Društvo / Intervju
Kratak vodič kroz mentalnu higijenu: Zašto su nam instant recepti za sreću pogrešni?
Svedoci smo da nam se pri svakoj poseti društvenim mrežama nude sadržaji savršeno oblikovanih ljudi koji nas savetuju kako da brzo, lako i jeftino isklešemo telo. Sa druge strane, rafovi knjižara prepuni su popularne psihologije koja obećava mentalni balans kroz instant tehnike, čineći da zdravlje deluje kao lako dostižna roba. Iako je ono najvažnije, postavlja se pitanje da li je sve baš tako dostupno? Koliko su nam nametnute norme o kojima gledamo u filmovima, dok je realnost sasvim drugačija? Idemo li za životom koji smo zamislili ili onim koji nam se nameće? Gošća "Dnevne sobe" Oradija bila je Timea Bodiš Bašić, psihološka savetnica Rezilijent tima koji radi u sklopu TIM centra.
Da li je težnja ka fizičkom i mentalnom zdravlju postala novi oblik pritiska za mlade?
Danas je briga o sebi, popularni self-care, postala važna vrednost, što je pozitivno jer menja staro uverenje da je iscrpljenost dokaz nečije vrednosti. Međutim, skliznuli smo u drugu krajnost gde se mentalno zdravlje banalizuje kroz instant recepte poput "pet koraka do uspeha". Takvo pojednostavljivanje pojma "biti dobro" stvara novi, nerealni pritisak na mlade ljude.
Gde grešimo u postavljanju prioriteta kada je reč o radu na sebi?
Briga o sebi postala je samo još jedna obaveza na listi, umesto istinskog preispitivanja sopstvenih potreba u datom trenutku. Često pratimo šablone, poput popularnog trčanja maratona, verujući da će nas to automatski učiniti produktivnim i uspešnim. Važno je razumeti da smo jedinstveni i da je nekada sasvim dovoljno samo "pregurati dan" bez praćenja nametnutih trendova.
Koliko društvene mreže i potreba za pripadanjem diktiraju životni tempo mladih?
Mreže pojačavaju prirodnu potrebu mladih da budu prihvaćeni i uklopljeni u društvo. Kada ne mogu da isprate nedostižne standarde, javljaju se snažna osećanja izolovanosti i usamljenosti. Čak i banalni sadržaji o nezi kože mogu izazvati napad nesigurnosti kod odraslih, a kod mladih direktno oblikuju iskrivljenu sliku o sopstvenoj vrednosti.
Kako pronaći balans u svetu koji od nas stalno zahteva više?
Kada ne ispunimo zamišljeni plan brige o sebi, često osećamo krivicu i počinjemo da se kritikujemo, što je jasan znak da to više nije briga, već pritisak. Umesto recepata, potreban nam je unutrašnji kompas i svesnost o trenutnim okolnostima. Moramo prihvatiti da ne možemo biti potpuno dobro ako naše društvo nije zdravo, jer je nemoguće živeti u izolovanom balonu bez uticaja okruženja.
Zašto nam je često lakše da menjamo spoljašnjost nego da se bavimo unutrašnjim stanjem?
To je pokazatelj naše (ne)sposobnosti da se suštinski adaptiramo na promene i nove generacije. Često smo zaglavljeni u predstavi o tome šta bi "trebalo" da budemo, pa pokušavamo da spoljašnjim promenama, poput estetskih zahvata, umirimo unutrašnje nezadovoljstvo. Spoljašnji podsticaj može biti dobar pokretač, ali postaje problematičan ako očekujemo da on trajno reši naše suštinske potrebe.
Mogu li hobiji biti put ka istinskoj ravnoteži?
Apsolutno, jer su nas hobiji nekada vraćali u stanje deteta koje se zaigra i zaboravi na spoljašnju buku. Danas odraslima fali taj osećaj prisutnosti u trenutku i povezivanja sa sobom kroz igru. Hobi je dragocen ne samo zato što je interesantan, već zato što nas vraća u "sada i ovde", daleko od poslovnih i društvenih obaveza.
OBRATI PAŽNJU
Kako razlikovati dobronameran savet prijatelja od stručne pomoći?
Oslanjanje isključivo na razgovor uz kafu može biti rizično ako osoba od prijatelja očekuje ono što on ne može da pruži. Ipak, veći je problem što se ljudi često osećaju izolovano u svom bolu, verujući da sa njima nešto suštinski nije u redu. Ključ je u tome da svako za sebe prepozna šta mu u tom trenutku prija i da li mu je potreban samo ljudski kontakt ili stručno vođstvo.
Može li veštačka inteligencija zameniti psihoterapeuta?
AI može poslužiti kao vrsta digitalnog dnevnika za slaganje misli, što nekome može biti korisno u prvoj fazi. Međutim, opasno je ako postane redovan izvor utehe, jer nas stavlja u pasivnu ulogu i izoluje od stvarnih ljudi. Ono što je nama kao ljudskim bićima primarno jeste autentičan kontakt i osećaj povezanosti, što nijedna tehnologija ne može da zameni.
Da li je psihoterapija neophodna svakome?
Iako se bavim ovim poslom, ne smatram da je psihoterapija jedini put do izlečenja. Iskren i otvoren razgovor sa drugom osobom može biti podjednako lekovit. Nekada je najvažnije napraviti distancu od konstantnog samoispitivanja i skeniranja, što nam daje prostor da prodišemo i realnije sagledamo svet oko sebe.
Jovan Vanja Marjanović
foto: TIM centar
