Luna Vujović, psihološkinja: Traženje posla je posao za sebe

Jedan od najvažnijih događaja u životu svakako je pronalaženje posla, pogotovo ako se ispostavi da je posao u kolektivu i da je to mesto gde se obavlja i finansijski momenat i da je to upravo ono što ste želeli. Naravno, doći do posla je proces koji podrazumeva mnogo koraka, a krajnji je odlazak na razgovor koji, posebno za početnike, može da predstavlja veliki stres. Za nove snage koje treba angažovati u jednoj firmi zadužena je HR služba, a Luna Vujović je jedna od glavnih psihološkinja u TIM centru za ovaj sektor ili kako oni to vole da kažu - prava adresa kada nekog treba regrutovati, selektovati ili „sorsovati“.

U životu svake osobe postoji momenat kada bira svoj poziv.  Šta treba da prevlada,  emocije ili razum,  da li treba da se usmerimo na ono što nas zanima, što volimo, ili ono što će nam biti isplativo?

Ja ću sada da kažem ono čuveno psihološki – zavisi. Zaista zavisi od različitih okolnosti i preferencija individue. Istina je da treba razmišljati o tome da li će nam nešto u budućnosti biti isplativo, ali to definitivno ne treba da bude nešto što će biti presudno. Ukoliko vam pada na pamet nešto što bi bilo isplativo, uh, isprobajte pre nego što se odlučite. Evo, ja ću dati sad konkretan primer iz svog ličnog života. Ja sam kao srednjoškolka, išla sam u gimnaziju, bila dosta dobra u domenu informatike i moja profesorka informatike je mene gurala da idem na neke kurseve koji su bili besplatni, da bih naučila da programiram na višem nivou. Pošto sad već znamo da sam psiholog, ja sam otišla, sedela dve nedelje i samo zverala, gledala da me neko pogleda, da sa nekim pričam, dok su svi ostali sedeli, čukali i gledali u svoj računar. Prosto sam videla da ih to vozi. Meni je to išlo od ruke. Ja bih u tome verovatno bila vrlo uspešna, ali bih bila apsolutno nesrećna. Mislim da je jako važno isprobati nešto, možda baš programiranje, jer je to neka od, hajde da kažem, najisplativijih karijera danas. Isprobajte, probajte, ako je to nešto što vam se zaista dopada, gurajte to dalje, ali nemojte ići kontra od svojih istinskih želja i potreba.

Dobiti posao je veoma važan događaj u životu. Kako pristupiti nekom oglasu za posao koji vam se učini dobrim?

Ne kaže se za džabe, i stvarno nije floskula, da je traženje posla posao za sebe. Pogotovo danas, to je postala jedna velika istina, nažalost. Kada razmišljamo o traženju posla, mislim da je stvarno važno da sagledamo sebe realno. Šta je to što mi znamo da radimo i šta je ono što mi želimo da radimo? Da vidimo gde su nam tu te rupe, kako da popunimo te rupe, da budemo konkurentniji na tržištu. Trebalo bi, dakle, da razmišljamo o mestu gde želimo da radimo, da zamislimo stvarno okruženje, kompaniju, kako ta kompanija funkcioniše, jer će nam to doprineti da mi donesemo neku dobru odluku. Ono što je nekako uvreženo mišljenje kod ljudi jeste da samo poslodavac bira posao. To apsolutno nije i ne treba da bude tako. Dakle, i vi kao kandidat treba da birate okruženje u kome ćete raditi, jer ukoliko napravite neki kompromis, malo veći, to dugoročno verovatno neće biti pravo mesto za vas. Znači, prvo sagledamo sebe, sagledamo naše želje, sagledamo naše ambicije, sve što nam je važno i onda krenemo da gledamo oglase.

Pisanje biografije je pretpotavljam jedan veoma važan korak ?

Tek nakon toga krećemo da pravimo biografiju. Ako imate nekog iskustva, onda naravno, navodite vaše prethodno radno iskustvo, ali pošto ja dosta radim i sa studentima i sa mladima, dolaze nam i praktikanti, i često sam gost na na nekim tribinama na fakultetu, volim da spomenem i da je jako važno da i studenti budu aktivni u toku njihovih studentskih dana, da se aktiviraju u pogledu karijere, odnosno nekih vannastavnih aktivnosti. Da li su to čak i odlasci na karijerne sajmove, da li je u pitanju, na primer, neko volontiranje, organizacija nekih događaja, konferencija i tako dalje, jer sve to mogu da navedu u svojoj biografiji i da na taj način pokažu zapravo šta su to njihove kompetencije, odnosno znanja i veštine koje su oni stekli u toku tog nekog rada. Dakle, pišemo CV koji podrazumeva neko prethodno iskustvo, najviši stepen obrazovanja koji smo završili, škola, fakultet, usmerenja na tim školama i fakultetima, i naravno izdvajamo neke veštine koje nas, neću da kažem izdvajaju, ali kojima vladamo. Ne znam da li je to znanje rada u Excelu, PowerPointu, ili nešto treće.Tu su svakako važni i jezici koje poznajemo.Nakon toga, naravno, kontakt informacije, i CV je zapravo vaša lična karta koju vi šaljete poslodavcu.Za svaki oglas stvarno treba da gledamo da ga donekle prilagodimo, odnosno CV da prilagodimo tom oglasu. To ne znači da ćemo menjati sve u potpunosti, ali ćemo se truditi da istaknemo one veštine koje imamo, a koje već stoje ili su naznačene u tom oglasu za koji se mi prijavljujemo.

Stara izreka kaže da je u ljubavi i poslu sve dozvoljeno. Često se prilazak osobi koja vam se dopada zove muvanje, odnosno pokušavaj da sakriješ što ti baš ne valja, a da istakneš nešto u čemu si dobar. Koliko je to dobar pristup kada se traži posao?

Mislim da je iskrenost stvarno jako važna, zato što sve se pre ili kasnije otkrije. Naravno, ne mislim da treba da dođete na razgovor za posao i da se naružite. Ne treba da ističete neke svoje negativne strane, ali prosto da budete realni u svojoj proceni. I mislim, nije to naravno samo na čoveku koji dolazi na intervju, mnogo toga je na ljudima koji rade moj posao, koji su regruteri ili ljudi koji zapošljavaju ljude. Na nama je, zapravo, da saznamo ono što je nama važno i da to bude što istinitije moguće. Tako da, ja računam da je stvarno iskrenost najbolji mogući put.

Svesni smo da AI zauzima dosta nekih poslova koje smo mislili da nikad neće moći. Koliko je to opasno?

Ne volim jako da idem u budućnost, zato što stvarno ne znamo šta će se desiti. Ono što ja mislim jeste da AI, koliko god bude napredan za vreme mog života, smatram da sam još mlada, nikad neće biti potpuno autonoman. Menja se tržište u smislu veština koje su nam potrebne. Jedna od veština jeste kako da koristiš AI da ti automatizuje deo posla, radi deo posla za tebe na koji ti gubiš dosta vremena, ali i dalje sam ja ta koja daje input toj veštačkoj inteligenciji, odnosno AI-u. Mislim da mladi ljudi  treba da se fokusiraju na razvoj tih veština, kako koristiti AI u svoju korist, ali mislim da ne treba da ga se nužno boje da će sad zameniti sve moguće poslove, zato što mislim da to apsolutno nije moguće. Iza tih poslova će i dalje morati da stoji čovek. Postoje, naravno, neki poslovi koji jesu ugroženi od strane AI-a, ali mislim da je neko nepisano pravilo, da tamo gde se podrazumeva interakcija čovek-čovek, AI će to vrlo teško zameniti.

Koliko je važno za jedan kolektiv da postoji i prijateljstvo van posla?

Pošto ja dolazim iz jednog jako lepog i dobrog kolektiva, gde smo svi drugari, jako mi je teško da zamislim da nekako drugačije može da funkcioniše. Mislim da je važna ta neka bazična kolegijalnost, ukoliko ona postoji. Mi ne moramo piti kafe, ne moramo se družiti, ali taj momenat da smo na poslu prisutni i radimo svoj posao najbolje što možemo i nećemo otežavati nikom drugom, mislim da je to dovoljno da bi jedan tim uspešno funkcionisao. Naravno, to nije jedina stvar, ali mislim da je to jedan uslov bez kog se ne može. A sad, da pijemo kafe, družimo se privatno, kao što recimo mi u timu radimo, to stvarno nije neophodno.

A šta raditi ukoliko vam neko iz kolektiva baš smeta, njegovi ili njeni stavovi, način ophođenja ili jednostavno rada?

Tu je važna jedna veština koju mi psiholozi često pominjemo, a zove se asertivna komunikacija. Sigurna sam da ste čuli, to je hot topic već poslednjih 15-20 godina u popularnoj psihologiji, koja zapravo podrazumeva da ćete se zauzeti za sebe, s tim što nećete biti agresivni, nećete povrediti drugu stranu. To je veština koja se stiče i mislim da je to neki pristup koji bi trebalo negovati u tim situacijama. Dakle, prići i reći da prosto mi neko određeno ponašanje ne prija, da to ne bih volela da se ponavlja, da li je moguće da ti ispoštuješ tu stranu. Dakle, idemo sa porukama: "Meni nešto ne prija, meni nešto ne odgovara što ti radiš." Ne napadam tvoje ponašanje, nego moje, iskazujem svoje lično mišljenje. Ako to posmatramo iz ugla zapošljavanja, to je jedna od stvari koje, recimo, dosta često ja kao regruter ispitujem. Šta radite u situacijama kada imate neku konfliktnu situaciju na poslu, kada ste sa kolegama sa kojima se ne slažete iz bilo kog razloga, prepričajte mi je, kako ste vi tu postupili. I u tim situacijama, naravno, različiti stilovi isplivavaju i tu je jedan od tačnijih odgovora taj pristup. Mi baš sada, 4. marta imamo otvoreni trening "Hoću kusur, neću žvaku", koji baš jeste, između ostalog, asertivna komunikacija i kako iskomunicirati neke stvari koje onako nije lako reći, pogotovo ljudima koji dosta brinu o drugoj strani.

Činjenica je da mnogi mladi dosta loše govore. Koliko je važno izlaganje kandidata na razgovoru za posao?  

Dosta mladih je preplašeno kada dođe na intervju i ja tačno prepoznam kome je prvi intervju. Već po izrazu lica ja znam da je to prvi ili među prvim intervjuima. I tu je jako važno razmišljati, u kontekstu toga, da druga strana nema pojma šta vi znate i šta sve možete da ponudite. Taj momenat izlaganja, odnosno ponavljanja nekih situacija koje su nam neprijatne, nas rasterećuje. Već kad krenete da pričate sa regruterom u prvom delu intervjua, počinje to polako da splašnjava. Vidite da je osoba sa druge strane isto čovek, da ja tu nisam da vas rešetam pitanjima, da vidimo šta su tačni, a šta pogrešni odgovori, nego stvarno razgovaramo i pokušavam da vas bolje upoznam. Mislim da je izlaganje nešto što će zapravo najviše doprineti nekom kandidatu na putu da bude uspešan u intervjuima. Između ostalog, intervjuisanje, ne samo za regrutera nego i za drugu stranu, je veština. Tačno vidite ko je prošao već mnogo intervjua i uvežbao se u tome, tako da mislim da je onako to najbolji put. Nije prijatno, ali stisnemo se, prođemo kroz prvi intervju, probijemo led i onda idemo dalje i što se više izlažemo to će nam biti komotnije u toj poziciji kandidata.

Ko sve može da se prijavi na radionicu?

Program je otvorenog tipa, što znači da može da mu pristupi bilo ko. Odvija se 4. marta i ime mu nosi "Hoću kusur, neću žvaku". Pored toga, ono čime se ja bavim, a to je primarno zapošljavanje, sve češće ljudi koji žele da pređu u HR razmišljaju o regrutaciji kao prvom koraku. Tako da imamo i obuke iz oblasti baš regrutacije koje su usmerene i na početnike i na one koji imaju neko znanje. Konkretno, uskoro, početkom aprila, ćemo imati tu naprednu obuku, u novembru ćemo imati početnu obuku, a između ćemo imati obuku za menadžere koji zapošljavaju za svoj tim.

Jovan Vanja Marjanović

foto: TIM centar

Lunino gostovanje u emisiji Dnevnasoba možete poslušati na linku ispod: