Mumin: Upali smo u letargiju

Ovog meseca imamo razloga za veselje. Milan Mumin nam je najavio izlazak novog albuma Love Huntersa. Mi smo se družili sa Muminom  i pored najave predstojećih događaja bitnih bendu razgovarali i o muzičkoj sceni sad već davnih osamdesetih i devedesetih godina. 

Foto:  Atelje S Saša Rašković

Vraćamo se u daleku prošlost kada je scena počinjala da buja. Kakva su ti sećanja iz tog vremena i možeš li uporediti nekadašnju i sadašnju situaciju?

"Vrlo je čudna situacija i meni neobjašnjiva. Ja imam za to neku teoriju da je to zbog manje para u igri. Ja poslednjih desetak godina živim u Njujorku i ima ona američka izreka Kad se Njujork zakašlje ostali dobiju zapaljenje pluća. Kad se tamo oseti kriza onda ti je jasno kako je kod nas. Mi kad smo počinjali da sviramo odmah smo naleteli na mnoge prepreke. Kao prvo odmah smo startovali na engleskom i to je bilo dovoljno, ne baš da te anatemišu koliko naprosto ignorišu.

S druge strane oduvek smo imali našu bazu fanova i zverski vernu publiku što je na svu sreću potrajalo do današnjeg dana i sa tim nikada nismo oskudevali. Kad smo počinjali nije čak ni tolika besparica bila, a to je bilo u vreme velike Jugoslavije što je bilo daleko od nekih loših perioda, ali smo mi imali drugi problem, tada je bio muzički magazin jedina prodavnica u gradu . Ali se muzici prilazilo na drugačiji način, tada si mogao da kupiš jednu vrstu žica koje su se zvali rokenrol a kvalitet možeš zamisliti. Tada nam je pucala najčešće E žica pa se kupovao kotur žica pa se to kalemilo i spajalo, naravno gitara i pojačalo su bile misaona imenica pa smo se boli u radija a morali smo lemiti ulaze i sto čuda, i što je rekao moj drugar Više smo držali lemilicu nego instrumente u rukama. Tako da smo mi na takve probleme u startu nailazili. Žice su se iskuvavale, nisu se menjale kao danas. Bukvalno staviš u kipuću vodu, dodaš malo soli i onda su kao nove. To su bili neki naši početni simpatični dani i problemi".

A scena?

"Scena gotovo da nije postojala. Pre nas malo njih i pamtim, bili su Obojeni program i to ona postava Micke osmožičani bas, Kebra je urlao i neki bubnjar. Postava sadašnjeg Ateist repa u bendu Fluorel Tačkaš i možda Ritam nereda. Uzori su nam bili Luna i La Strada, a to je sve tada bilo dosta zatvoreno za medije za razliku od devedesetih kada smo se mi probijali i ustoličili. Rado se sećam tih vremena jer su tada koncerti bili po fiskulturnim salama raznoraznih škola, često i nasilno prekidani. Devedesetih je scena krenula na bolje i pored svih horora koji su nas zadesili, i uvek sam sklon da kažem da je to bila najbolja rokenrol era".

Kakvu ulogu su tada imali mladi bendovi u odnosu na sadašnje? Da li sadašnji mladi bendovi mogu da povuku omladinu na dobru stranu, mimo svega onoga što nam se plasira u medijima?

"Ako pričamo o današnjem vremenu mislim da tu više nema nikoga ko bi mogao da povuče. Bojim se da smo se vratili proteklih godina u jednu totalnu bezubost i impotenciju bendova pre devedesetih. Mimo devedesetih kada smo zaista imali utisak i debelo mi se čini da smo menjali nešto i uticali na bolje i vršili ozbiljan pritisak na vlast i društvo i na ministarstvo sile. Došlo je ponovo do letargije. Ne mogu da kažem da nema bendova, ima ih možda više nego ikad, na svakom ćošku neko svira.

Jako mi smeta što je napravljeno brisanje razlika između bendova, gde jedan dobar basista svira džez u ponedeljak, bluz u utorak, tehno u sredu, sve je postalo istovetno. Slična situacija se desila sa političkim partijama, svi su istovetni, radikali uzimaju program dss-a i obrnuto, sve se to nekako izobrtalo bez lažne skromnosti. Sigurno da takvih bendova još ima, ali ja ih ne vidim. Najružnija reč u srpskom jeziku mi je dobro odrađeno i onda imamo narodnjake koji nisu to već grčka i turska muzika, često samo prevedena. Povraća mi se od svetskih trendova, a kamo li kad ih vidim kod nas. Nije to samo naš problem, to je svetski problem i zato tako lepo i gromoglasno grune pojava dobrog i stvarnog tipa Nirvane sto se desilo 91, 92. godine".

Koliko je mladima teško danas da se probiju i uspeju?

"Ja mislim teže nego ikada, zbog nedostatka medija, a čak i ti koji se polu-bave neko našom polu-scenom i oni su na nekom niskom profesionalnom nivou koji umesto da približavaju scenu mladima, oni ih odbijaju. Užasno je teško, stvarno. Nekad sam znao kad izlazi novi materijal da po nedelju dana spavam u Beogradu jer sam išao stalno po medijima. Tada smo bili na višem nivou i tada se više gledalo i pratilo. Taj moj posao sad bih završio u Beogradu mnogo brže. Ootišao bih na tri gostovanja a na jednom bih se osećao da ne pripadam tu, tipa neki jutarnji program. Muzičkih emisija više nema, recimo dobre su Gruvanje, Tri boje zvuka, i par radijskih emisija, Bogicin pop expres i 202. Na prstima leve ruke možeš da pobrojiš ko to neguje i čuva".

Uporedi bendašku karijeru ovde i u Americi?

"Tamo sam imao bend Milan Mumin i Undercover maniacs , to je crossover bend i svirali smo džez svirke ali bez autorskih pesama. Napravili smo brdo svirki ali iza toga je ostao naš album iz 2009. i to je moj američki prvenac. Potom me zvao producent u Atlantu i sad sam u maju proveo par nedelja tamo. Snimao sam drugi solistički album, ovde imam paralelnu karijeru sa Hantersima i uskoro nam izlazi album. Svakako je prelepo bilo da ja iz malog grada na Balkanu dođem u epicentar svega, Memfis Tennessee. Ne može se pričati o mojoj karijeri tamo, nismo baš anonimni ali ne može se pričati o ozbiljnoj karijeri za razliku od ove ovde.

Ali posebno mi je drago što smo završili snimanje filma o meni i mom zivotu i karijeri u Americi. Sve to je maestralno prošlo, trebalo je 10, 12 godina da se to postavi na svoje noge i da krene u dobrom pravcu, do kraja ove godine koncert u Atlanti, Ostin Teksas, San Francisko. Moj producent živi u San Francisku i Britaniji. Gledao je moj film i tako tražio da stupi u kontakt sa mnom. Tako da je sama priča o tome kako smo se sreli divna i uskoro će jedan novinar napisati i članak u vezi sa tim. Njujork times je mnogo nahvalio film preko cele strane što je big deal tamo, a nedelju dana nakon toga su to uradili i novinari Holivud reportera".

Kada možemo da očekujemo novi materijal Hantersa?

"Spot ne mogu tačno reći kad će biti ali ćemo praviti kao i uvek novinarske promocije. Tu ćemo predstaviti tri spota od četiri pesme, ostaje samo jedna da se uradi. Tako da ćemo vrteti spotove i deliti promo materijal. Tokom novembra očekujemo konačno izlazak albuma, a i američki će taman da ga stigne".

Kako stojite sa svirkama? Gde vas u skorije vreme možemo čuti?

"Svirali smo na Kisačkoj gitarijadi, i baš je bilo predivno jer ona uz Zaječarsku gitarijadu ima baš zavidan vek trajanja. Nakon toga smo otvorili i proglasili završetak radova na sveže renoviranoj ribljoj pijaci. Sledi 13. novembar u Subotici, 14. Lazarevac i mislim da je to to. Upravo mi je stigao materijal iz Amerike, film je titlovan na francuski i mislim da ćemo u decembru zasvirati u Francuskoj. Ako se to sve odigra onda ćemo svirati tri svirke u Holadniji i jednu u Nemačkoj. Ako se to desi iskoristićemo da odemo do mog drugara Mileta Ćirića u njegov studio i da snimamo novi album".

Ceo intervju poslušajte ovde.

Jelena Mijatović