Boneappletea: Znatiželja je presudna

Danijela Rupić nam putem profila boneappletea.rs priča priče sa putovanja, otkriva manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o mestima koje je posetila i govori o pozadini svakog grada, priči iza ćoška, nešto što sigurno nećete pročitati u brošurama ili Vikipediji.

Kako je sve počelo?

Prva ideja je bila da to budu recepti sa putovanja, znači hrana. Pošto sam bila fascinirana svojom novootkrivenom sposobnošću da spremim hranu, da od ničega napravim nešto što može da se jede. To mi je naravno brzo dosadilo, a putovanja su moja velika ljubav. Negde mi je falilo sadržaja koji nisu klasični travel blogovi, more je tirkizno, pesak je beo, ovde je crkva, ovde je kamen..I onda sam rešila da napravim drugačiji travel blog za koji mislim da i više nije to, i čini mi se da mi za sada dobro ide. 

Čini mi se da je to preraslo u vrlo angažovan blog?

Ta angažovana sekcija moje ličnosti je uvek postojala. Ranije sam mislila da tome nema mesta na blogovima, da kažeš svoje mišljenje, pokažeš ljudima i ružnije strane svega i da se izboriš za neku slobodu. Sada mislim da sam došla do toga da sam shvatila da na društvenim mrežama zapravo možeš da radiš sve. I zašto ih onda ne bi iskoristili za nešto dobro.

Audio intervju sa Danijelom možete da poslušate u plejeru

Predstavila si nam Hong Kong na takav način da se osećamo kao da smo bili tamo, ali si nam na kraju približilila i aktuelna dešavanja. Kako biraš priče, šta te motiviše i vuče da obradiš baš određenu temu?

Postoje naravno stvari koje me zanimaju, a postoje i određene neobične karakteristike vezane za neki grad, zemlju ili kulturu. Kada krenem da otkrivam jednu po jednu stvar onda se pojavi još gomila priča koje postaju zanimljive i kao da se otvara novi svet. Što manje uzimam stvari zdravo za gotovo pojavljuje se više drugih. Na taj način pravim sebi, a nadam se i vama, celovitu sliku o nekom mestu.

Gde nalaziš informacije?

Internet je jedno ogromno mesto. Ali je zapravo fora kada otputujem negde da se trudim da upijam što više, da primetim, zapamtim da mi sve to ostane u glavi. Kada dođem kući, kada nema tog pritiska u glavi da moram da idem nešto da vidim, izguglam maltene svaku reč, zgradu. Videla sam u Maroku ženu sa tetovažom na bradi i ja ću to guglati, šta je ta tetovaža, zašto je tu, ko to i zbog čega radi. Jednostavno više ne dozvoljavam da stvari uzmem zdravo za gotovo. 

Kako proveravaš informacije koje nađeš, iz kakvih izvora se informišeš?

Nikada ne koristim izvore tipa Vikipedije i sličnih, jer ih zapravo uređuju korisnici, pa nisu pouzdani. To može da da osnovu da pročitaš neku informaciju koju ćeš posle proveriti. Uvek tražim nečije diplomske i naučne radove ili doktorske disertacije. Takve stvari uzimam kao nešto što je verodostojno i čemu mogu da verujem. Trudim se da nađem i knjige koje su pisali ljudi koji žive u određenoj zemlji ili gradu jer to mi daje njihovu perspektivu, a ne nekoga ko je tu došao jednom ili dva puta i sad zna više nego neko ko živi tu. 

Koliko je znatiželja bitna u svemu tome?

Presudna je, da. Jednostavno želiš da saznaš što više i da se zapravo raduješ tim informacijama. Ja se zaista radujem svaki put kada otkrijem nešto novo, meni je taj dan uspešan, popravljen i bukvalno sam najsrećnija osoba na svetu. 

Kako biraš gde ćeš da putuješ i o čemu ćeš naknadno da pišeš?

Ranije sam mnogo više išla na blef i prvih nekoliko putovanja u Aziju su bila maltene slučajno izabrana. Prvi put sam zapravo napravila prave pripreme kada sam išla u Hong Kong. To je bio mač sa dve oštrice zato što sam, sa jedne strane imala osnovu šta želim da istražim, a sa druge strane sam se strašno opteretila time. Jako mi je žao zato što mislim da čak negde i nisam taj grad upila na način na koji sam upijala ranija putovanja. Mnogo sam više žurila da uradim sve što sam zacrtala, da vidim sve o čemu sam planirala da pišem, fotografišem i snimim. Moram opet da odem tamo kako bih nadoknadila (smeh).

Da li je možeš da izdvojiš neko mesto koje te je najviše fasciniralo ili frapiralo?

Indija. Mislim da sam pričala sama sa sobom kada sam se vratila dok sam procesuirala šta se tu uopšte u stvari desilo. Prvi put kada sam otišla u Aziju, taj prvi susret sa Tajladon je bio potpuno.. Znaš taj prvi put kada odeš negde, osetiš tu vlagu i vrućinu, to mi je baš fascinantno. I na Tajlandu smo se popeli do hrama do kog vodi  oko dve hiljade stepenika, a u podnožju su nam majmuni ukrali vodu pa smo mrtvi došli gore. Ne znam da li sam ikada radila nešto toliko fizički naporno ali je vredelo zaista. 

Koliko je, i da li je u opšte, teško da preneseš sve te utiske na blog?

Iskreno mislim da sam za sada jako loša u prenošenju tih osećanja koje sam imala na tim mestima. Postoji gomila mesta o kojima pišem a koja su grozna i ružna, a opet znam da bi trebalo da se ode tamo i da svako treba da ih vidi. Sa druge strane nisam baš dobra u tome i žao mi je zbog toga. Lakše mi je da pričam o nečemu konkretnom, a prenošenje mojih impresija mi je pomalo bezveze, jer to daje meni previše na značaju. Možda mi je čak i glupo da previše utičem na nečije izbore i mišljenja, što kao blogeru ne bi trebalo da mi predstavlja problem. 

Razmišljaš li o tome da utiske sa putovanja sabereš u knjigu?

Da, samo još uvek pravim pilot projekte pošto nisam sigurna kako tačno želim da izgleda. Pretpostavljam da ću sve one storije sa Instagrama pretvoriti u neko štampano izdanje, ali da ću umesto fotografija da ih ilustrujem. Za sada mi ta ideja okupira misli. Ali nemam vremena da svemu podjednako posvetim vreme, iako postoje stranice koje planiram da pustim da vidim kakve će biti reakcije ljudi. 

Zašto si odlučila da Instagram bude medij kojim ćeš se predstaviti?

Nekako mi je baš legao zato što mogu da kačim fotografije i zato što, uprkos uvreženom mišljenju da ljudi na Instagramu ne čitaju, ljudi ipak to rade. I imam kontakt sa ljudima koje uopšte ne poznajem i to me fascinira svaki dan, što sam upoznala ljude koji imaju slično mišljenje i afinitiete, čak i one koji nemaju, a sa kojima mogu da vodim super raspravu.

Pomenula si rasprave. Na šta se ljudi najviše 'ukače', šta je ono što ih izaziva?

U suštini nema ih puno, ja stvarno imam dobar fidbek. Mogu da se raspravljam s ljudima koji imaju drugačije viđenje neke destinacije i nečega što smo i jedno i drugo iskusili, pa razmenjujemo iskustva koja nisu ista, i to je sasvim u redu. Ja često pišem i o politici i naravno da postoje neistomišljenici, ljudi koji to ne bi radili na način na koji sam ja radila. Bilo je nekoliko ružnih situacija koje su se završile ružno. Ljudi sebi daju za pravo da preispituju odakle meni pare za to, zašto pišem o dalekim destinacijama i tako vređam ljude u Srbiji. Ljudi ovde često zanemaruju da iza profila i blogova stoje ljudi koji nisu dužni da im se pravdaju. Ranije sam objašnjavala, želela sam da pokažem svoju stranu priče, da nisam neko ko ustane i za doručak pije parfem od tri hiljade evra, nego sam normalna osoba. Odričem se drugih stvari kako bih mogla da putujem. Onda sam shvatila da nema potrebe jer šta god ja da kažem neko će naći nešto drugo da mu smeta. Tako da sam u poslednje vreme počela da koristim opciju blok, što mi ponekad ne pada lako i osećam se grozno, ali nemam ni snage ni živaca da pričam o stvarima koje me ne zanimaju. Imamo svet sa toliko informacija o kojima možemo da razgovaramo. 

J.Mijatović