trajanja. Koliko vaših još uvek stoji, da li se popravljaju, restauriraju?

Mislim da ovog momenta samo dva moja grafita još uvek postoje. Kada su odžak koji sam pomenuo prekrečili, ko god da je doneo tu odluku, pijaca, tržnica ili ko već upravlja tim objektom, ja to nisam obnavljao niti ponovo radio. Neki mlađi klinac nije smatrao da mu je to interesantno, pa to tako ostalo. Murali i grafiti se generalno ne restauriraju. Ali se čuvaju. Na primer, ovaj Remedov mural koji je prekrečen, pre par godina kada se radila restauracija te zgrade, jako se pazilo na to da se mural ne ošteti. Naravno da ga ne bi ga doveli iz Španije, on jeste Francuz ali živi u Španiji, da prefarba neku crnu rupu koja se pojavila... Dakle, murali žive koliko žive, zato se u startu bira dobar zid, dobra boja, da bi bili što dugovečniji.

Kako doživljavaš to što se desilo sa Remedovim muralom?

Stvarno sam bio jako razočaran. Možda su postojali ljudi kojima se to delo nije dopadalo. Recimo, mojoj supruzi, na primer, nije bio lep. Ali ne sviđa se svima ni Dali i ne bi ga ni za džabe držali kod kuće! To su ukusi. Ovo je definitvino bila umetnost i ona mora da se sačuva. Kao kad bi neko došao do trga i macolom razbio Miletićev spomenik zbog ko zna kakvog razloga. Evo ga, digao je ruku, nešto preti, hajde da stavimo nekog čikicu koji je naslonjen na štap! To se jednostavno ne radi. Ovaj mural je pomenut u raznim knjigama, naš grad je u umetničkim krugovima koje se bave ovom sferom postao poznat. Za mene je to što se desilo jako ružno.

U domenu murala, Novi Sad na stadionu Karađorđe ima jedan sportski, rad domaćih autora i posvećen FK Vojvodini. Koja su to mesta na kojima bi trebalo raditi murale?

Taj projekat je fantastičan, poznajem neke momke koji su radili na tome, išao sam čak i da ih obiđem dok su radili. Meni je sjajno mesto i stadion Kabela, u svetu se to zove wall of fame. Zanimljiv mi je i jedan koji je zaboravljen, možda ljudi ne smeju tamo ni da priđu, a mogao bi biti sjajno mesto za grafite - prolaz do perona na Železničkoj stanici. Ogromni beli zidovi, osvetljen, meni je to mesto prelepo za rad.

Kada se osvrenem na neke urbane delove grada, mislim da je mesto Remedovog murala bilo idealno, kao da je ta kuća bila napravljena za tako nešto. Ako uzmemo da su grafiti buntovnički izraz u umetnosti, gde deca uzmu sprejeve i iskažu svoj stav, murali su umetnička dela koja treba negovati i čuvati.

Tvoja profesija poslednjih godina je takođe umetnost, ali pripremanja hrane. Kako jedu Novosađani?

Novosađani dobro jedu! Umetnost sam pokušao da iskoristim tako da recepturu spojim sa vizuelnim identitetom. Međutim, kada bismo pokušali da napišemo knjigu o vojvođanskoj kuhinji shvatili bismo da u suštini nemamo naša jela. Ili su turska ili austrougarska, ili mediteranska... Kod nas su sve to fuzije koje su izrodile nešto posebno. Samim tim je, po mom mišljenju, naša kuhinja najbolja, jer smo imali uticaje raznih svetova i od njih pokupili, ukombinovali i stvorili izvrsnu kuhinju. Kada me pitaju da li je bolja italijanska musaka sa patlidžanom ili turska sa krompirom, ja kažem naša gde ima svega po malo. Problem je u tome što ugostiteljstvo uglavnom nudi jedno te isto, nema specifičnog izražavanja u prodaji, nema puno ljudi koji pokušvaju da eksperimentišu sa hranom. Mislim da u Novom Sadu imamo dobar izbor, dobre kuhinje i dobre kuvare.

Kako si stigao do sopstvenih recepata?

Nisam školovan kuvar, grafički sam dizajner ali me je od malih nogu otac savetovao da, gde da god da sam putovao, probam specijalitete i istražujem hranu. Praktično sam se svakodnevno bavio hranom na neki način, pa sam imao više prakse od školovanih kuvara. Dugo sam razmišljao o svemu i kada sam odlučio da otvorim svoj restoran nije mi bilo previše teško. Napravio sam fuziju hrane i umetnosti i za sad sam zadovoljan.
 

Koje je tvoje omiljeno jelo?

Malo će zvučati snobovski (smeh), moje omiljeno jelo je biftek u sosu od bibera.

A savet dobrim gurmanima za obilazak i uživanje u hrani po našoj zemlji?

Definitivno sam za sva mesta koja se predstavljaju kao etno restorani i neguju tu kuhinju. Uglavnom se takva mesta ne nalaze po centru, ako bismo uzeli Novi Sad to bi onda bili neki salaši, čarde sa dobrim ribljim specijalitetima, roštilji... Mislim da je bolja hrana u selima i manjim objektima u prirodi.

A inostranstvo? Šta je tvoj izbor, koje jelo ili kuhinja?

Ako nije biftek sledeće što bih odabrao je svakako pica. To je toliko svestrano jelo, možeš sa njom uraditi šta god želiš, tako da bi moj izbor bila Italija.

Jovan Marjanović