Lifestyle / Sport
Navijači su tu, fale "samo" rezultati
Ovogodišnje Evropsko prvenstvo prvo je nakon 24. godine na kome se takmiči naša fudbalska reprezentacija. Te 2000. godine, još uvek smo natupali kao Jugoslavija i uspeli da dođemo do četvrtfinala gde smo izgubili od domaćina Holandije, rezultatom 6:1. Iako ovaj rezultat deluje kao debakl, danas bi mnogi bili zadovoljni i prolaskom u nokaut fazu takmičenja, naročito posle partija kakve su naši pružili u dosadašnjem toku prvenstva.
Foto: Fudbalski savez Srbije
Naša reprezentacija na ovom prvenstvu zaista ima odličnu podršku navijača, što nije nešto što često možemo da vidimo. Posebno raduje slika pred utakmicu sa Slovenijom, kada su navijači obe reprezentacije, zajedno, napravili šou na trgu u Minhenu. Gledali smo i neke nemile scene, poput uskakanja u teren, uličnih sukoba i slušali svakava skandiranja. Ono što, ipak, preovlađuje jeste druženje navijača iz cele Evrope, prepričava za Oradio Nemanja, koji trenutno bodri Orlove u Nemačkoj.
„Mislim da je organizacija u Nemačkoj pun pogodak, pre svega zato što je dobro povezana sa ostatkom Evrope. Navijači su ispunili svaki stadion, svaki pab, trgovi su puni, atmosfera dobra. Naših ljudi je dosta u dijaspori, posebno tamo u Nemačkoj, i to je odlično za nas. Možda će i oni koji nisu planirali da odu na neku utakmicu pokušati da dobiju karte i da dobiju koji slobodan dan više da bi otišli na neku utakmicu nokaut faze ko god da nam bude protivnik“, priča on.
Dobra atmosfera se prenela i na tribine...
No, kako je onima koji ne prate fudbal? Katarina ima tu „sreću“ da svakog dana, zbog posla, putuje između dva grada domaćina, Dortmunda i Kelna. Kako kaže, navijači su na svakom koraku, što ume da napravi probleme, naročito u prevozu.
„Treba mi mnogo više vremena da stignem do posla, jer vozovi kasne. Iz nekog razloga su navijači već od ranog jutra na ulicama, tako da je gužva ogromna u gradu. Sad je sezona kada Nemci idu na odmor, do sad nikada nije dolazilo ovoliko turista u Nemačku. Kad su igrale Albanija i Hrvatska bila je tolika gužva, ljudi su se veselili u kolima, svirali su non-stop čim padne gol, leteli po ulicama...“, kaže Katarina.
OBRATI PAŽNJU
Iako 24 godine nismo gledali preprezntaciju na Evropskom prvenstvu, u međuvremenu su Orlovi imali četiri nastupa na Mundijalu. Menjali su se selektori, fudbaleri, no rezultat je uvek bio isti - ispadnje još u grupnoj fazi. Na dva poslednja prvenstva, u Rusiji i Kataru, najviše nas je namučila reprezntacija Švajcarske, predvođena Džakom i Šaćirijem, koja je nekako uvek bila ispred nas. Ivan je imao priliku da prati Srbiju na oba takmičenja, i kako kaže, to je bilo ostvarenje dugogodišnjih želja. Atmosfera je, prema njegovim rečima, na takmičenjima prilično opuštena.
„Bukvalno nijedan problem nije bio na ova dva Svetska prvenstva. Naravno, bude natpevavanja i navijanja i to je to. Sa Švajcarcima ni na jednom od ova dva takmičenja, nikada nije bilo ni jednog incidenta. Još i mi uvek idemo u grupi, ima nas dvadesetak, niko te ne dira, ti ne diraš nikoga, samo se treba normalno ponašati. Naravno, uvek ima pijanih budala, uvek se neko nađe... Nismo mi oni koji traže da se biju, idemo da bodrimo reprezentaciju i da se lepo provedemo!“, objašnjava Ivan.
Meč koji svi pamtimo...
Da li navijači u Srbiji više vole košarku ili fudbal teško je reći, ali kada se igra Mundobasket ili Eurobasket čini se da sve staje. Bilo je i tu uspona i padova, no momci su uvek davali sve od sebe, kao i navijači. Jedan od nekolicine koji prati reprentaciju Srbije na skoro svim mečevima je Ivan, poznatiji kao Valjevac do Tokija, koji je na tribinama prepoznatljiv po košarkaškoj lopti koju nosi na glavi, ogrnut u zastavu Srbije.
„Verujte mi, to je sve krenulo iz čiste ljubavi, protkano najčistijom emocijom prema nacionalnom dresu. Na svim tim takmičenjima je nas nekih pedesetak ili desetak navijača. Ja uživam u toj košarci, uživam u tom navijanju, to je takva ljubav da čak i moja porodica na račun te košarke trpi u nekim situacijama. Dosta vremena i dosta materijalnih sredstava to iziskuje, ali mi uživamo u tome i koliko god budem mogao, ja ću pratiti, bodriti i nikada neću štedeti svoj glas, tu nema foliranja!“, priča on.
Ivan privlači pažnju na svakom takmičenju...
Bez obzira na rezultate i eventualna razočaranja ili pak uspehe, podrška i zajedništvo među navijačima ostaju ono što obogaćuje svako veliko sportsko takmičenje. Puno puta smo ovog leta čuli da je navijanje za naše fudbalere kao toksična veza iz koje ne možeš da izađeš, ali hajde da se nadamo da će se to promeniti. Oni koji svakako zaslužuju našu bezrezervnu podršku su naši olimijci, njih čak 97. Ovog leta će definitvno biti pakleno, zato ne štedite ni glas ni dlanove!
M. L.
