Mumin: Nagrada u pravim rukama

Vest da je ovogodišnji dobitnik Oktobarske nagrade grada Novog Sada frontmen Love Huntersa Milan Mumin obradovala je, ali i iznenadila poklonike rokenrola i ljubitelje muzike koju stvara njegov bend. Sama nagrada ustanovljena je povodom Dana oslobođenja Novog Sada od fašizma u Drugom svetskom ratu, a dodeljuje se za izuzetne rezultate u radu i dostignuća u toku jedne ili više godina. 

"Osećaj je divan, nagrada je došla neočekivano. Deluje mi da je ovo jedna potvrda celoj mojoj generaciji koja je najviše fasovala i iskrvarila, a najmanje se ovajdila i 'ogrebala'. Uvek smo išli srcem i dušom, nismo kalkulisali, naprosto sam takav i ja. Upravo tako gledam na svoju muziku i na publiku", ispričao nam je Milan na početku razgovora za Oradio.

Uglavnom kažu da, kada nema nagrada, nema ni napretka. Kako misliš da će ovo delovati na neke mlađe rokenrol generacije?

To će svakako biti jedan lep podsticaj. Zanimljivo je da je Oktobarska nagrada jedino što nas seća na oktobar i na oslobođenje od fašizma. Nema više Bulevara 23. oktobra, kao kad smo mi bili deca i sličnih stvari koje nas podsećaju na jedan prelep događaj, na jedan veliki datum. Kako vreme odmiče, sve teže ćemo mlađe generacije moći da podsetimo na ovaj veliki datum. To nipošto ne bi smelo da padne u zaborav i barem ova nagrada čuva te divne uspomene, pijetet i poštovanja prema onima koji su oslobodili naš grad i dobrim delom ga napravili ovakvim kakav je i danas. Novi Sad je sad na talasu prestonica, omladinske i kulturne. Mislim da sam potpuno merodavan da pričam o tome, pošto živim u Njujorku punih 15 godina, putujem i družim se na sve strane - naš grad je bez premca što se tiče kuluture, bez obzira na što je relativno mali. Toliko ima kulturnih prostora i dešavanja, ali imam blagu zabrinutost prema kako ćemo sve to nastaviti u narednom periodu.

Po mom mišljenju, infrastruktura je napravljena fenomenalno i mislim da ćemo mladima u amanet ostaviti mnogo. Kada se setim kako je bilo kada smo mi bili mladi, koliko smo se mučili, žice smo iskuvavali jer nije bilo ni jedne čestite muzičke prodavnice. Danas je drugačije, prodavnice su opremljene skoro pa bolje nego u Njujorku, ima svega, ali ono što me malo brine jeste kreativnost. Retko se zadesi neki baš dobar, novi bend i mislim da je mladima baš dobar podsticaj to da sam ja, sa ove "mračne" strane dobio ovu vrednu nagradu. Bez neke lažne skromnosti, mislim da je nagrada došla u prave ruke, jer sam od najranijih dana gledao da budem pravi ambasador Novog Sada. Čak i ovaj moj boravak u Americi nije emigracija, kada se sve sabere više sam ovde nego preko. 

Nagrada je možda samo povod da razmislimo o tome kakva je situacije u domaćem rokenrolu. Šta bi moglo da se uradi da bi se sve to podiglo na viši nivo?

Svakako nam, kao prvo, fali medija koji bi to pratili, gurali i promovisali. Svi smo se mi vazdigli kada su svojevremeno Boba i Kole počeli sa emisijom na NS Plusu, posle smo imali Kizu Betmena na TV Politika, Nidžu Suvačarova i par dragih ljudi na 3K. Gotovo je svaki kanal imao bar neku tematsku emisiju, bez želje da ulazim u kvalitet, svi smo tada radili pomoću "štapa i kanapa", takvo je vreme bilo. Pamtim puno više svirki, putovanja, više ploča, kaseta, izdatih i promovisanih. To je svakako stvar koju treba popraviti, jer je medijska scena, mogu reći, blago očajna. Iskustva iz Amerike su takva, a verujem da će se to sliti i kod nas, da je sve to postalo nekako elitistički, što mi se, moram priznati i sviđa. Ni ne treba svaki pacijent da ide na operu i voli filharmoniju. Volim što sve to poprima neku elitističku formu. Nekada me je zvala gomila ljudi da dobije karte za koncert, da ih stavim na spisak. Nije da imam neki problem sa tim, ali da bi se stvari pokrenule i dale pun smisao, mora umetnik biti i adekvatno plaćen, jer će inače prestati da se time bavi i svi ti fanovi neće imati kome da budu fanovi. Danas je ipak drugačije što svakako pozdravljam.
 

Već dugo živiš na realciji Njujork – Novi Sad, iskusio si život u inostranstvu. Mnogo ljudi, čak zrelih godina, iz sveta umetnosti, najavljuje svoj odlazak iz Srbije. Kakav je tvoj stav i savet za to?

Možda ja i nisam prava adresa, jer ja nikad nisam emigrirao niti mi je to bila namera. Bio sam 2003. godine u San Francisku kod tetke i tu sam saznao da postoji opcija da napravim zelenu kartu. Više je to sve bio moj avanturizam i nemirni duh je tu proradio. U to vreme je Hantersima karijera udarila u plafon, svirali smo svuda u regionu i Evropi i došlo je do malog zasićenja. Ja sam im posle dve godine ponudio da snimimo album, međutim, to sam ipak realizovao sa svojim američkim bendom. Tada smo uradili album "Live in Bistro" koji je meni ali i većini fanova jako drag, odličan album. Time smo jednu etapu Hantersa zatvorili i ja sam otišao, ali nikad sebe nisam video bez Novog Sada, kao što ne mogu ni da se zabijem nigde, pa čak ni ovde. Ovde sam kao kralj, svi nešto zovu, peku, kuvaju, rotiraju, kremiraju, tu su kotlići, roštilji, a ja sve volem kao mlad majmun (smeh). Posle dve nedelje zaključam se na gajbu, a onda me mama zove, kritikuje da idem po kafanama. Kad odem skuva ko za svadbu, naravno.Tako sam našao balans, tamo sam vegeterijanac, ne cugam uopšte, ili jako retko, nemam ni vremena, a ni sa kim, fokusiram se na šljaku, pokušam da se natrpam novaca i onda opet dođem ovamo. Tu ja nekako nađem balans.

Što se tiče odlazaka ja to svakako pozdravljam, jer ništa loše od toga ne može da ispadne. Dugo traje agonija, prekipelo je ljudima. Čovek nije neuništiv materijal. Svi smo mi podložni promenama i pokušavamo da uradimo nešto za našu decu. U svakom slučaju ja to podržavam. Ne znaš dok ne probaš, najgore je da te nešto kopka, trebalo je, a nisam... Svako ko ima priliku da ode treba to da uradi. Može da se savlada engleski ili možda još neki jezik, da se zaradi više para, može da se sretne masa šarolikog sveta i da napraviš nova divna prijateljstva. Ja to pozdravljam, pogotovo kod mladog sveta. A zašto mlad svet? Pa mislim da je to prevashodno za mlade. Ja sam otišao sa 33 godine i već sam bio mator. I nisam ni otišao. Zabijati se negde kao stariji, pogotovo ganjati neku umetničku karijeru, mislim da je prilično nezgodno, da ne kažem i nemoguće. To je i Rade Šerbedžija je u jednom intervjuu rekao. Da bi napravio ozbiljnu karijeru moraš da odeš mlad. Pa, Hanterse sam napravio pre 32 godine, a pre toga imao još par bendova. Mnogo sam iskijao da bi sve to napravio i iluzorno je misliti da za tri godine mogu to da napravim u Njujorku. Ne. Za tako nešto bi mi trebalo novih dvadeset godina kojih nemam u rezervi.

Šta se dešava što se tiče autorskog i stvaralačkog rada?

Stalno nešto pravim i radim. Mi smo se na nivou benda dogovorili da više ne pravimo albume, mada je meni žao, ja volim kad snimimo album. S druge strane, radimo singl ili dva godišnje, uz adekvatan muzički spot. Primetio sam da mi takav rad prija. Radimo sa producentom Vladimirom Perovićem koji nas aspolutno razume i sve bude ležerno. U zadnje vreme vadimo i neke zanimljive goste, neki su muzičari, a neki i nisu, kao Peter Gabriel kad izvadi one njegove Induse, tako ja volim da izvadim nekog mog pijanca iz kafane. To me jako raduje i oplemenjuje. U zadnje vreme uđemo u studio ne znajući šta se tačno sprema, ali uvek ispadne nešto fenomenalno. Volim kada bend aktivno učestvuje u stvaranju i aranžiranju pesama. Ja se i ljutim na njih kada nešto neće da kažu i sugerišu. Od mog babe sam naučio da pametan čovek može da nauči i od magarca, a magarac ni od pametnog ne može da nauči ništa.

Voleo bih da u nekoj perspektivi napišem autobiografsku knjigu. Kažu mi da sam još mlad (smeh), ali pošto je debela istorijska građa, moraću tome da posvetim par godina jer to će onda biti tom tipa Vladimir Dedijer, uz gomilu kojekakvih budalaština. Iskreno, već duže vreme nisam ništa novo napisao. Srećom, ima toga toliko na holdu da nikad pesama ne fali, ali mislim da sve to kreće od osećaja da sam jako srećan sa svojom suprugom i sinom, i valjda je to kontra nekom stvaralačkom impulsu. Najlepše stvari sam napisao u tuzi, u ostavljenosti, u patosu, ožderan, a sad, ne mogu reći prvi put u životu ali stvarno se osećam ispunjeno i kompletno. Možda me je to malo uljuljkalo, ali ima naravno raznih ideja. Neću da diram muzu, neka ide polako.

Jovan Marjanović